Vi pitate – ja odgovaram (2)Web-intervju
VOĐENA PITANJIMA FB PRIJATELJA (1)
Veliku zahvalnost za podršku i dosadašnja dostignuća dugujem svojim dugogodišnjim prijateljima, ali i novostečenim na Fejsbuku i Instagramu. Oni su verovali u mene i kada sam ja sumnjala, pisali sjajne osvrte dokazujući da moje knjige rado čitaju, pitali s nestrpljenjem i zanimanjem kada izlazi sledeća! Takve stvari se nikada ne zaboravljaju! Divni ste! Sve bih vas zagrlila odjednom da mogu!!!
Pojavu sajta sam doživela kao probijanje tavanice glavom. To je iskorak u jedan sasvim novi svet, uz zagarantovanu podršku onog poznatog i sigurnog!
Želela sam da spojim dve polovine iste jabuke, tako što će mi prijatelji postaviti pitanja na FB, pa da od njih sačinim intervju i objavim ga na web-sajtu.
Ideja se svima dopala. Pitanja su naprosto pljuštala! Bila su tako zanimljiva, inventivna, podsticajna, da sam istog dana sela i odgovorila na njih.
Postojao je samo jedan ,,problem” – bilo ih je tako mnogo da bi intervju bio maratonski, preglomazan i opterećujuć. Zato sam se odlučila da ga podelim u dva dela. Odgovaraću redom kako su pitanja stizala.
Zanimljivo je da su prva bila opšta, širokog spektra, a da su kasnija fokus stavila na pisanje i romane. I to je sjajno. Slučaj je izrežirao sve na najbolji mogući način. Moje je samo da pratim znakove pored puta.
S obzirom da prema svima koji su učestvovali u kreiranju ovog intervjua osećam iskrenu zahvalnost, odlučila sam da im se odužim tako što ću biti do koske iskrena. Neću davati društvenopoželjne odgovore, već one koji oslikavaju kako razmišljam i šta osećam.
Pa da počnemo!
- Šta vidite kada pogledate iza sebe? (K. R)
Nisam neko ko se mnogo osvrće. Mnogo sam više svesna sadašnjeg trenutka. Umem da napravim pun krug i vidim ko je tu uz mene i sa mnom! Rado bih da provirim preko ramena Budućnosti, jer uvek imam velika očekivanja.
Kada pogledam unazad, uvek vidim bezbrižno detinjstvo provedeno uz oca, majku i brata i prekrasne dane na selu uz bake i dedu. Imala sam neopisivu sreću da moji stari dugo požive i da delimo savršene trenutke čiste radosti slaveći slave, praznike, ali i družeći se uz kosidbu, berbu višanja, grožđa, kukuruza…
To me je oplemenilo, odredilo kao osobu koja čvrsto stoji na nogama i ceni tradicionalne vrednosti – porodicu, poštenje, zajednicu, poštovanje, iskustvo, mudrost…
- Ako ljubav ne postoji, zašto ljudi ulaze u brak? (O. B)
Ljudi su postali skloni bombastičnim tvrdnjama. Nismo ni svesni da smo podlegli imperativu senzacionalizma uz jaku dozu nihilizma! Užasna kombinacija. Malo je toga ostalo sveto! A i to malo se trudimo da unizimo, ukaljamo, bacimo pod noge! Da li bismo se tada osećali bolje? Čisto sumnjam.
Istina je da bismo, devalviravši sve vredno, i sami postali bezvredni i jadni.
Često čujem da u 21. veku ljubav ne postoji. Da je sve interes. Da su mladi otuđeni. Da nema romantike, udvaranja, zabavljanja…
Kakva je to samo zabluda!
Način se promenio, ali je suština ostala ista.
I dalje se i voli, i strada i pati…
Ima i nadmudrivanja, i prenemaganja, prevara, nebrige… Narcisoidnosti u ogromnoj količini kod oba pola.
Možda se zbog toga ove novije generacije više i češće sapliću, posrću, sukobljavaju. Jer sujete su opasna prepreka na putu vezi i braku.
Onaj ko ume da poštuje svog patnera, taj će umeti i da voli i da bude srećan u braku…
Ljubav postoji, ali treba biti mudar pa je sačuvati na duge staze!
- Da možete da izaberete jednu supermoć, koja bi to bila (a da nije pisanje) i kako biste je iskoristili? (V. J. N)
Da supermoći postoje, izabrala bih da se misli ljudi oko mene čuju!
Ispočetka bi nastao karambol! BIlo bi to žestoko, a za mnoge i bolno iskustvo! No, kada bi se prašina slegla, došlo bi do pročišćenja i duše i tela. Oni koji bi bili nespremni da se poprave i pokaju, bar bi bili prepoznati kao licemeri. Oni ostali bi vodili više računa o sebi.
Kada počnemo da se menjamo, nabolje se promeni i ceo svet!!!
- Koliko vremena Vam treba da izađete iz radnje romana, kada ga pišete, u realan svet? (J. Č)
Teško mogu opisati to stanje onome ko nije pisac. Probaću na plastičnim primerima.
Mene svet dela koje pišem potpuno usisa u sebe!
To je kao kada spremamo slavu ili rođendan pa sve snage, misli, planove, nabavke, poslove, razgovore usmerimo u tom pravcu!
Ili još bolji primer je kada se organizuje svadba. Potrebni su meseci da se sve pripremi i utanači. Mladenci i njihovi najbliži sa tim mislima ležu i sa njima se bude! Glava puca, iako je povod divan!
E, tako se ja osećam dok sam u procesu pisanja! Kao sam se spustila na Mesec u skafanderu i u čizmama za skakutanje po njegovoj površini, pa istražujem, osvrćem se, zagledam, pamtim, čudim se, vrpoljim…
Dok peglam, perem, kuvam, raspremam kuću, vozim se autobusom… ja sam u priči koju pišem. Preda mnom iskrsavaju ideje, junaci, celi dijalozi… Umem čak i da ih sanjam…
Najteže mi je kada moram da idem na posao, ili da se okrenem nekoj drugoj obavezi, dok ideje naviru, a ja moram da prekinem pisanje. Tada se stvarno na Zemlji osećam kao kosmonaut, koji lebdi, skakuće, pokušava da se orjentiše.
Tek kad prođe neko vreme, misli i um mi se razbistre, pa nastavim da funkcionišem ,,normalno”.
- Kada Vam je loš dan, šta je to lepo da ga odmah popravi? (J. J)
Dve stvari – zagrljaj i dobra muzika!
- Koju osobinu biste izdvojili da je istovremeno i Vaša vrlina i Vaša mana? (S. V)
Eksplozivnost. Ona me dovodi u najrazličitije situacije. S jedne strane zbog ishitrenog i burnog reagovanja stvaram mnogo neprijatelja, a s druge mislim brzo, rešavam probleme u letu i ničemu ne dozvoljavam da se nagomila i opterećuje me…
- Da li su likovi iz romana inspiricija iz svakodnevnog okruženja? (S. Z)
Moji romani su poznati po galerijama likova. Prosto je nemoguće i nepotrebno da baš svi imaju neki prototip iz stvarnog života.
Istina je da često polazim od nečeg što mi je poznato. Očiju, glasa, smeha, ruku, haljine, neke osobine, situacije koje se prisetim… Od toga ja posle stvorim lik koji je u funkciji radnje koju sam osmislila.
Rado osluškujem priče u svom okruženju i tako dobijam ispiraciju. Zaplet na taj način biva uverljiviji, ,,životniji”.
Pisanje je zapravo jedan veliki mikser koji sve vešto izmeša!
- Kada ste počeli da pišete? (I. R)
I dan-danas mi je smešno što sam i kod učiteljice i u 5. razredu išla na dodatnu iz matematike! Valjda mi je to pomoglo u razvoju logike i kombinatorike, koje mi sada dobro dođu!
Sve to vreme ja sam strastveno čitala i pisala pesmice za školske časopise.
Sećam se da sam čak bila napisala i jednu zagonetku, na koju sam i sada ponosna:
Prvi cveta, zadnji zri, pogodi ga sada ti? (Dren)
Tako da je odgovor na Vaše pitanje da sam stvarno rano počela s pisanjem, još kod učiteljice, ne sluteći kuda će me to odvesti!
- Koja će biti tema Vaše sledeće knjige? (I. R)
Neobično je to što sam na temu romana koji sada pišem naišla dok sam pripremala građu za prvi roman ,,Opet sam te sanjao”. S vremena na vreme bih obratila pažnju na nju, iščitala ponešto novo, i opet je ostavljala po strani. Ni sama ne znam zašto. Da li zbog toga što još nisam bila spremna, ili su neke druge struje uspevale jače da me povuku?… Tek, s vremenom u glavi mi se stvarala čvrsta i jasna konstrukcija kako priča treba da izgleda. Kako opet vodi ka istorijskim ličnostima, valjalo mi je da dobro istražim vreme, biografije, porodične odnose… Istinski sam uživala u celom procesu…
Nekako smo u to vreme promenili i naziv osnovne škole u kojoj radim. Ime ,,Vladimir Nazor” preinačeno je u ,,Stefan Dečanski”. Otkriću da je Stefan Dečanski jedan od najvažnijih junaka u knjizi koju ovih dana završavam.
- Da li ste oduvek znali da će pisanje biti Vaše zanimanje za ceo život? (S. M)
Filološki fakultet sam upisala zato što sam volela (i volim) da čitam, ali nisam mislila da će me spremiti i osposibiti i da pišem. Sada, kada o tome razmišljam, shvatam da sam zahvaljujući njemu istinski kvalifikovana za ovo čime se bavim!
- U čemu nalazite inspiraciju? (S. M)
Do skoro bi moj odgovor bio da me privlače samo dve teme: istorija i ljubav. Međutim, u poslednje vreme se okrećem pitanjima vere, slučajnostima koje odrede nekome čitav život, porodici koja je najsigurnije gnezdo i utočište…
Kada biram temu, važno mi je da je snažna, emotivna, da je jakog potencijala iz kog ću se ja potruditi da izvučem najviše što mogu.
Ako me ostavlja ravnodušnom, odbacujem je a da i ne trepnem.
- Da neko želi da uradi film ili seriju po nekoj od Vaših knjiga, koja bi to knjiga bila? Ko bi, po Vašoj želji, bili glumci koji bi tumačili glavne likove? (S. B)
Kako godine prolaze, priče se množe, a broj mojih objavljenih knjiga raste, sve češće razmišljam i sama na tu temu.
Meni se ništa nije dogodilo preko noći. U sve sam uložila veliki rad i trud i ogromnu ljubav. Imala sam sreće da se kao u nekoj slagalici otvara jedno po jedno važno polje i da ja grabim napred. Ko zna, možda u jednom trenutku (dok sam živa) neko prepozna potencijal i ekranizuje neki od mojih romana.
Mislim da su veoma filmični, ali bih od svih izabrala ,,Zid tajni” iz hiljadu i jednog razloga.
U tom filmu/seriji glumio bi Miloš Biković jer je on meni postao sinonim za sve što naše umetnike okreće ka Rusiji.
Izuzetno mi se dopala mlada glumica koja se prvi put pojavila u jednoj novoj seriji – Mina Milićević. Osvojila me je prirodnošću, finoćom, suptilnoću koju nisam skoro kod nas videla. Pritom je prelepa, krupnooka, tamnokosa pa me čak i likom podseća na našu princezu Jelenu Karađorđević, koja je glavna junakinja knjige i koju bi glumila.
Osim njih bilo bi tu prostora i za Nebojšu Dugalića, Milicu Janketić, Goricu Popović…
Eh, da mi je…
1 thought on “Intervju sa Ljiljanom Šarac”