,,ZLATNA ŽILA” (UVOD)
Brskovo, 1282.
Prkosno ječi stena pod teretom užarenog uglja, naslaganih balvana i toplog žara. Kraš! Bum! Cak-cak-cak… Du-du-du! Krc-krc. Krrrrrrrrrr! Dum-dum-dum!… Bam! Bam! Bam! Uuuuuuuuuu! Kššššššššš…. Huuu…
To najiskusniji kopači u novoj jami istrajno pokušvaju da stignu do nalazišta rude.
***
Na planini Bjelasici, između vrhova Mučnice i Marinkovca, usečena je dolina rečice Rudnice. Na njenim stranama je kralj Stefan Uroš Prvi Nemanjić naselio germanske rudare Sase i napravio rudarsko-trgovinsko naselje na području Brskova.
Gusta šuma zaklanja vidik i vekovima svojim žilama kao prstima miluje skriveno planinsko blago. Nasred visoke zaravni, blizu koje su iskopana brojna rudna okna, popločan je prostran trg. Uokolo je izgrađeno malo naselje, koje ga je obuhvatilo kao prsten. Posao se brzo razvijao. Tlo se pokazalo rudonosnim i izdašnim. Zato su svakodnevno počele da stižu pridošlice. Gusto zbijene drvene kuće više nisu mogle da zadovolje potebe sve brojnijeg stanovništva. U najužem cenru novoizgrađenog mesta živeli su vlasnici rudnika, najbogatiji trgovci i zanatlije. Ostali su gradali kuće, praveći nove koncentrične krugove godinama šireći naselje. Tako od vremena Uroša, i tokom vladavine njegovih sinova, kraljeva Dragutina i Milutina, Brskovo prerasta u nadaleko poznat grad.
Njegovom čuvenju doprinosi dolazak saskih rudara, koje je na selidbu podstakla najezda surovih i nezustavljivih Mongola. Ovo germansko pleme, svima poznato po rudarskom zanatu, prvi je pozvao ugarski kralj i naselio ih na teritoriji svoje zemlje. Mirno su živeli i radili na području Transilvanije, dok ih i odatale nije poterala najezda osvajača sa Istoka.
Sigurnost i zaštitu našli su u Raškoj i Zeti, koja je bila satavni deo srpske države.
Mudri kralj Stefan Uroš Prvi iskoristio je njihovu seobu: – Verujte da otvaranje rudnika može ubrzati razvoj naše zemlje i napuniti riznice – nazdravljao je gospodi za stolom, znajući da vidi dalje od njih, kao i da mu niko neće u donošenju odluke protivurečiti. Tako Brskovo postaje stecište rudara, livaca, kovača, zlatara, obućara, kožara, sedlara, štitara, mesara, grnčara, pekara, drvodelja… Neprekidno privlači nove doseljenike. Ubrzano se razvija, potreba za radnm snagom postaje sve veća.
Naselje stalno raste. Grade se sve prostranije i udobnije kuće. U onim najbogatijim otvaraju se zanatske radnje i trgovine. Na glavnom gradskom trgu izgrađena je katolička crkva u koju odlaze Sasi, Dubrovčani i Kotorani, a u donjem delu grada i pravoslavna za domaće stanovništvo. Svi žive u miru i slozi. Veliki priliv novca garantuje sigurnost, pa im rad ne pada teško. U podgrađu su sazidane kule da štite grad, a unajmljeni su i vojnici koji se brinu o bezbednosti stanovnika i miroljubivih posetilaca.
Trgovina se razvila na sve četiri strane sveta. Topionice, radionice, kovnica novca, otkup rude i ručno izrađen nakit, privlačili su strance. Tušta i tma putnika namernika stiže sa svojim karavanima. Zadržavaju se po nekoliko nedelja dok ne sklope poslove, a potom nastavljaju put punih bisaga i kovčega. Otvaraju se sve brojnija, prostranija i udobnija konačišta. U planinsko rudarsko naselje posetioci su donosili dah poznatih evropskih gradova, ali i ostavljali novce, plaćajući usluge i kupujući robu, te ta planina više nikome nije bila ni daleka, ni nepristupačna…
Ko želi da kupi primerak i dočita priču, neka mi se obrati e-mejlom na adresu ljiljanasarac@gmail.com!
Ostajte mi zdravo!
