ZANIMLJIVOSTI O TEODORINOM PRSTENU
Kraljicu Teodoru zaklanjaju velovi vekova. Rođena je krajem trinaestog veka. Umrla je mlada, pretpostavlja se sa trideset dve godine. Ne znamo kako je izgledala, ali su iz daleke prošlosti do nas stigle legende o njenoj blagorodnosti, mudrosti i plemenitosti.
Materijalni artefakt koji razbuktava maštu jeste kraljičin prsten koji je do dana današnjeg sačuvan. On ne dozvoljava da na majku cara Dušana padne senka zaborava.
Razne kontroverze vezuju se za ovaj prsten. Otkriću vam neke od njih kao i zanimljivosti o njegovom nastanku i simbolici.
Nakit je nosilac sećanja. On je simbolično obeležje bogatsva, religijske pripadnosti, odličja za stečene zasluge, uzrasta, staleške pripadnosti… Mnogo govori o onome ko ga nosi. Takođe i o onom ko ga poklanja. U njega su ugrađene emocije i majstora zlatara. U prošlosti se verovalo u njegovo magijsko i isceliteljsko dejstvo.
Teodorin prsten je nastao od zlata iskopanog iz nekog od velikih srednjovekovnih rudnika – u Brskovu, Novom Brdu ili Trepči.
Prsten nije izrađen da bude običan ukras. On je simbol vladarskog dostijanstva i moći. Na glavi ima izgraviranog dvoglavog orla, pa je služio kao pečatnjak. Simbol istočnorimskog dvoglavog orla imao je pravo da koristi samo onaj ko je u rodu sa carskom porodicom. Nemanjići su bili prvi među balkanskom vlastelom koji su se orodili sa carskom kućom Paleologa i dobili pravo da koriste imperijalnog dvoglavog orla koji natkriljuje i Istok i Zapad.
Zanimljiv je podatak koliko je prsten vredeo u vreme kada je nastao. Njegova vrednost odgovarala je dvogodišnjem porezu koji je plaćalo seosko domaćinstvo.
Na vratu prstena urezana je formula: KTO GA NOSI POMOZI MU BOG. Važno je shvatiti značaj tog natpisa. On je imao zaštitničku moć. Nosio je istovremeno i hrišćansko i magijsko dejstvo. Natpis na prstenu je ćiriličan! Prsten je kraljici Teodori darovan da je štiti od zlih ljudi i loših događaja.
Na karici su izgravirani razni životinjski i biljni ornamenti.
Osam stotina godina prsten je počivao na kraljičinoj ruci u grobu koju nisu našle turske horde.
Zanimljivo i nepoznato je da je pronađen 1915. godine. Tada su u potrazi za legendarnim blagom Nemanjića, po nalogu regenta Aleksandra Karađorđevića, njegovi odani ljudi kopali po manastiru Banjska, grobnoj crkvi kralja Milutina. Tom prilikom otkriven je grob kraljice Teodore u priprati crkve. Pronađena su tom prilikom 2 prstena – 1 srebrni i 2. zlatni – čuveni pečatnjak. Prstenje je odmah odneto regentu Aleksandru. Kosti su brižljivo pokupljene i sahranjene u oltaru.
Kralj Aleksandar je nosio onaj vredniji na zlatnom lancu za sat (to su zabeležili njegovi savremenici). Nekoliko godina kasnije kralj će se odreći nemanjićkog prstena uveren da taj nakit nosi zlu kob! On ga 1926. poklanja advokatu Blagoju Barlovcu, svom prijatelju. Advokat ga nije dugo zadržao. U tajnosti ga je darovao Narodnom muzeju. Nedugo potom preminuli su i advokat i kralj.
Otada prsten prati legenda da ne sme da ga nosi ruka koja je nedostojna Nemanjića.
Da li je prsten doneo nesreću i muzeju koji je 15 godina čamio zatvoren?
Da li je zaista uklet?
Da li je čuvao kraljicu ili je i njoj naudio i prerano je odveo u smrt?
Postoje li predmeti koji nose zlu kob?
Da li je sve ispričano u suprotnosti sa ugraviranom porukom?
ZAŠTO?!
Neke odgovore na ova pitanja potražite u romanu ,,Zlatna žila”.
