Februar 2026.
PRIKAZI DVE DEČJE KNJIGE
Preporučijem samo knjige koje pročitam i koje mi se baš-baš dopadnu. Volim da otkrivam svetove domaćih autora. Ovoga puta vas pozivam da pročitate moje prikaze o knjizi Zorana Milekića i Roberta Takariča. Možda posle njih poželite da u ruke uzmete i ove zanimljive romane ili ih poklonite nekom mlađem radoznalom čitaocu.
SUSRET DVOJICE GENIJA
Romanopisac Zoran Milekić je po vokaciji profesor istorije. On svakodnevno opipava puls omladine i pronalazi zanimljiv način da im približi prošlost i događaje koji su krojili sudbinu sveta. Isti kurs zauzeo je i pišući za njih. Na originalan i prijemčiv način ponudio je svojim mladim čitaocima biografije znamenitih srpskih književnika i književnica, stavljajući fokus na njihovo odrastanje i rano detinjstvo (Kad su veliki pisci bili deca).
Na isti način prišao je životnim pričama o Volfgangu Mocartu i Tomasu Linliju u svojoj najnovijoj knjizi Mocart i Linli. Ove genijalne muzičare Milekić uvodi u priču kada su već ovenčani slavom, a zapravo obijica imaju tek trinaest godina. Mocart je iz Salcburga, Linli iz Londona. Ne susreću se u nekom od njihovih rodnih gradova, već u Firenci u Italiji, u gradu ovenčanom slavom Medičijevih i zemlji koja je sinonim za operu i klasičnu muziku. Razgovori dva mlada genija pokazuju koliko su oni željni običnog svakodnevnog života, koliko im nedostaje druženje sa vršnjacima, da je previše obaveza i prevelikih ambicija svaljeno na njihova pleća i da je najveći luksuz za njih dokolica i zgubidanjenje po ulicama uzbudljivog grada u kome su se našli. Da su na pragu sazrevanja i odrastanja govore i tesni kaputići u kojima muziciraju (Mocartov je, naravno, crveni i u svetu sada prepoznatljiv), kao i buđenje čulnosti i rađanje prvih velikih simpatija prema Matildi, prodavačici cveća na pijaci. Svaki od dečaka ispoljava specifične karakterne crte koje će samo oveštati i postati još dominantnije kako budu odrastali. Volfgang je vetropirast, iskren, neposredan u komunikaciji. On je vedrog duha na svoju majku Anu Mariju. Pravo je malo spadalo, što se vidi u dosetkama koje dobacuje glumcu koji poziva gledaoce u pozorište, u pismima u kojima se šali sa sestrom Nanerl, u improvizacijama kako u razgovorima, tako pri komponovanju na licu mesta pred mnogobrojnom publikom. Ova priča kao da je posejala seme koje će izđikljati u filnu Miloša Formana Amadeus. Na neposredan i duhovit način u njoj su se našle, poput znakova pored puta, naznake kako je mladi Volfgang dobio ideju da napiše Rekvijem, šta ga je inspirisalo da se u jednoj od najčuvenijih opera pojave ptice kao likovi… S druge strane, Tomas je strpljiv, ljubazan, vredan, podjednako nadaren i uvek spreman da prati novostečenog druga u ludorijama koje ovaj u momentu smišlja. Mocart u jednom trenutku izgovara misao koja je zajednički imenilac za život koji obojica vode: ,,Lepo je svirati, ali je teško stalno se dokazivati’’. Kada pročitamo da je do tada mladi Austrijanac neprestano bio na putu, da je na evropskoj turneji obišao London, Pariz, Beč, Minhen, da će na boravku u Italiji obići Veronu, Firencu, Mantovu, Kremonu, Milano, Parmu, Bolonju, Rim… i da će na svakom od tih odredišta muzicirati i zabavljati najuticajnije građane kako bi se zaradilo za dalji boravak i naredna putovanja, jasno je koliko je takav život jednom detetu bio naporan. U jednom trenutku će njegova setra reći ono što misli i oseća njihova čitava porodica: ,,Tvoj uspeh će biti sreća za sve nas!’’. Zato je tom uspehu sve podređeno. Svi su u evropskim muzičkim krugovima čuli za mladog genija iz Salcburga, ali kroz čitavo delo se provlači i priča o jednom neuspehu, koji dečaka i njegovog oca Leopolda, prati kao tamna senka. Naime, sin Marije Terezije, Josif, od Volfganga naručuje da iskomponuje operu. Mlađem Mocartu je tada tek dvanaest godina. U zadatom roku uz naporan izgarajući rad opera je napisana, ali nikada nije izvedena, jer ju je ceo Beč i njen muzički milje sabotirao, ne verujući da je to delo dečakovo. (Sumnjali su da ga je napisao njegov otac). Time su naneli veliku nepravdu obojici, a da niko za to nije snosio posledice. O tom gorkom iskustvu Linliju mlađem i starijem pričaju Mocart otac i sin.
Vršnjaci i njihovi očevi dele iste brige i iste ambicijje, te je maestralno što je pisac pažnju posvetio njihovom susretu i nesvakidašnjem prijateljstvu koje otkriva karakterne osobine mladih umetnika, kao i božanskim nadahnućima koja doživljavaju, načinu na koji muziciraju i komponuju, stvarajući dela koja i mnogo vekova kasnije oduševljavaju ljubitelje muzike na celoj planeti!
PUBERTETSKI ŽIVOT MUŠKIH SREĆKOVIĆA
Dva člana porodice Srećković su u pubertetu. Jedan je mladi Ogi, koji pohađa sedmi razred, drugi (ne)zreli, njegov otac Marko, diplomirani istoričar umetnosti, pčelar, sportski komentator, a po rečima Ogijeve babe – običan neradnik.
Kada se tako postave stvari i čitaoci uvedu u radnju, jasno je da nas čeka jedna luda avantura u kojoj je dobar provod zagarantovan. To je, uostalom, postalo zaštitni znak Roberta Takariča kao romanopisca za tinejdžere. On nudi humor, dinamičnu radnju, upečatljive likove, tekst sa zanimljivim ilustracijama, igra se fontovima slova, boldovanjem ključnih i novih pojmova, maestralno piše dijaloge. Neke scene liče na prave male dramske igrokaze.
Robert Takarič opušteno, razdragano i razigrano pokreće brojne životne i važne teme. U centru njegovog interesovanja i ovoga puta je porodica, a priča o školi i dogodovštinama u njoj je paralelna, ali je ipak u drugom planu. Ono što pisac u romanu ,,Moj tata i ja u pubertetu’’ želi da istakne i proanalizira jeste koliko promena mesta prebivališta utiče na one koji su doneli tu krupnu odluku i preselili se. Kao da se pita da li svi sa podjednakim entuzijazmom prihvataju novo okruženje, ili neko tu ipak trpi. Nije uobičajeno da se napusti prestonica i da se ode na sever kako bi se uzgajale pčele i vrcao med. Deca menjaju školu, njihova majka nikada nije kod kuće, malo se smeje i stalno radi, a majčina majka isijava nezadovoljstvo pri svakom razgovoru i susretu zbog odluka koje su doneli. Vrlo slikovito se skreće pažnja i na muško-ženske odnose u porodici Srećković. U kući kao da se sklapaju paktovi. Bliže se razumeju otac i sin, a majka, baba i unuka. Oseća se raskol koji se sve više produbljuje. Kuća puca po šavovima. Javlja se zebnja kako će sve da se završi.
Pronicljivi autor s osmehom se govori o bolnim temama. Kako bi zadržao vedar ton, on u romanu sve pomalo pomera i izokreće, kao u odrazu zakrivljenog ogledala. Nisu bitne godine, već ono kako se junaci osećaju i ponašaju. Oni jedno misle o sebi, a sa strane ih ljudi drugačije vide. Pokušaj da se uđe u rutinu i u novom okruženju steknu navike, ometaju krajnje neočekivana dešavanja. Umesto da insistira da sin ide u školu, otac ga vodi u Beograd na derbi Zvezde i Partizana. Kada Ogi na vreme stigne u školu, nastave nema, jer je stigla lažna dojava o bombi (,,Nijedna lažna bomba nije izmišljena’’). Njihova baba vozi električni trotinet. Majka je u kući samo u prolazu jer je stomatolog i mnogo radi, ali stalno postavlja isto pitanje – jesu li prali zube – koje je privid održavanja normalnih porodičnih odnosa. Ona i suprug odlaze svako na svoju stranu zbog obaveza, a Ogi tri dana čuva i vodi u školu svoju sestricu Teicu… Te situacije donose urnebesne preokrete u radnji. Majka sa sestrom mora da ode na neko vreme u Beograd, otac odlazi na službeni put u Batumi, grad u Gruziji, Teica diže revoluciju da se vrati kući… Usred svih tih dešavanja Ogi se nalazi u samom njihovom epicentru. Oko njega tutnji zemljotres i njegov svet se trese i ljulja. Mnogo toga stiže na preispitivanje. Pitanja se nižu brže nego što on stiže da pronađe odgovore. Zato se laća olovke i počinje da piše. Knjiga koju čitamo njegov su zapis.
,,Obično nikada ništa ne pišem. Kuckam na telefonu kao i ostali. Jednostavo ovo sam morao nekome da napiše..’’
Otuda pripovedanje teče u prvom licu što daje priči lični ispovedni ton.
Dečak je zbunjen svime što se oko njega dešava, ali i stvarima koje se njemu dešavaju. Mora da račivija pitanje šta je tačno taj pubertet. Da bi mu približili pojam, roditelji mu nabavljaju plakat iz Instituta za javno zdravlje, koji ga više zbunjuje ( a Teicu još više), nego što mu daje odgovore. Otad mora da se suoči sa dlakavošću koju plakat najavljuje, pita se da li će tata, koji je po majčinim rečima takođe u pubertetu, da postane još dlakaviji… Njegova sestra privremeno rešava problem tako što iskroji pantalone i obuče devojčicu na slici ,,dlakave bojanke’’.
Ogi sa školom ode u pozorište u Novom Sadu i to će u njegov konfuzni svet uneti dodatnu pometnju jer će upoznati Maju. Devojčica će sesti pored njega, slučajno će mu dodirnuti ruku i on će čuti svoje srce kako kuca. Srca će se uskoro naći i u njegovom telefonu, jer će mu ih Maja neprestano slati. Tako ćemo upoznati i slatke poubertetske ljubavne muke pripovedača.
Sve dogodovštine u ovoj knjizi nalik su naslovu pesme ,,Igre bez granica’’, koja postaje lajtmotiv jedne priredbe za Dan škole. I ova priča nema prvi kraj jer Ogi planira da joj napiše nastavak.
Kako izgleda imati Maju za devojku, kada će Marko izaći iz puberteta i preuzeti ponovo ulogu oca, kada i zašto će mama početi ponovo da se smeje, radoznali čitaoci zaznaće kada pročitaju ovu knjigu. Namenjena je onima koji su u pubertetu, ali i onima koji iz njega nikada nisu ni izlazili, ili su se u njega ponovo vratili!
Čitajte domaće autore!