Mart 2024.
Odlomak iz romana ,,Zid tajni’’, (Laguna, reizdanje)
Sutradan su stigle dve korpice, jedna veća za tetku Jelenu, i druga manja za mene, obe pune prekrasnog grožđa. Tetka je bila zbunjena, a ja sam se slatko smejala u svojoj sobi, shvativši duhovitu poruku. Ta igra simbola i značenja postaće naš tajni kod.
Narednog dana svi smo išli u operu. Tom prilikom smo upoznli kneževu sestru, kneginjicu Tatjanu, koja je takođe boravila u Rimu. Sve je očarala svojom otvorenošću i pričljivošću.
– Mi smo veoma različiti – rekao je Ivan Konstantinovič italijanskoj kraljici, kao da se izvinjava zbog sestrine neposrednosti.
– Ona je divna, donela je vedrinu i prodrmala nas iz naše učmalosti – uzvratila je Jelena Savojska.
Dan kad se ne bismo sreli za mene je bio izgubljen. Bila sam tako mrzovoljna i usporena da je tetka umela da mi namigne u prolazu:
– O, znam ja kako se zove ta tvoja bolest! Draga moja, ona je neizlečiva…
Drugog puta bi samo teatralno uzdahnula i sela pored mene:
– Ah, ta ljubav!…
Nisam imala argumenata da se branim. Taj mladić je postao neiscrpna tema mojih maštarija i razmišljanja.
– Znaš li ti da je isti taj Ivan Konstantinovič Romanov, za kojim toliko uzdišeš, pre samo koji mesec želeo da se zamonaši, jer je bezuspešno tragao za smislom života i postojanja, pa je utehu tražio u veri?… Skoro mi se poverio njegov otac Konstantin Konstantinovič, da čini sve da mu pokaže kako je ovaj svet lep, da je sve do nas i onoga šta želimo od života. Inače, Konstantin je veliki romantik i pesnik. Samo je on mogao da vrati sina u okrilje porodice, jer ga krase istančana osećanja. Igrao je na nasigurniju kartu koja će preokrenuti igru, a to je ljubav. Sada, kada vas gledam zajedno, sigurna sam da je uspeo u svojoj nameri.
Slušala sam je istinski zainteresovana, ali sam imala utisak da sam se kao uljez našla na privatnom posedu i otkrivam nešto što je previše lično da bi se prepričavalo.
Mladog kneza od tada sam gledala drugim očima i slušala sve što kaže, pokušavajući da odgonetnem rešenje zagonetke koju će stranu i način života da izabere. Imala sam protivnicu koja je prevazilazila moje snage i moći. Sa ženom bih se još nekako i nosila, ali s verom i Crkvom…
Razlog da se nadam dala mi je jedna njegova došapnuta rečenica prilikom koncerta na otvorenom u vrtu dvorca, kada su vrućine postajale sve veće.
– Produžio sam zbog vas svoj boravak u Večnom gradu. Ne bih nikada ni odlazio iz njega kad bih znao da ćete vi biti tu.
Nisam znala šta da mu kažem.
Obično mi ne bi manjkale reči. Za mene su govorili da nosim u sebi nešto od crnogorske stamenosti, ali sada kada mi je najviše trebala, moje snalažljivosti nije bilo. Gledala sam ga nemo i zahvalno, a njemu je izgleda i toliko bilo dovoljno.
Zaljubljenima se sve čita na licu. Oni kao da su opčinjeni. Slepo prate objekat svoje ljubavi, neosetljivi na sva osatala dešavanja.
Nisam još umela da krstim pravim imenom stanje u kome se nalazim, jer nisam imala nijedno slično iskustvo s kojim bih mogla da ga poredim, ali bilo mi je lepo i bila sam srećna.
Mojoj tetki Jeleni se dopalo druženje pod zvezdama, pa je druge nedelje na velikoj terasi dvorca upriličila bal. Svi su bili oduševljeni.
Baklje su gorele iznad ružinih grmova, bili su upaljeni samo fenjeri na zidinama, a po okolnim stolovima bilo je raspoređeno stotinu sveća. Sve je titralo pred očima od plamičaka. Ljudi su dobijali meke obrise kao u nekom snu. Lica su svima bila u polusenci. Točilo se najbolje vino i šampanjac i svi su se opustili više nego u blešteće osvetljenoj dvorani.
Moja plesna karata bila je potpuno popunjena. Veče je trebalo da zpočnemo valcerom kralj Viktor Emanuel i ja. Nisam je bolje pogledala, jer mi je bilo dovoljno što je Ivan Konstantinovič Romanov rezervisao drugi ples.
Bila sam pijana od tople mirisne noći, valcera, aplauza koji smo Viktor i ja dobili, i iščekivanja da se nađem u naručju mladića o kome sam danonoćno maštala.
Taman sam uhvatila malo vazduha kada je on stao pred mene i zaklonio čitav nebitni ostali svet.
Pružio je ruke uz prve taktove valcera, a ja sam mu dala i svoju ruku i svoje srce. Nošeni muzikom, lebdeli smo prevazilazeći igru, taj trenutak, Rim i noć… Uzneli smo se do duhovnog sjedinjenja i prećutnog obećanja da se nećemo više razdvajati.
Naša tela su klicala, sva čula slavila, a mi leteli, krhki kao da smo od stakla, uplašeni da smo prozirni i da svi oko nas vide našu očaranost.
Usne su nas peckale od žudnje, a prsti nam se sami preplitali, obećavajući noći kada ćemo se predati jedno drugom.
Savršeno izvodeći levi okret, knez se blago nagnuo da samo ja čujem njegov šapat:
– Nisam verovao da postoje ovakva osećanja. Mislio sam da su to samo puste tlapnje romantičnih pesnika. Ali moram vam priznati da ne mogu da živim bez vas!…
Nisam bila neko ko se igra tuđim osećanjima. Sve mi je bilo previše dragoceno da bih glumila uzdržanost. Ponudila sam mu svoje srce, rekavši:
– Ni ja bez vas!
Stegao me je oko stuka tako jako da sam umalo izgubila vazduh. Muzika je naglo prestala i ja sam se blago zanela od prejakih osećanja i slabosti u kolenima. On je spremno pružio ruku, zagrlio me oko struka i doveo do prve naslonjače. Doneo mi je čašu vode i stajao sve dok mi se nije vratila boja u lice.
Udaljio se tek kada mi je prišla Jelena da vidi jesam li dobro.
*
Sutradan ujutru, dok sam se još češljala, stiglo mi je pisamce. Otvorila sam ga drhtavim prstima. Pisala je samo jedna rečenica. Bilo je potpisano inicijalima I.K.R. Stavila sam ga u dnevnik da bih mogla da se vraćam u te trenutke plamteće zaljubljenosti. Prvi put sam volela. Imala sam neopisivu sreću da mi je ljubav uzvraćena. Dozvolio je da se i sam uznese na krilima prve prave ljubavi. Zato je u sebi pronašao pesničku crtu, tako izraženu u očevom karakteru, i napisao:
Prošle noći sam vas sanjao.
Ne znam šta sam tog jutra jela, pila, koga sam sretala, o čemu se razgovaralo… Sećam se samo svog zanosa i ponavljanja u sebi: ,,On me je sanjao! Sanjao me je! Sanjao!…’’
Polako ali sigurno ispisivale su se prve stranice naše ljubavne priče…
Potražite roman ,,Zid tajni’’ u Laguninim i Delfi knjižarama.