April ’23.

NOVI ROMAN – ANĐEO S JEDNIM KRILOM

Divno je kada snovi postaju stvarnost! Od 31. marta u svim Laguninim i Delfi knjižarama u prodaji je moj prvi tinejdž roman ,,Anđeo s jednim krilom’’ koji je izdala Laguna, moja izdavačka kuća.

Sa željom da vas privučem i zainteresujem, pozivam vas da pročitate uvodna poglavlja. Ako vam se priča dopadne, nabavite svoj primerak ove zanimljive knjige.

Ovo je priča o isceljenju i iskupljenju

Svoj mojoj deci – sinovima, đacima,  rođacima, čitaocima…

1.

Damnjanovići su završili doručak i počeli da raspremaju sto. Sklanjali su tanjire, tegle i šolje uigrano, vešto, ćutke, kao pantomimičari na pozorišnoj sceni. Kuhinja i trpezarija ubrzo su blistale u rano subotnje jutro. Gusta magla u međuvremenu beše se sasvim razišla. Od prozora do  poda  žice  je  razapela  sunčana  harfa.  Zraci  su  pozlatili čupave krunice jesenjih ruža u vazi koju je Danilo držao u rukama. Visok, stasit bivši rukometaš, koji je svoju ljubav prema sportu kompenzovao tako što je radio kao sportski novinar, pažljivo je spustio cveće na sto. Pogledao je kroz prozor i osmehnuo  se.  Novembarski  dan  bio  je  kao  stvoren  za  neki  poludnevni  izlet.  Sa  ženom  i  ćerkom  doputovao  je  prethodnog popodneva na Zlatibor. Odseli su, kao i obično, u apartmanu njegovog najboljeg prijatelja Va-silija. Prethodne nedelje bile su zahtevne. Školska godina nametala je svoj brzi ritam i sve je bilo tome podređeno. Vreme je letelo, viđali su se samo uveče, a i tada su imali brojne obaveze. On je sedao da napiše  zaostale  članke,  Žaklina,  razredni  starešina  prvacima  gimnazijalcima,  sređivala  je  dnevnik,  a  Ružica,  koja  je  pošla  u  sedmi  razred,  imala  je  u  to  vreme dramsku sekciju u školi, privatni čas jezika ili nekog predmeta koji bi joj zaškripao. Zato  su  jedva  dočekali  da  pobegnu  od  beogradske  vreve.

„Baterije nam se sve sporije pune, a sve brže prazne“, namrštio se.

Nisu pravili planove šta će tokom tog vikenda raditi. Cilj im je bio da se odmore i da budu zajedno. Za njih je podjednako provod bio igranje jamba, popunjavanje  sudokua,  gledanje  filmskog  maratona  kao  i  izlazak u restoran. Prethodne večeri prošetali su nekoliko krugova oko veštačkog jezera u centru i otišli na toplu čokoladu. Pogledao je na zidni sat.

„Vreme  je  za  malo  prave  akcije“,  pomislio  je.  „U  Dnevniku su prognozirali maksimalnih sedamnaest stepeni. Idealno za neku ozbiljniju šetnju!“, zatapšao je krupnim šakama i tako privukao pažnju ženskih članova porodice, što mu je i bio cilj.

Supruga i ćerka upravo su završile pakovanje sudova u mašinu.

Danilo je protrljao ruke: –  Drage  moje,  imam  jedno  važno  saopštenje,  ili  možda  predlog,  ne  mogu  da  se  odlučim  da  li  da  sâm  donesem odluku, ili da vas pitam za mišljenje…

– Ma, kaži već jednom – nasmejala se Žaklina.

– Dooobro – nije mu se žurilo – šta biste vas dve volele sada da radite?

Vitka žena srednje visine, rumenih obraza i prekrasne  šatirane  crvenkastozlatne  kose potražila  je  pogledom  ćerku  jedinicu.  Devojčica  je  bila  mlađa  kopija  svoga  oca.  Lice  pravilnih  crta  krasile  su krupne zelenosmeđe oči oivičene gustim tamnim trepavicama. Obrve su joj bile visoko izvijene u luk pa je izgledalo kao da se uvek nečemu čudi. Donja usna je bila znatno punija od gornje. I muž i ćerka umeli su nesvesno da naprave isti gest. Isturili bi donju usnu  kad  bi  bili  nečim  zatečeni  ili  nezadovoljni,  pa je delovalo kao da se dure jer žele da sve bude po njihovom. Često bi je grickali kad su bili zamišljeni ili nesigurni. Nežno se, više za sebe, osmehnula:

– Najradije bih sela u onu fotelju pored električnog kamina i čitala – odgovorila je.

Ružica je zabacila dugu tamnosmeđu kosu s desnog ramena na leđa, rukom pokrila usta i snažno zevnula:

– Ja bih se vratila u krevet i još malo spavala!

Danilo je stajao nasred kuhinje i zatečeno gledao čas u jednu, čas u drugu:

– Po ovakvom danu vi biste ostale u zatvorenom?! Pa i u Beogradu ste mogle da se razvlačite po krevetima i foteljama – bio je sve nezadovoljniji.

Majka i ćerka su se krišom pogledale i zaverenički namignule jedna drugoj.

–  Dane,  dušo,  pa  baš  ti  si  govorio  da  je  pravi  odmor kad nikud ne juriš i radiš ono što najviše voliš! – slegnula je ramenima žena, prešla u otvoreni deo dnevnog boravka i sela u omiljenu fotelju.

Muž ju je gledao kao da ne veruje sopstvenim očima.

Ružica je pošla za majkom, ispružila se na trosedu i dobacila:

– Meni fali samo još ćebence iz gostinske sobe.

– Daću ja tebi ćebence! O, ljudi, šta me ovo snađe?! –  došao  je  Danilo  za  njima,  raširio  ruke  i  gledao  nadole čas u ženu, čas u ćerku. – Ni pomislio nisam da ćemo na Zlatiboru ovako dangubiti…

Njih dve nisu više mogle da se uzdrže, već su prasnule u smeh i ustale.

– De, de, ne očajavaj – poljubila ga je supruga. – Malo smo te zadirkivale. Šta si se odmah primio?

– Tata, baš si postao paljevina! – čupnula mu je kratku,  fino  potkresanu  bradicu  ćerka.  –  Imaš  ženu koja je završila DIF, a u stanju si da poveruješ da će ona po ovako lepom vremenu da čami ovde u četiri zida! Pa znaš valjda da je mama uvek za šetnju i rekreaciju!

–  Lepo  ste  me  prešle!  Šta  vas  je  samo  spopalo?  Danas jeste prvi, ali ne april nego novembar – tobože se mrštio Danilo, a brk je već počeo da mu igra od suzdržanog smeha.

– Opasne ste kad se udružite. Mada to nije baš često, pa bih čak trebalo da budem zadovoljan  zbog  toga  –  odmahnuo  je  glavom.  –  Onda,  da  ne  trošimo  vreme  uludo.  Kažite  kuda  biste  vas  dve danas.

Ružica je pogledala u majku:

– Šta misliš da ga pustimo da on bira ovoga puta?

– Dakle, neka bude tako. Sutra biram ja!

– A kad ću ja? U ponedeljak na putu za školu?! – bunila se ćerka, ali su dve jamice na obrazima odavale da se šali.

Danilo ju je pomilovao po glavi:

–  Nema  nam  druge  nego  da  uskoro  ponovo  dođemo.  Onda ćemo ispunjavati tvoje želje!

– Može! – složila se Žaklina.

–  Držim  vas  za  reč!  –  pripretila  im  je  prstom  ćerka.

– Slobodno. Ti znaš da mi dato obećanje uvek is-punjavamo  –  ozbiljno  je  zaključio  Danilo.  Onda  je  raspoloženo protrljao šake: – Mnogo puta smo ovde boravili.  Išli  smo  na  brojne  izlete,  a  nijednom  nismo zajedno otišli do Tare.

Žaklina ga je gledala zatečeno. Zadenula je iza uha pramen kose ošišane na asimetrični paž:

– Ne mogu da verujem da nam je tako nešto promaklo. Treba da ispravimo grešku! Odmah. Krećemo iz ovih stopa!

– Čekaj samo da spremimo vodu, štapove za hodanje, neku bombonicu, sendviče, pa da možemo da ostanemo duže ako nas lepo vreme posluži – nasmejao se Danilo ženinoj nestrpljivosti.

– Hoćemo li ići našom škodicom do vrha ili ćemo se prošetati nekom od šumskih staza?

– Kakvo je to pitanje? – čudila se profesorka fizičkog, uvila poslednji sendvič u foliju i spakovala ga u ranac.

2.

Danilo i Žaklina trkali su se šumskom stazom  do  svakog  novog  odmorišta  ili  klupe kao narednog cilja. Nisu davali jedno drugom prednost, već su pokazivali da su u dobroj kondiciji i hvalili se time. Nekad bi na planinsku kosu prvo izbila ona, nekad on. Brojali su poene – žena je bila u blagoj prednosti.

– To je zato što vodiš pilates i fitnes, pa redovno  vežbaš.  Ja  sam se  malo  uležao  –  potapšao se po stomaku koji se nije ocrtavao ispod sportske jakne.

–  Ne  pamtim  kad  sam  s  momcima  otišao  na  mali fudbal…

– Kažem ti da dođeš do škole kad je sala slobodna – osmehnula mu se Žaklina.

– Zvuči primamljivo. Imao bih privatni trening „jedan na jedan“ – prihvatio je Danilo njen šaljiv ton.

Popili  su  malo  vode,  osmotrili  krajolik  i  čekali da ih ćerka sustigne. Između stabala borova i čempresa crvenela se njena jakna.  Danilo  je  nezadovoljno  uzdahnuo.  Nikako  nije  bio  spreman  da  prihvati da Ružicu ne zanima čak ni da na TV-u pogleda neku  utakmicu  ili  sportsko  takmičenje,  a  nekmoli  da nešto trenira.

–  Pusti  mene,  bolje  bi  bilo  da  motivišeš naše dete da se bavi sportom. Vidi koliko se muči… Omrknućemo, popeti se nećemo dok nju dočekamo.

– Ššš! – ućutkivala ga je žena.

Kad se devojčica napokon pojavila, nagnula se napred i isprekidano disala. S mukom se ispravila i uhvatila  za  vrat,  dok  joj  se  grlo  žarilo  od  hladnog  planinskog vazduha. Oni su tapšali kao da je prošla kroz cilj posle maratonske trke, želeći da je nagrade i motivišu. Gledala ih je namrgođeno.

–  Niste  mi  rekli  da  ima  ovoliko  da  se  šipči!  Nismo mi divokoze! Mogli smo još koji kilometar autom… – nadlanicom je obrisala znoj sa čela. – Otkud vam toliko energije, ja sam crkla!

Seli su na oboreno deblo i otpili pokoji gutljaj vode.

– U moje vreme igrali smo se na poljančetu od jutra do mraka – hvalio se Danilo.

– Ja nema šta nisam trenirala – pridružila mu se supruga.

– I ja sam probala – pokušala je da im parira Ružica, ne bi li se odbranila od mogućih pridika.

– Jesi, trening-dva i gotovo, svaki put ista priča… – zadirkivao ju je otac.

Ustali  su  i  nastavili  penjanje  rame  uz  rame,  ne  prekidajući razgovor.

–  Tata,  što  da  se  lažemo,  rođena  sam  sa  dve  leve  ruke i noge.

Preko  njene  glave  supružnici  su  se  pogledali  i  klimnuli, ali nisu ništa rekli, ne želeći da je dodatno obeshrabruju.

–  Za  moju  sportsku  karijeru  je  ionako  prekasno.  Zato  ću  se posvetiti  nauci  –  ponosno  je  završila devojčica.

–  Aha,  i  to  njenoj  novoj  disciplini  koja  se  zove  surfovanje  po internetu  –  zadirkivala  ju  je  majka.  Savila  se  i  podigla  šišarku,  zagledala  je  sa  svih  strana  i  spustila  u  zadžepak  ranca.  –  Planiram  da  napravim ikebanu kad se vratimo u Beograd. Možeš da  mi  pomogneš,  ako  budeš  želela  –  pogledala  je  u  ćerku, koja je podigla uvis palac.

Danilo je izvadio kompas i zastao.

–  Ne  opterećuj  se,  vidiš  kako  je  sve  lepo  obeleženo  i  označeno  –  pokazala  je  Žaklina  na  putokaz  ispred njih.

–  Jeste,  slažem  se,  ali  ja  to  onako,  više  za  sebe.  Volim da znam gde sam i da se sam snalazim, bez ičije pomoći.

Na maloj zaravni, na kojoj su se račvali zemljani putevi  zastali  su  da  sačekaju  Ružicu,  koja  je  ostala  da zaveže pertlu.

–  Bolje  da  si  detetu  dao  kompas  nego  što  se  ti  igraš njime! Stalno zastajkuje. Nije navikla na ovoliko pešačenje. Mogla bi da se izgubi, da zaluta…

– Da li ti stvarno misliš to što kažeš? Pa ona ne  bi  znala  šta  će  s  njim!  Uostalom,  samo  treba  da  prati stazu.

Ružica, koja ih je u međuvremenu sustigla, gledala je  čas  u  jedno,  čas  u  drugo  i  raširila  nezadovoljno  ruke pošto je čula deo razgovora:

– Ne znam jer me ti nisi naučio.

– Jedan nula za tebe, ćero – nasmejala se Žaklina i zatapšala.

– A pod dva, šta će mi kompas kad imam navigaciju na telefonu? – podigla je obrve uvis devojčica pa su se one izgubile pod gustim šiškama.

– Dooobro – gledao ju je otac ozbiljno – a šta ako u ovakvoj nedođiji nemaš signala?

Opušteno je odmahnula rukom:

– Pitala bih nekog – pokazala je bradom prema dvoje mladih koji su ih zaobišli i nastavili uspinjanje.

–  A  šta  ako  nema  nikog?  –  nije odustajao čovek zabrinut kao da se već izgubila.

–  Potražila  bih  neko  drvo  s  mahovinom,  ona  je uvek na severu, a ako je noć, pratila bih Severnjaču, snašla bih se već nekako.

– Bravo! Otkud ti to? – čudio se otac i nastavio uzbrdo.

– Videla sam u nekoj seriji.

– Pa naravno, ništa škola, samo društvene mreže i serije – jetko se nasmejala dugogodišnja profesorka.

–  Bolje  išta  nego  ništa  –  nevoljno  je  priznao Danilo.

–  Lepo  smo  se  prošetali,  nadisali,  istegli…  Mama te je pobedila, pa bismo mogli polako natrag –  izvirila  je  Ružica  ispod  šiški  koje  su  joj  pale  preko očiju. – Sve me boli – požalila se i počela da masira ramena.

I otac i majka su se ukopali na mestu i zagledali se u nju u neverici.

– Izdrži još malo. Skoro smo stigli! – negodovala je Žaklina. – Zar ne želiš da napraviš fotografije  za  Instagram sa  Banjske  stene  ka  kojoj  smo  se  uputili?  To  je  jedan  od  najlepših  vidikovaca  u  zemlji!  –  kako  bi  podstakla  ćerku,  bodrim  korakom  je  prva  krenula  dalje,  osvrćući  se  da  proveri  da  li  je prati.

– I ne baš! To mesto je odavno provaljeno. Dobro, slikaćemo se, ali ne verujem da je vredno ovolikog truda – isprekidanog daha iznela je šta misli Ružica.

U tom trenutku su stigli na vrh. Istovremeno im se oteo uzdah zadovoljstva što su na odredištu. Prešli su još jedan kratak komad puta kako bi imali što bolji pogled. Čudesan prizor ih je ostavio bez reči. Pod njima se prostiralo modroplavo jezero Perućac. U  produžetku  je  vijugavo  tekla  Drina  usecajući  se  od  iskona  u  kamen  i  stvarajući  čuveni  kanjon.  Planinski obronci bili su prošarani tamnozelenim, smeđim, crvenim i žutim lišćem. Sve je buktalo pod snopom jarkih sunčevih zraka.

– Ništa lepše od jesenjih boja – šapnula je Žaklina zadivljeno.

Danilo je stao između žene i ćerke i zagrlio ih.

Neko vreme su ćutke stajali i divili se remek-delu koje je stvorila priroda.

Onda su prišli vidikovcu i zamolili mladi par, koji je upravo ustao s klupe, da ih fotografiše. Stariji Damnjanovići spustili su pored nje ranac, štapove i prišli drvenoj ogradici ispod koje je pucao pogled na jezero, meandre reke i strme planinske litice. Smejali su se razdragano kao deca, pozirajući pred devojkom koja ih je fotografisala. Ružica je skinula jaknu i požurila da im se pridruži kako je ne bi predugo čekali.

„Kako  su  neozbiljni“,  namrštila  se.  Malo  joj  je nedostajalo da se okrene i pođe nizbrdo. Zadržao ju je  samo  strah  da  ne  počnu  da  je  dozivaju  i  zadirkuju pred nepoznatim parom. Neraspoložena, nije obratila pažnju na mnogobrojne izbočine stena na samom vidikovcu. Učinilo joj se da je najopasnije i najviše prepreke  zaobišla.  Ne  gledajući  gde  staje,  na  samo  nekoliko koraka od roditelja, saplela se i raširenih ruku poletela ka sigurnosnoj ogradi.

3.

Vrisak je bio tako snažan i neočekivan da je sa obližnjih stabala prhnulo nekoliko ptica. Ružica se vinula uvis kao da skače preko letvice. Zamahala je rukama kroz vazduh. Kao odapeta strela primicala se ogradi i ambisu. Vreme je za nju letelo,  a  za  one  koji  su  gledali  u  nju  bilo  je  stalo.  Okamenili su se. Samo je Danilo bio priseban. Poput golmana  bacio  se  u  stranu.  Zgrabio  je  ćerku  jednom  rukom,  dok  se  drugom  uhvatio  za  ogradu,  udarivši  bokom svom snagom u nju. Drvo je zastenjalo i cijuknulo, snažno se zaljuljalo, ali je izdržalo pritisak. Devojčica  se  tresla  u  očevom  naručju.  On  ju  je  nežno njihao, prelazio joj rukama po leđima kako bi je umirio i šaputao joj da se sve dobro završilo i da ne mora više da se plaši. Osmehnuo se ohrabrujuće ženi koja im je prišla lica belog kao kreč. Brada joj se tresla. Stajala je pored njih i izgledala kao dete kome takođe treba uteha.

–  De,  de  –  umirivao  ih  je  obe.  –  Prošlo  je.  Opustite se.

Ružica se odvojila od oca tek kad im je prišla devojka na koju su potpuno bili zaboravili, i pružila im, zbunjeno, telefon.

–  Hvala  ti  –  pribrala  se  Žaklina,  prihvatila  mobilni i rastreseno ga spustila u džep.

Pridružio im se mladić, koji je do tada stajao po strani, uhvatio devojku za ruku i odvukao je s mesta na kom se umalo dogodila nesreća. Nešto joj je govorio i odmahivao glavom. Neprekidno su se osvrtali…