ДЕЦЕМБАР 2024.
ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА ,,НИЈЕ МИ ОВО ТРЕБАЛО”, ЛАГУНА
Уместо аларма, чуо је натпевавање птица. Цвркут је попут иглица боцкао и бушио његов чврсти сан. Бојан је отворио једно око, нагнуо се и дохватио телефон с оближње комоде. Аларм је одавно звонио, а он га је искључио и наставио да спава. Знао је да ће мама напослетку доћи да га опомене, међутим, она није дошла.
„Зашто?“, чудио се онако бунован.
Кревет је био шири него његов. Јастук је померио у страну јер је био превисок. Постељина је мирисала на непознати омекшивач. Не, он није био у свом стану. И није требало само да пређе улицу и ускочи у учионицу, јер је иначе живео прекопута школе. Сада је требало да се вози шест станица до ње.
– Ау! – у тренутку се расанио, сетивши се где се налази.
Скочио је као опарен. Дограбио је торбу коју још до краја није био распаковао, извадио прво што му је дошло под руку и обукао се у трку. Плава мајица била је изгужвана, али он за то није марио. Прао је зубе и обувао се с ранцем на леђима.
„Умићу се на неком од одмора“, одлучио је.
Није проверавао да ли је тетка будна. Само је тихо затворио за собом врата и изашао на ходник. Између чекања лифта и силаска степеницама изабрао је трчање наниже. Прескакао је по два степеника и искочио на улицу. Био је у одличној форми јер је рукометна сезона била у пуном јеку. Истрчао је трку свог живота и на станицу стигао истовремено кад и аутобус. Одахнуо је тек када је сео и руком обрисао зној са чела.
„Имао сам среће! Шта ми би да се успавам?! Није да би ми било први пут, али данас би то било погубно…“
Аутобус се клацкао од станице до станице док је дечак стезао телефон у руци и нестрпљиво погледавао колико је сати.
„Само да не закасним! Први час имам физику…“
Гледао је кроз прозор покушавајући да се смири. У стомаку му је кувало. Грицкао је усну и тапкао десним стопалом као да даје гас и помаже возачу да мало убрза. Река људи је на свим станицама улазила и излазила. Стигла му је порука.
Где си, Матори? Звонило је прво звоно.
„Овај Огњен баш зна да стави со на рану“, изнервирано је стрпао телефон у џеп.Устао је са седишта, приљубио се уз врата и искочио чим су се напола отворила. Потрчао је колико га ноге носе. Неколико пута је проклизао на ситном шљунку, махао руком као да пада с високе стене, једва успевао да поврати равнотежу и настављао даље. Људи су се склањали с тротоара правећи му пролаз. Кад је утрчао у школу и почео да прескаче по две степенице, раменом је очешао теткицу Миру која се нашла поред њега.
– Ију! – цикнула је жена, стала и прекрстила се левом руком.
– И-зви-ни-те – добацио је преко рамена, испрекидано дишући.
Ход је успорио кад је видео да наставница физике Ката-Злата тек излази из зборнице. Поцупкујући, успорио је трк и дугим корацима пошао према кабинету. Како му се приближавао, све се више скупљао. Погрбљен, стао је на крај реда. Само је на кратко извирио и махнуо најбољем другу, који је по обичају био на његовом челу. Огњен је био за главу виши од свих. У одељењу су га завитлавали да је њихова извидница јер има прегледност над ситуацијом где год да се нађе. Дечак, добродушан по природи, само се смејуљио и климао сагласно главом. Био је радо прихваћен у свакој од група на које је њихово 8/4 било подељено. Бојану је било жао што у том тренутку не стоје раме уз раме. Чинили су засебан двојац и један другом чували страх.Наставница је прошла поред њих одсечно климнувши главом, откључала врата и ушла прва у учионицу. За њом је остао траг снажног слаткастог парфема. Ђаци су у тишини пошли за њом, док је Бојан стајао са стране и брижно их гледао. За дан су се некако преподобили. Глава увучених у рамена улазили су у учионицу. Сели су на своја места без бучног повлачења столица, гуркања и добацивања. Бојан је испод клупе бацио коску Огњену и одмахнуо главом кад је овај отворио уста да га нешто приупита. Наставница је сачекала да се сместе, па је и она села за катедру.
Укључила је компјутер, дуго нешто ишчитавала, уписала час и устала да напише наслов на табли. Није проговорила ни реч. Редари Ана и Павле неколико пута су се погледали и слегнули раменима. Бојан је стезао прсте у крилу док нису побелели. Знао је шта мора да уради и зашто је тај час толико битан, али је осећао да није прави тренутак да било шта предузме. Важио је за одличног спортисту јер се ослањао на интелигенцију и инстинкте. Све у њему у том часу викало је да не истрчава, већ да сачека још мало. Чудна атмосфера у разреду само му је додатно отежавала. У глави су му одзвањале мајчине и директоркине речи шта мора да уради чим уђе у учионицу. Погледао је и схватио да је у журби заборавио да стави сат. Није смео ни да помисли да се лати телефона. Чинило му се да време капље као мед са кашичице у шољу с чајем. Дланови су му се ознојили.
„Сâм сам се упецао. Како је оно деда говорио? Као сом на бућку! Знам да морам да поправим ствари, али кад? Кад?“, склопио је очи. Још брже их је отворио јер је испод спуштених капака видео претеће подигнут кажипрст своје мајке. „Ех, моја Љубице, да си сада овде, можда би ме и разумела. Пошто ниси, нећеш веровати ниједној мојој речи. Ти кад нешто решиш, нема другог начина и пута! Ти не знаш за не… Не помаже ми што
је директорка готивна. Блажа. Некако добродушна. Отворена је за разговор. Добар је преговарач… Лако је њој да буде кул кад има још пола године до пензије. Натерале сте ме да се суочим са својом кривицом и последицама које из ње проистичу… Па шта сам закувао, то ћу…“, дубоко је уздахнуо као пред извођење пенала. Одважно је подигао руку. Огњен га је забезекнуто погледао. Повукао га је за рукав:
– Јеси ли полудео? Зар опет?! Спусти ту руку!
– Не могу!
– Није сад тренутак шта год да си наумио. Видиш како се накострешила?! – шапатом га је молио дугајлија. – Чак ни исправку контролног није споменула!
– Никад неће ни бити право време – кроз зубе је процедио Бојан, истргао се из његовог стиска и остао с подигнутом руком.
Наставница је исписивала формулу за формулом, без објашњења. Мењала је маркере, подвлачила црвеном нове податке. Урадила је и један задатак. Написала је текст следећег уз напомену да га заврше. Вратила се на место и села. Вртела је једну од наруквица. Није подизала поглед.
– Ау, човече! Не региструје нас… – написао је на последњој страници свеске Огњен и гурнуо је према другу из клупе.
Бојан је само незнатно климнуо главом. Подигнута рука га је болела. „Могу ја то, могу!“, бодрио се. Ђаци су лактовима гуркали једни друге и
главом неупадљиво показивали у његовом правцу. Мишићи су почели да му подрхтавају. Био је у искушењу да одустане, да се преда. Осећао се глупо. Није знао шта да ради. Као кад заставу спуштају на пола копља, спустио је и он допола руку. Тада је Ката подигла главу. Попут радара окретала се слева надесно. Њен поглед пресекао је дечака преко груди. На тренутак је престао да дише. Руку је положио на колено а прсте скупио у песницу.
– Да ли ми се учинило или си ти, Ђурђевићу, хтео нешто? Можда да урадиш задатак?
Несигуран да ли треба да устане или да остане да седи, Бојан се благо нагнуо напред. Покушао је да се осмехне, али му се лице само згрчило:
– Могао бих да покушам да га урадим, ако треба. Него, нешто друго сам хтео.
– А је ли? Шта то? – скинула је на пола носа наочаре Ката.
– Да вам се извиним! – погледао ју је у очи.
Поново је наступила тишина. Мува је могла да се чује. Сви из одељења 8/4 немо су пратили разговор. Бојан је удахнуо дубоко неколико пута и устао, иако није био сигуран има ли дозволу за то. Колена су му благо клецала:
– Разговарао сам са директорком и са мамом. Обећао сам им да ћу да вам се извиним. Дајем вам реч да ћу до краја школске године на свим часовима бити добар и миран. На вашим посебно! Нећу више да правим испаде и да чиним било шта непромишљено… Извините због испада који сам направио на претходном часу.
Наруквице су зазвечале, Ката-Злата је устала:
– О, колико њих је требало да те приволи да то урадиш! Мора да су те дуго убеђивале! – кисело се осмехнула.
– Не, не, извините, нисам се добро изразио. Још на крају прошлог часа сам сâм хтео то да учиним. Сâм. Није требало нико да ме на то тера. Нажалост, окаснио сам после разговора с директорком у њеној канцеларији. Прекасно сам стигао до вашег кабинета. Час је већ био завршен, кабинет закључан. Само ме је Огњен чекао испред. Он ми је изнео ранац…
– Добро, добро… То је сасвим ирелевантно – нервозно је корачала испред табле. – На претходном часу урадио си нешто недопустиво. Због тога треба да сносиш последице. – Стала је испред његовог реда: – Дете, смири се. Уозбиљи се! Видећемо да ли си спреман да се поправиш… – раширила је руке. – Надам се да ти је и директорка очитала лекцију!
Бојан је снажно заклимао главом, спреман да јој подиђе и удовољи. Осећао је с једне стране олакшање и наду, а с друге, самом себи је био мрзак и јадан. Разговор са директорком био је много коректнији и конкретнији него што је физичарка очекивала.
„Јесте, очитала је. Та добра жена је то урадила на присан, једноставан начин…“
– А сада седи и ради задатак – наложила је наставница, стала испред прве клупе у средњем реду и обратила се одељењу: – А то важи и за вас остале.