AVGUST

AVGUST – NA NOV NAČIN

Ljiljana Šarac pisac romana

Ovo neće biti avgust kao nijedan prethodni. Jer da jeste, sada bih pisala o kupovini na letnjim rasrodajama koje počinju, šetnji Kalemegdanom, izlaskom na piće sa drugaricama… pre nego što mi istekne raspust.

Možda bih spomenula kako prosvetne radnike svi prozivaju zbog velikog broja neradnih dana, a mi moramo da ih koristimo kolektivno, po rešenju koje izdaje sekretar bez da nas išta pita… I kako nismo u prilici da koristimo popuste koji se daju u predsezoni… Ili bih iščekivala jednodnevni izlet na koji tradicionalno idemo sa školom čim počnemo da radimo u trećoj dekadi avgusta.

Hvalila bih se bojom dobijenoM na moru. Pokazivala fotke iz Čajniča u koje porodično idemo svakog leta da nedelju dana…

Sigurno bih, koristeći poslednje dane odmora, otišla do mame i Smedereva i vitlala po komšiluku i rodbini. Mama bi se opet žalila da sam kod nje kao u hotelu – samo jedem i spavam, a ona me viđa u prolazu… Tom prilikom bih svratila do divne direktorke Gradske biblioteke i dogovorila (kao i svake godine) promociju novog romana (ovog puta ,,Zlatne žile”) na jesen… Izlazila bih sa bratom i stricem na piće i na gradskom šetalištu u Ulici kralja Petra, (koja se nakada, naravno, zvala Maršala Tita), i sretala školske drugove i drugarice…

Moralo bi da padne šišanje, farbanje, i kupovina neke haljinice koja će se čuvati do 1. septembra za početak nove školske godine…

Završavala bih knjige koje sam cele godine zbirala i čuvala za čitanje na plažama, po autobusima, na terasi, u dvorištu kada odem u goste kod rodbine (pa ne moram da kuvam, perem, peglam, već osvojim malo luksuza da ne radim ništa – osim da čitam).

Prekršila bih sve dijete i uzdržavanja i jela torte i kolače (u avgustu uglavnom voćne) gde god da odem…

Šetala bih sa mužem po Železniku uživajući u večernjem rashlađenju posle tropskih dana.

Proslavili bismo rođendan našoj Devici u nekom restoranu na Savi…

U razgovoru sa nekolicinom omiljenih koleginica govorila bih da sam pod ,,anestezijom” narednih bar mesec dana, jer sam se naodmarala i prikupila snage za sve što nas od septembra čeka.

Ne bih odmah šizila zbog planova koje odmah moramo da pišemo, Timova u čiji rad se uključujemo, zadataka koje dobijamo, komisija u kojima smo članovi, nekoliko sednica koje se u tri nedelje čine učestalim…

Bilo bi mi simpatično to pričanje u zbornici kao u košnici jer smo se uželeli jedni drugih pa hoćemo sve da ispričamo u tih petnaest minuta, koliko nas direktorka pusti. Onda bismo se smejuljili kao nestašni đaci kada bi počela da nas utišava podižući glas.

Sve slobodno vreme grabila bih da pišem, kao da od prvog septembra sve lepo i opušteno staje i kreće pokretna traka obaveza bez kraja…

Ljiljana i Zoran Šarac, zajedno u misiji promovisanja romana

Sada, kada treba da pišem o ovom avgusutu 2020. nemam da napišem ništa što će biti izvesno.

Neću nigde ići – Ili bar ne tamo gde bih bila u ,,normalnim oklonostima”. Slušaću dnevne izveštaje o tome koliko je ljudi zaraženo, i čekati nekakvo zvanično saopštenje kako će se od jeseni ići u školu. Biću zatrpana morem različitih informacija, jer će, po već viđenom scenariju, sve biti javljeno u dvanaest i minut…

Brinuću se za zdravlje svojih bližnjih, i svih ljudi koje poznajem. Gomilaću vitamine, probiotike, sa zebnjom iščekujući jesen…

Sedeću na terasi dok me ne sprži sunce, nastojeći da prirodno proizvedem nešto D vitamina. Maštaću o Trebinju koje sam želela ovog avgusta da posetimo…

U jesen i zimu ući ću s minusom elana, energije, živaca…

Jedino što će me držati i održati na površini u ovom (ne)vremenu je pisanje. Od marta pa do dana-današnjeg, marljivo sam i svakodnevno prikupljala građu, a kada sam ,,natankirala gorivo podataka” počela sam da pišem. Otišla sam dalje nego ikada u prošlost. Oživela vreme ratnih sukoba, prolaska vojski Balkanom, mešanja raznih naroda… Nikada mračniju, emotivniju, uzbudljiviju priču nisam pisala!

Avgust doživljavam kao rezime prethodnog dela godine!

Ove sam radila više nego ikad, jer sam nastojala da prevaziđem usamljenost koju sam osećala zatvorena u kući, izolovana od ljudi, osujećena za izlaske sa mojim lepim drugaricama…

Možda će krajem avgusta ili u septembru doći prvi vidljivi rezultati svega što sam poduzela. A vukla sam vrlo riskantne poteze. Bilo je: ili pukovnik, ili pokojnik. Verujem da hrabrima i Bog pomaže.

Zlatna žila – novi roman pisca

O svemu tome od septembra pa nadalje.

Nekada se čini da mi sve samo od sebe pada u krilo, a zapravo se radi o mukotrpnim, opsežnim višemesečnim, a nekada, i višegodišnjim pripremama.

Nisam neko ko može da se poziva na strpljivost, jer je nema na listi osobina mog karaktera, ali ponekad se valja i njoj učiti…

Želim da u avgustu svi budemo zdravi.

Želim da lubenice budu jeftine i slatke. 😉

Želim da nam se život što pre vrati u okvire starog i poznatog!

Želim da se rad i trud isplate – i da nas onaj odzgore malo pogleda i pogura.

Uz čašu koktela Hugo, čija je sada sezona, nazdravljam svima koji su pročitali ovaj moj tekst! ŽIVELI!