Septembar 2023.

 

NOVI POČETAK

Novi početak je nova prilika da se sve postavi na zdrave, stabilne noge. To je klupko koje počinjemo da motamo. List bele čiste hartije koju tek treba da ispišemo. Linija za potpis na kojoj ćemo ostaviti svoje ime i prezime… Prtina u snegu. God na drvetu. Zapis u vremenu…

Za prosvetne radnike kalendarska godina nije deo našeg radnog ritma. Naš prvi januar je zapravo prvi septembar. I mada nije crveno slovo u kalendaru, za mene je on praznik. Tog dana otvaram novo poglavlje u svom životu i životu svojih đaka. Zvuk školskog zvona simbolično označava da je nova školska godina počela.

Zvono podseća i da je iza nas jedno divno, dugo, sadržajno, lepo, za pamćenje, leto, za kojim svi pomalo žalimo. Proći će mnogo dana dok ne stignemo do novog. Odbrojavanje počinje! Raduejmo se mi i zimi i zimskom raspustu, ali leto je leto…

Prvi septembar je novi početak. Početak školske godine 2023-2024. Dobijam petake i kao nastavnica srpskog i kao razredna. Za mene je to duhovna igra, izazov, posao koji me hlebom hrani. I radujem se svemu, i naoružavam strpljenjem.

Dok sam radila u Saobraćajnom preduzeću ,,Lasta’’ primetila sam da posadu autobusa najčešće čine jedan mlad i drugi stariji, iskusniji vozač. Kada sam vodila decu u vrtić, uočila sam sličan model. Vaspitačice zadužene za jednu grupicu su najčešće bile različite starosti. Jasno je da je cilj spajanje entuzijazma, sveže, nepotrošene energije i znanja, iskustva, prekaljenosti.

U školi mi nismo dvojci, pa ne može ni da se napravi takva dobitna kombinacija. Deca u učiteljima ili predmetnim nastavnicima dobijaju jedan ili drugi paket, zavisi od godina predavača. Prošla sam onaj prvi zanos i osećaj da mogu da pomeram planine. Potrošila sam mnogo reči, saveta, ocena, da ceo svet uteram u red. Sada na svet i na svoj posao gledam drugačije. Promenio mi se ugao, a da na to nijsam svesno uticala. Sada mi treba manje reči, manje priče, pridika, povišenog tona. Prekalili su se u meni primeri, stavovi, argumenti koji su delotvorniji od pređašnje zlatne prašine koju sam rasipala. Naučila sam da idem u korak s vremenom. Ima me na Tik Toku i to ne sa gegovima i budalaštinama, već sa pričom i preporukama o dobrim knjigama i lepim destinacijama za putovanje. Neka mi je krug uticaja mali, ali je sadržaj koji plasiram lep, edukativan, kvalitetan. Svako od nas vaspitava mlađe, samo toga treba da bude svestan i da ponekad stvar preuzme u svoje ruke na način na koji najbolje zna.

Pišem. Edukujem. Volim ono što radim. Mislim da je to formula koja obećava daleke domete i dobre rezultate.

Uostalom, u pisanju i nastavničkom poslu, nema laži, nema prevare. Čitaoci, učenici, roditelji, rezultati pri upisu, verifikatori su mog rada. Za sada se dobro kotiram. Nameravam da tako i osatne.

Moja baka je govorila da se trud uvek isplati. Kada se osvrnem iza sebe, vidim da je i te kako bila u pravu!!!

Nema lakog posla. Za obrazovanje mladih generacija, koje se poprilično razlikuju od naših, potrebno je mnogo truda. I strljenja i smišljanja novih pristupa i taktika. (Svaki učitelj, nastavnik, profesor znanja ima, to nije upitno). Bitna je mentalna gimnastika da budemo zanimljivi, dovitljivi, jasni, produktivni. Mi se takmičino sa najmodernijom tehnologijom, smanjenom koncentracijom, novim stilom života, razmišljanja, učenja… Zato nikome neće biti lako. Posebno ne prvačićima, petačićima, učenicima prvih razreda srednje škole, brucošima, ali ni njihovim nastavnicima i profesorima. Prelaz je uvek bolan. To je oštar rez. Što bi mladi rekli ,,cut’’ (kat). Tada se javlja starh od nepoznatog. Kao da se skače preko dubokog klanca. Neophodan je period privikavanja, savladavanja novih pravila, usvajanja novih znanja… Svi se svima prilagođavaju. Osvrnuću se na tu situaciju iz svog ugla. Odlazak od učeiteljice i susret sa nastavnicima, vrtoglavi je skok uvis, ili udalj. To je pravi emotivni šok. Umesto rada sa jednom osobom, učenici se privikavaju na njih dvanaestak, a predmeta ima i više. Povećava se broj časova, dobijaju se novi predmeti, očekivanja svih su velika. Stvarno se treba staviti u kožu dece i razmišljati kako je njima. Prvih dana treba se usredsrediti na upoznavanje, razgovor, postavljanje pravila, davanje uputstava za rad i ponašanje. Ove godine dali su nam smernice vezane za vaspitni rad. Neka su, nije viška, ali činjenica je da mi sve to već radimo. Oduvek! Kada deca shvate i nauče pravila igre, sve postaje mnogo lakše.

Ja krećem od sitnih navika koje su posle jako važne. To je kao kada zidate kuću. Prvo napravite temelj, a onda slažete ciglu po ciglu. U temelj postavljam poverenje, iskrenost, izvršavanje obaveza, razumevanje, poštovanje, samopoštovanje, urednost, timski rad… Nakon toga malterom učvršćujem ciglu po ciglu: da ne govore u glas (kao da su hor ,,Kolibri’’?) već da podižu ruku, i čekaju da dobiju reč. Da se ne šetaju po učionici, da ne idu svakog časa do toaleta, već da to obavljaju za vreme odmora, da nose papirne maramice, da kucaju na vrata kada zakasne, izvine se i zamole da uđu… Da imaju pribor za rad, da sve što je na tabli treba da bude zapisano i u svesci… Sve ovo se čini banalno i pomalo bizarno, kada je ovako sročeno, ali verujte, da je neophodno da se mnogo puta spomene kako bi bilo usvojeno i primenjeno. Ova pravila su utkana u svaki čas kao zlatna srma u finu tkaninu.

Onda prealzimo na radne obaveze. Pišemo plan rada, učimo da hvatamo brži ritam pisanja, za šta nam treba celo polugodište… Istaknem da definicije pišemo crvenom hemijskom. Kad god kažem da sada pišemo definiciju, petaci pitaju :- A je li crvenom?

Sto puta kažem da, sto prvi počnem da se ,,pušim’’, tada drugari umesto mene kažu: – Daaa! Pa rekla je već!

Istina je da je svaki početak težak. Moram uz to dodati – i lep. U odeljenjima petog razreda imam pet časova nedeljno. U onom kome sam razredna, još jedan, šesti čas u nedelji – čas odeljenjskog starešine. Viđam decu svakodnevno. Pratim ih, upoznajem. Na kraju razreda znam kako dišu. Posle četiri godine, poznajem ih kao da sam im prva komšinica, ujna ili tetka…

Treba li još koji put da kažem koliko volim rad sa decom i sve faze koje zajedno prilazimo?!

Učionica je i dalje za mene sveto, čisto, ničim okaljano mesto.

O svemu drugom mogu i te kako kritički govoriti, ali neću, ali učionicu duboko poštujem.

Moja baka je imala jednu sjanu poslovicu: Ne pljuj u bunar iz koga si vode pio. I to je to. Svi sve znamo. Neki mašu parolama, a ništa ne preduzimaju. Ja preduzimam onoliko koliko mogu i koliko znam i ne paradiram s tim. Znate, kada imate godina koliko ih imam ja, i punu knjižicu radnog iskustva, onda znate da ste u svojoj učionici vi kapetan, ili dirigent, ili desetar, ili šef, ili… Ili prosto nastavnica koja s entuzijazmom ulazi i izlazi iz učionice. Vrlo sam svesna svoje odgovornosti, dalekosežnosti uticaja u poslu koji obavljam, ali i dalje imam ozbiljnu autonomiju i kontrolu nad 45 minuta svakog, ali svakog časa koji održim.

Zato ne kukam. Zato ne tražim krivce. Zato i kada mi je teško i radim ono što mi odvlači pažnju sa dece i nastave, nastavljam dalje ubeđena da ništa ne može da me omete na mom putu. Jer, 45 minuta je samo moje. Tada sam sama oči u oči sa mojim đacima. Do mene je. Do moje kreativnosti, sposobnosti da se snađem, prilagodim i izdignem iznad prepreka koje mi se javljaju na putu. Ko mi to brani? Niko. Ko može da me spreči da budem kvalitetan nastavnik, edukator? Niko na celoj ovoj planeti. Da li se moja profesija srozala. Ne znam. Možda. Istina, malo je posivela, malo su joj se zavrnule uši kao na staroj izanđaloj svesci, ali je još i te kako spremna za upotrebu.

Ljudi, do nas je!

I kada se mnogo podilazi i popušta roditeljima – do nas je.

I kada se toleriše neread, bahatost, neznanje – do nas je.

I kada se plašimo novih propisa, papira, poseta času, inspekcija – do nas je.

Jer sve to dođe i prođe, a mi ostajemo. I naši đaci kopiraju svoje roditelje i nas kao svoje uzore. Pa hajde da im damo svetle primere. Nema kukanja, nema žalbi, nema nerada, nema trošenja energije na formu. Uvek sam uspešna i zadovoljna kada se usredsredim na sadržaj, na kvalite, na rad, napredak, znanje, prijateljstvo, druženje, kultruru, finu komunikaciju u kojoj se zna ko je ko i gde su svima uloge vrlo dobro podeljene! E, tada sve štima.

Volim da kažem da ne mogu da budem na svom poslu miš, kada sam ja po svojim gabaritima slon. U svakom pogledu. I zato nema  straha. Ima malo istanjenih živaca, korišćenja prečica, zahtevanja da se stvari uproste, a ne komplikuju, ali se stalno krećem napred, svako svojim korakom. Moj jeste spor, trom, ali je slonovski. Moji đaci i ja tutnjimo! 😉

Imam tako mnogo ideja i planova za novu školsku godinu. Želja mi je da sa ovom novom generacijom više i bolje radim (korona me je opasno saplela sa prethodnom). Tu su pozorišta, bioskopi, šetnje, takmičenja, proslave… Mogućnosti su nepregledne. Potrebna je samo volja i dosta truda da sa tim mladim ljudima nastavim da tutnjim. Učiniću sve da tako i bude.

A vi, vi pomozite u našem napretku svako koliko može!

Srećna svima nova školska godina! Novi početak!