Vi pitate – ja odgovaram (2)

Vi pitate - ja odgovaram (2)

Intervju sa Ljiljanom ŠaracWEB-INTERVJU

VI PTATE – JA ODGOVARAM (2)

  1. Zanima me koliko vremena dnevno provodite u pisanju? (S. T)

Sve zavisi u kojoj fazi rada se nalazim. Ukoliko istražujem (iščitavam literaturu, romane srodne sa epohom za koju se pripremam, tragam za nekom specifičnošću kao što su muzika, jelo, nakit u srednjem veku…) onda se pisanje svodi na beleženje činjenica. Vreme provedeno nad knjigama oscilira. Zavisi isključivo od obaveza na poslu i kod kuće. Moram da napomenem da nije lako biti nastavnica, majka, domaćica i pisac, a da ništa ne trpi…

S druge strane, kada počnem da pišem, tada gorim plamenom koji proždire sve, pa i mene samu. Ako se radi o pripremama, one traju od godinu, do dve, dok pisanje traje duplo kraće. Od pola godine do godinu. Tada je stvarno sve u drugom planu, osim pisanja i smišljanja sledećeg poglavlja.

Ostale obaveze su mi kao u nekoj magli. Ja jedem, odlazim na posao, bavim se kućom (koliko se mora), ali kao u odelu kosmonauta. Lebdim, bludim, nestajem u jednom paralelnom svetu koji sam sama stvorila.

Umem zaplet čak i da sanjam. Toliko bivam uvučena u izmaštanu priču!

  1. Imate li inspiraciju sa svog posla ili je čista mašta u pitanju? (M. R)

Kada se uhvatite u kolo i počnete da pišete, pomalo ste sklopili pakt sa opasnim silama. Dali ste svoju dušu u zalog. Jer ukoliko u svakom napisanom retku nema vas i vaše emocije, nema ni kredibilnosti i uverljivosti! Otuda posežete za sećanjima, snažnim utiscima, slikama koje su ostale u vama… Počinjete da osluškujete tuđe priče, da pažljivo gledate i skupljate senzacije, upijate svet oko sebe, znajući da ćete jednom za svim tim posegnuti i pretočiti u reči…

Imala sam sreće da tokom svog radnog veka menjam poslove, srećem zanimljive ljude, putujem… Sada je to moj trezor u koji zavirim kada mi zafali neka od tih dragocenosti u svakodnevici.

Naravno, priča zahteva brojne izmene, prilagođavanja, domaštavanja. Ništa u romanu nije kao u stvarnosti. Nešto bude i sasvim izmišljeno, ali ume da zaliči na stvarnost i moj život…

Rad sa decom obeležio je poslednju deceniju mog života (pre toga sam se bavila novinarstvom i PR-om).

Još uvek bežim od tih školskih priča jer sam im isuviše blizu. Ne sagledavam ih realno i umetnički, već lično. Moram da sačekam momenat kada ću umeti da napravim distancu i ispričam jednu profesorsku priču. To mi je velika želja.

Sa druge strane, đaci me stalno prozivaju kada ću napisati neku knjigu za njih. To mi je ozbiljan izazov. Mislim da ću kad-tad morati da odgovorim na njega, pa neka onda oni mene ocenjuju i to kako je priča ispala!

  1. Koliko dugo pišete jedan roman i da li unapred znate kraj? Ako ne znate, kako dolazite do završetka priče? (A. Z)

U vreme pisanja romana ja ubrajam i pripremu materjala, iščitavanje literature, osmišljavanje ,,kostura’’ priče, pa tek onda zauzumanje mesta ispred laptopa i kucanje teksta. Zato mogu da kažem da sve to traje oko godinu dana, a ponekad i duže.

Evo, recimo, tema za šesti roman, koji sada dovršavam, opseda me pune četiri godine. Stalno sam je istraživala, opipavala, išla oko nje kao mače oko klupčeta, pa je potom ostavljala, i tako godinama. Dok ove nisam sela, prikupila sve što imam i počela sistemski da se bavim njome.

Neobično je pitanje u vezi sa krajem romana. I tu je stanje različito. Svaki roman donosi različit odnos prema kraju. Za prvi (,,Opet sam te sanjao’’) pojma nisam imala u kom pravcu ide i kako će se završiti! Išla sam od poglavlja do poglavlja, dok nisam dospela do kraja. I onda se on sam logički nametnuo.

Imam drugaricu iz osnovne škole koja je doktor nauka o književnosti u Engleskoj. Ona pročita svaki moj rukopis i da niz korisnih, stručnih saveta. Za moj drugi roman (,,Gde sam to pogrešila?) je predložila da dopišem kraj, jer tamo gde sam ja predvidela da se on završi njoj nije bilo logično. Nedostajalo joj je još nešto. Poslušala sam je, dopisala čitavo poglavlje i tako znatno unapredila roman!

Za peti roman ,,Stariji’’ imala sam čitavu priču u glavi. Trebalo je samo sesti i fino, bez žurbe je ispripovedati. I kraj sam znala od samog početka.

Tako da svaka priča nosi novo iskustvo.

  1. Da li Ninova kandidatura za roman godine daje veliki podstrek za dalji rad? (S. Z)

Pisac je veoma usamljen čovek. On živi u svetu likova koji ne postoje. S vremenom imaginarni gotovo da proguta stvarni svet. Otuda mu treba i druženja, i razmene iskustava, razgovora. S jedne strane tako dobija građu za nove priče, a sa druge prestaje da bude osobenjak i vuk samotnjak.

Pisci se i među sobom dele u grupice. Što po godinama, izdavačkim kućama, poznanstvima odranije… Nominacija za najprestižniju nagradu u zemlji, i na Balkanu, sve nas stavlja pod jedan krov. Meni je tu i udobno i komforno. Imponuje mi društvo, drago mi je da se ,,Stariji’’, koji je nominovan za nagradu, našao pod svetlom reflektora, i da se priča širi na najbolji mogući način.

Želja mi je da sa svakim novim romanom odem korak dalje, stepenik više. U to ulažem i vreme i znanje i svu veštinu koju posedujem. Nadam se da ću u tome i uspeti.

  1. Gde pronalazite ideje za svoje romane? (O. Z)

Prvo sam polazila od svog okruženja – prijatelja, rodbine i njihovih sudbina (koje su ispretpletane sa mojom). Tako da su prvi romani i najličniji. Onda sam počela da se koristim i pričama o ljudima koje ne poznajem, ali sam o njima slušala, ili sam ih slučajno srela.

Zanimljivo je da sam ideju za roman ,,Starija’’ dobila u frizerskom salonu dok sam čitala neki ženski magazin. Pronašla sam članak o kuguarkama – damama koje imaju vezu sa znatno mlađim muškarcima, i poželela da napišem roman na tu temu. Shvatila sam da o tome svi pričaju, ali se niko nije odvažio da na umetnički način piše. Stvorila sam divan ljubavni porodični roman. Hrabrost se isplatila!

  1. U kom liku iz Vaših romana pronalazite sebe? (V. M)

Ovo je zanimljivo pitanje koje mi zadaje najviše muke. Ne umem baš tačno da odgovorim na njega. Mene ima rasute po svim mojim romanima. Ima me u njihovim rečima, stavovima, postupcima, odnosima sa drugim likovima, delovima njihovih sudbina…

Pa ipak, ako treba da se odlučim, verovatno će Vas iznenaditi što to neće biti neka moja junakinja. Izabraću lik Damjana Šainovića iz mog prvog romana ,,Opet sam te sanjao’’. Damjanov pogled na svet je moj. Njegov karakter je moj. Njegove misli su moje. U mnogome smo on i ja veoma, veoma slični.

  1. Koliko je ,,Zid tajni” (inače od svih Vaših romana moja omiljena) zasnovana na istorijskim činjenicama?

,,Zid tajni’’ je roman koji do sada ima najviše izdanja. Reakcije čitalaca na njega su stvarno fantastične! Tu se vidi sva moja fascinacija epohom s početka dvadesetog veka. Moja ljubav prema Rusiji je tu našla plodno tle. Tu su sabrani moji utisci sa putovanja do Moskve i Sankt Peterburga. Interesovanje za dinastiju Romanov našlo je svoju primenu u radnji romana, jer je moja glavna junakinja Jelena Karađorđević bila najbolja prijateljica Olge, ćerke cara Nikolaja II.

Sve, ali sve istorijske činjenice vezane za istorijske ličnosti su tačne, proverene i verno prenete u delo! I o Karađorđevićima, i o Petrovićima, i o Romanovima. Tu nisam ostavila mesta improvizaciji i izmenama bilo koje vrste.

Prostor za imaginaciju postojao je u bočnim pričama (recimo o družbenici Jovani. Jelena je zaista imala svoju stalnu pratilju koju je sama birala, ali Jovanina sudbina je plod moje mašte).

  1. Kako smišljate imena za likove u romanu? (M. M)

Ispočetka je bilo lako. Birala sam neobična, retka, lepa imena za svoje junake. Trudila sam se da, ukoliko je moguće, oslikavaju i njihove karaktere (Nadica, Sunčica, Verica…). A onda je galerija postala gusto popunjena. Posle četvrtog romana sam morala da sednem i da napravim katalog imena koja sam do tada iskoristila. To je bio veliki, ali izuzetno koristan posao.

Imam jednu malu tajnu. Zloćama, negativnim likovima, dajem imena ljudi koji mi se iz nekog razloga nisu dopali. Tako ovi negativni junaci postaju izuzetno uverljivi i realni u mojoj priči.

  1. Šta Vam jo što me je pisanje pokrenulo, razmrdalo, dalo mi samopouzdanje i izvuklo me iz kuće. Moj život se umnogome promenio. Moje vreme je posatlo dragoceno. Cenim svaki minut i planski ga koristim.

A najveća od najveće nagrade je činjenica da se moje knjige čitaju, vole i preporučuju!

  1. Gde će se odvijati radnja sledećeg romana? (K. N)

Radnja mog šestog romana započinje u Zeti, pa nas vodi u Rašku, pa do Skadra, potom do Beograda, Smedereva, Pariza…

Priča je dinamična, uzbudljiva, brza, pa je prati i promena mesta gde se događaji odvijaju.

To je zanimljivo dok se roman piše, nadam se da će biti tako i za onog ko ga čita.

  1. Koji Vam je lik koji ste stvorili najdraži? (S. S)

Postoji korpus odgovora koji idu uz ovo pitanje. Recimo: svi su moji, pa su mi podjedanko dragi. Ili: romani su mi kao deca, ne mogu da ih odvajam i biram nekog koga volim najviše…

Ja se odlučujem za Irinu Kantakuzin Branković.

Ponosna sam kako sam dočarala srednjovekovni svet i srpsku državu koja pruža snažan otpor moćnim neprijateljima. Za Jerinu i Đurđa se vezuje odluka, finasiranje i priča o građenju Smederevske tvrđave. I taj detalj na poseban način utiče na osvetljavanje njenog lika. Ukazuje na to koliko je podržavala svog gospodara, nadgledala radove i upinjala se da narod sačuva od turske najezde i zuluma…

Priča o Jerini je priča o Vizantiji, Solunu, Đurđevom dobijanju despotske titule, teškoj, tragičnoj sudbi njihovih naslednika, odanosti srpskom narodu, visokoj diplomatiji, bogatstvu srpskog dvora…

Istarživanja o njoj uticala su da odlučim da uradim sve kako bih uklonila pogrdan nadimak Prokleta s njnog imena, koji ni po čemu nije zalužila.

Bilo je veoma zahtevno sve to opisati i napisati. Zato mi je upravo Jerinin lik toliko i drag.

Uostalom, ona je glavna junakinja mog prvenca. Da on nije objavljen, ja danas ne bih pisala!

1 thought on “Vi pitate – ja odgovaram (2)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *