STARIJA

,,Starija” –  četvrti roman Ljiljane Šarac

SAŽETAK, ODLOMAK I RECENZIJA IZ ROMANA ,,STARIJA”

Nadica je požrtvovana majka i sestra, verna supruga i profesionalno ostvarena žena. Ali nakon otkrića da joj je do tada ,,savršeni” suprug Borko neveran, njen svet okreće se naglavačke. Nove životne okolnosti donose joj preispitivanje – šta je ono što zaista želi od braka na šta može da pristane i da li vredi žrtvovati šansu za moguću ljubav zarad privida bračne sreće? Tragajući za odgovorima junakinja doživljava preporod i shvata da je i sama bila rob brojnih predradsuda. A ljubav je, kao što to obično biva, čeka na  mestu na kojem se najmanje nadala…

Roman ,,Starija” je priča o porodici, prijateljstvu, preljubi, i krizi srednjih godina, ali i o neplaniranoj trudnoći i vezi s mlađim muškarcem. Junaci ovog romana su obični ljudi u čijim postupcima svi možemo da se prepoznamo – u njihovim greškama, nadama, koracima unazad i još više unapred, u njihovoj želji da pronađu sreću i ljubav. Navijaćete za njih kao što biste navijali za sebe.

* * *

,,Ušla je u trolejbus i otišla na Kalemegdan. Nije imala snage za šetnju. Sela je na klupu preko puta fontane ,,,Borba” i dugo gledala u bronzanu skulpturu.

Od detinjstva je prolazila pored nje, a sada je prvi put istinski vidi.

Mišićav nag ribar predstavljen je u sedećem položaju. Preko intimnog dela tela prebačena mu je ribarska mreža. Snažnim rukama davi ogromnu zmiju, koja je širom razjapila svoje čeljusti. Ona je dugačka i jednim delom se obmotala oko njegove desne noge. Jasno je da će borba trajati dok samo jedno od njih ne pretekne. Ribareva pozicija je dominantna i ishod je izvestan.

Nadica kao da je omađijana prizorom. Dok voda prska, žubori i poskakuje, njoj teku suze. Čini joj se da one zaglušuju zvuk fontane. Borba se vodi i u njenoj duši.

,,Konačno sam dotakla dno! Obezvredila sam sve što sam četrdeset pet godina stvarala. Na pragu sam četrdeset šeste, a svoj ugled sam razbila u paramparčad! Uništila sam samu sebe. Meni ne treba neprijatelj! Ne mogu da se vratim na  posao, niti da pogledam u oči Jeleni i Ani! Bar ne danas…”

Uzima mobilni i šalje im poruku da je ne čekaju.

,,Jasno je kao dan da će pući abar. Sve se dogodilo u po bela dana. Malo-pomalo pa će se ispresti priča. Koliko toga će sami dodati u naletu inspiracije ili nedostatku podataka, ko zna! Brujaće ceo kraj! Izgubićemo pacijente, svi ćemo biti obeleženi. Rugaće mi se i suditi mi i gori i bolji od mene! A još kad Tanja čuje! Ja to ne mogu da podnesem! A moram! Znam da će i to jednom proći. Ali šta ću dok ne prođe?

Dosta je priče da sam i ovog puta kriva bez krivice! Ni sama to više ne mogu da progutam.

Ako budu pričali, smetaće mi. Ako budu ćutali, smetaće mi. Ako mi se osmehuju, videću i u tome podsmeh… Ne znam lepo šta da radim! Kad nisam sama sposobna, morala je da pukne bruka pa da nešto preduzmem! Samo, ja još ne znam šta!”

Sedi dugo i gleda u igru vode. Kroz ozelenelo granje probijaju se sunčevi zraci. Iznad razigranih kapljica stvara se prelepa duga.

,,I ova poruka je upućena meni. Želim da verujem da glasi kao još ima nade…”

Zabaci glavu i gleda nebesko plavetnilo premreženo zelenom mrežom lišća.

,,Svaka sloboda je nečim ograničena”, pomisli.

Ustane, priđe fontani, pokvasi ruke i uživa u prijatnoj svežini koja joj prostruji telom.

,,Dok smo živi imamo pravo da se nadamo”, otrese ruke i uputi se ka Slaviji.”

* * *

Recenzentkinja Olivera Damjanović i autorka

Knjiga ,,Starija” Ljiljane Šarac, četvrta po redu u njenom književnom opusu, spada u ona dela koja nazivamo čekanim i priželjkivanim. Već samim naslovom ona jasno asocira na temu, univerzalnu i aktuelnu, a to je ljubavna veza starije žene i znatno mlađeg muškarca.

Autorka svesno i promišljeno pravi zaokret u svom stvaralačkom postupku. Nema u ovom romanu, kao u prethodnim (,,Opet sam te sanjao”, ,,Gde sam to pogrešila?”, ,,Zid tajni”), spajanja dve vremenske ravni, prošlosti i sadašnjosti, preplitanja različitih prostora. Reč je o takozvanoj stvarnosnoj prozi kojom je književnica sasvim zakoračila u 21. vek i dosledno ostala u ovom vremenu do kraja romana.

Imajući u vidu da je pojam kuguarke ili predatorke nov u našem rečniku, autorka nam poput putokaza daje precizno objašnjenje šta ova reč u lingvističkom smislu označava. Svesna da su kuguarke žene koje svakodnevno viđamo i sa kojima se, možda, susrećemo u sopstvenom okruženju, a koje  su zbog svojih veza sa znatno mlađim muškarcima često izložene napadima i osudom javnosti, pisac promišljeno bira za glavnu junakinju Nadicu Simić koja se na prvi pogled ne uklapa u tipologiju ovakve junakinje.

Suptilna, obrazovana, produhovljena, nežna žena spletom okolnosti dobija ulogu koju nije priželjkivala, pri čemu se potvrđuje istinitost tvrdnje da nam se najčešće dešava ono što nismo planirali i da to ume da zaboli. Nadica, glavna junakinja, čudesna lirska duša bez samopouzdanja, predstavja još jedan biser nanizan na ogrlicu ženskih likova iz prethodnih romana. Po svojoj suptilnosti i gracioznosti ona se pridružuje Jerini Branković, Jeleni Petrovnoj Romanov, Lidiji Živković… Karakterizacija njenog lika stvarana je, slikarskim rečnikom kazano, tehniko mozaika. Svaka pojedinost je podjednako neophodna i važna. Te sjajne dragocenosti njene ličnosti potpuno odudaraju od predrasuda da su kuguarke spretne, promišljene i u potaji vrebaju svoj mladi plen.

Nadica balansira u životu: dobra je ćerka, požrtvovana majka i sestra, verna supruga, profesionalno ostvarena žena, ali u dubini duše nezadovoljna i u trenucima introspekcije zapitana: ,,A zašto je moj svet siv?”. Ključni motiv koji pokreće radnju je neverstvo njenog ,,savršenog” supruga Borka. Naizgled razložno i sasvim mirno, s obzirom na okolnosti u kojima je zatekla svog supruga sa mladom, obnaženom devojkom u njihovom stanu, sva ustreptala od besa i poniženja, suočava se sa bolnom istinom da je surovo povređena i izdana. Od tog trenutka ona matematički precizno raščlanjuje sve ono dobro i loše iz dotadašneg života, lepo i ržno, istinu i laž. Ta nova, probuđena Nadica misli da je sama kriva za sve što se dogodilo, popt većine žena koje u prevari svog muža prvo traže vlastitu krivicu. Muževljevo neverstvo srušilo je sve ono što je godinama stvarano s ljubavlju. U susretu sa znatno mlađom i nedostojnom suparnicom ona je doživela poraz, poniženje, ali i otrežnenje. ,,Bila je prevarena žena. I bolelo je, peklo. Pozivalo na osvetu. Tražilo da se pusti i njegova krv, da ga boli koliko i nju, ili bar da ga šokira, iznenadi, ponizi, ona je bila nemoćna kao retko kad…”.

Recenzentkinja romana ,,Starija”  mr Olivera Damjanović

Međutim, od tog trenutka, kao u nekoj renesansi, počinje njen preporod, najpre kroz sopstveno preispitivanje. Intimne odaje svoje duše i uma, osećanja i misli ona stidljivo otvara čak i pred starijoj sestrom Tanjom i najboljom drugaricom Vanjom, jer oseća stid i krivicu. Svesna je da tu iskru koja je čuvala njihov brak više ne može da razgori, da nije spremna da oprosti izdaju i nepoštovanje i zato pušta muža da ode od nje i sina. Svesna da se iz lošeg odnosa odlazi bez osvrtanja, ona to čini naizgled samouvereno, ali se plaši samoće i osude okoline. Priznajući sestri Brankovo neverstvo, ona shvata da ne mora da bude ni najbolja, ni najlepša, ni najvoljenija, već da je neophodno da samostalno uzme život u svoje ruke i nauči lekciju iz sopstvenih grešaka. U trenucima samotraženja i isceljenja ona priznaje samoj sebi: ,,U duši, ne u telu, postala sam stara!”. Njen bogat emotivni svet autorka osvetljava potpuno, celovito, blagim potezima nijansirajući svaku promenu osećanja.

Nadica postepeno razvija svoj glas, ženstvenost i žudnju. U tom preobražaju posebnu ulogu ima mladi, lepi dramaturg Branko koji je podstiče da se oslobodi strahova, da se potpuno preda, izađe iz sopstvene stagnacije, prihvati svoje godine i prestane da se opterećuje šta će ko reći i kakvim će je očima posmatrati, da se ne sputava prošlošću, već da počne da živi u sadašnjem trenutku, jer ljubav je, kako je pisao Balzak ,,strast koja ne poznaje ni prošlost ni budućnost”. Ipak, glavna junakinja je u bolnom sukobu sa sobom i okruženjem i ne uspeva da se reši straha od okoline. Kada je neočekivano u kafiću vidi sestrić Aleksa, ona se najpre pita kako će na njega uticati slika obožavane tetke koja se ljubi sa mlađim muškarcem. Ona neprestano strepi kako će je ljudi gledati, šta će misliti, boji se reči starija i poređenja sa potencijalnim suparnicama koje su znatno mlađe.

Za razliku od Nadice, Borko, njen muž, sredovečan muškarac, ostvaren u profesiji, prepotentan, samouveren, ima potrebu za dokazivanjem, dopadanjem, osvajanjem, trofejima. Bogdana, ambiciozna, lepa, zahtevna devojka, stalni je Borkov izazov i čežnja. Ona ne želi da živi zaklonjena njegovomm senkom. Željan potvrde o vlastitoj uspešnosti Borko se dokazuje mladoj devojci skupim poklonima, dalekim putovanjima, novcem, brigom o sopstvenom izgledu. Borko, neumoljiv da ode iz dosadnog braka, povređuje svojim postupkom sve oko sebe i sebično misli samo o svojoj budućnosti. ,,Kao da sam se probudio iz zimskog sna, kao da posle mnogo, mnogo vremena ponovo zaista živim”. Međutim, što više čezne za bliskošću sa Bogdanom, ona mu izmiče i postaje njegova kazna.

Novonastale životne okolnosti nateraju Nadicu da u tom preispitivanju postane svesna prioriteta i sopstvene snage. Muževljeva izdaja ju je ojačala i pripremila za buđenje novog života. Sin Stefan je centar njenog univerzuma, predano i požrtvovano ona brine o starijoj sestri Tanji, empatično preživljava sve trenutke ljubavnog života svoje mlade koleginice Jelene. U romantičnoj platonskoj vezi sa mladim veterinarom Sašom vlada zanos nedorečenosti i između njih postoji barijera. On ne prelazi granicu pristojnosti, ima pogled prijatelja iz kog isijava strast. Nadica se usteže da dozvoli ljubav i sebi i njemu, udaljava se od želje svog srca, jer je svesna svojih godina i njegove mladosti. Ni tada se ona ne ponaša kao prava kuguarka. Njena prošlost, ispunjena strahom doživljenog, sputava budućnost strepnjom ,,,samo da se ne ponovi”, da ne dođe do rastanka, prevare, napuštanja, izdaje…

Tek u slučajnom susretu sa mlađanim Željkom, opijena besom i osećajem očaja, ona se prepušta znatno mlađem muškarcu, čijih godina ni ne želi da bude svesna. Prihvata i uzima ono što joj život daje, ne opire se novom iskustvu, da bi neposredno posle toga doživela otrežnjenje.

Književnica je dosledno koristila princip dvostrukosti: dve sestre, dve prijateljice, dva muškarca naspram iste žene, dve suparnice. Uz to dvojstvo uvek u senci postoji i treća osoba, koja je u ljubavnoj vezi suvišna. U pozadini Nadičinog erotskog ljubavnog zanosa sa Željkom je Srđan, čije je prisustvo od početka romana u senci, ali ono nagoveštava da će u određenom trenutku ovaj sporedni lik biti u prvom planu.

Kroz roman ,,Starija” prolazi ili statira niz autentičnih likova. Oni su slabi i jaki, tužni i srećni, srčani i ranjivi, životni. Svakom od aktera autorka je dala novu šansu, sve njih kao da smo slučajno već negde sreli u sopstvenom okruženju, poistovećujemo se sa njima i u njihovim sudbinama prepoznajemo bar delić sopstvenog postojanja.

Naracija je jednostavna, uokvirena lirskom deskripcijom koja je vrlo funkcionalna u stvaranju atmosfere i otkrivanju emotivnog sveta junaka. Precizno oko pripovedača dočarava nam mnoštvo čulnih senzacija, prepliću se mirisi, boje, zvuci ozbiljne muzike i Bajaginih pesama. Kreativnost je postignuta i na jezičkom planu. Autorka pažljivo i pronicljivo osluškuje govor ljudi iz svog okruženja, dijalozi su uverljivi, životni, obogaćeni žargonom mlade populacije.

Romanom ,,Starija” književnica nas podseća da je pogrešno što mi svoju vrednost vezujemo za to kako nas drugi vide i često bazrazložno strahujemo od osude okoline i onog čuvenog ,,šta će ljudi reći”. Posle preživljene bure, Nadicu čeka mirno more i buđenje novog života, jer je ljubav potreba, jednaka u svim vremenima. Ona samo upotpunjuje smisao života svakog pojedinca nazavisno od životnog doba i treba joj se prepustiti svim srcem.

Mr Olivera Damjanović

Na sajtu naše izdavačke kuće možete poručiti i kupiti roman:

https://evrobook.rs/product–starija