Samoća

Samoća

PAMTIM - MOJE PRIČE

SAMOĆA

Dug je dan kada si sam sa bebom u kući. Rodbina, prijatelji, komšije, pa i moj muž, vrte su se u nekom svom viru, dok porodilja pluta kao list u barici.

Ženi koja je zatvorena u kući dan se vuče kao zatvorenik u bukagijama.

Svakodnevne obaveze toliko su iste, da se na kraju čini da jedan beskonačno traje. Tužno je ustajati, bez nade da će se nešto novo desiti.

,,Isto!”, misli dok gleda kroz prozor.

– Isto – šapuće dok prostire veš. – Isto – mrsi sebi u bradu dok kuva ručak, hrani bebu, poji, uspavljuje je…

Kada se muž sa prvim sumrakom pojavi na kućnim vratima, ona pritrčava razdragano, iščekujući da će čuti bilo šta novo i doživeti nešto zanimljivo.

– I? – pita muža dok mu postavlja da ruča.

– Dan kao i svi drugo! – odgovara on, duvajući u prevrelu supu.

Ona sedi prekoputa, gleda ga isprva molećivo, pa kada nastavi da jede i ćuti, iznervirano, i na kraju tužno. Grize donju usnu dok ne oseti slan metalni ukus krvi. Guta jecaje i suze.

Muž, iznenađen zbog tišine koja predugo traje, tek kada tanjir pod njim ostane prazan, podigne pogled da zatraži sledeće jelo i lecne se:

– Pa, dobro, šta je sada bilo? Zašto plačeš? – prepadnuto pita – Da nisi bolesna? Kako je mali?

Klimajući glavom kao da je dovoljno čula i videla i da joj je sve jasno kao dan, ona bi da mu kaže kako je usamljena, da čeka čitavog dana da se vrati s posla, da joj je on prozor u svet, da je neispavana, umorna, iscrpljena… Zausti nekoliko puta da sve izbaci iz sebe, ali samo se zagrcne i nastavi da plitko diše i ćuti.

Prekinut usred ručka, bez odgovora na pitanja koja je posatvio, čovek se nalazi u čudu. Ne zna šta da radi. Umorno prelazi rukama preko obraza. Postaje nestrpljiv. Umoran je i gladan.

,,Šta njoj fali? Po ceo dan je u kući! Dete više spava nego što je budno! Da mi je da ja nekoliko dana ne moram u cik zore da izlazim iz kuće!”, pomisli, ustane, zaobiđe sto i stolicu na kojoj sedi  žena i ode u kuhinju da naspe sebi  gulaš.

,,Isto, sve isto! Da čovek načisto izludi!”, sva cepti od nemoći i besa. Zausti da kaže kako ne može više, da joj je svega dosta, da će izaći iz kuće da se više nikada ne vrati. Hodaće, hodati dok ne pocepa cipele i ne izranjavi tabane, a onda će leći pod neku razgranatu krošnju i spavati, spavati, spavati…

Tada začuje plač iz spavaće sobe. Skoči sa stolice, pogleda na sat. Shvati da je vreme da beba jede i zaboravi na sve drugo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *