Jun 2026. reportaža
TOLEDO VAS VRAĆA U SREDNJI VEK
Mnogo sam očekivala od posete Toledu, a on je uspeo da prevaziđe moja očekivanja! Toliko je ambijentalan, fotogeničan, inspirativan, instagramičan, da je i sada dovoljno samo da zažmurim, pa da se nađem u lavirintu njegovih kamenom popločanih ulica. Kamen topao od sunca pulsirao je pričama iz prošlosti. Vekovi su virili kroz prozore sa spratova starih, a dobro očuvanih, kuća. Na njihovim vratima i dalje postoje zadržana i sačuvana dva zvekira. Jedan viši za putnike u kočijama i niži za pučanstvo. Po različitim zvukovima prilikom kucanja domaćini su znali kog ranga su im gosti koji ih pohode.
Toledo je srednjovekovni grad koji liči na orlovo gnezdo. Sazidan je na brdu visokom 512 metara, na kamenoj litici. Sa svih strana okružen je rekom Težo kao prirodnim odbrambenim kanalom, najboljim nesavladivim prstenom. (Reka Težo inače teče na zapad još oko 1000 kilometara, protiče pored Lisabona, da bi se naposletku ulila u Atlantski okean). Sa kopnom Toledo spajaju dva mosta: Puente de Alkantara, stari rimski most na istočnoj strani grada i Puente de Sen Martin, veliki srednjovekovni most sa pet lukova na zapadnoj strani grada, poznat po spektakularnom pogledu na grad. Mene je potpuno očarao. Nisam mogla da se odvojim od njega. Nisam želela ni da ga pređem. Želela sam da stojim na njemu, posmatram reku kako teče, vozila koja prolaze obližnjim drumom koji me je jedini još povezivao sa stvarnosšću, da pogledom upijam grad koji je kao sa neke renesansne slike. (Nije ni čudo što je privukao slikara grčkog porekla El Greka da se u njemu nastani i da ga slika s mnoog ljubavi i žara). Išla sam na začelju naše turističke grupe neprestano fotografišući, snimajući, gledajući unaokolo… Morala sam da sačuvam, dokumentujem te neprocenjive trenutke. Došlo mi je da povičem:
– Hej, ljudi, stanite! Pogledajte oko sebe! Kuda žurite? Ovako lep pogled na grad više nećete imati…
Nisam stigla da vičem. Morala sam da treperim kao jasika na vetru pred neopisivom lepotom i snažnim osećanjima koja su me preplavila… Srećom, imali smo slušalice pa sam mogla da čujem priču, a da ne moram u stopu da pratim vodiča. Moja ekipa zna s koliko entuzijazma pristupam izletima, pa su mi mahali kad god je reka drugih turista pretila da me odnese, a oni da me izgube iz vida. Moram priznati da sam pustila da vode brigu o meni kao da sam neko đače, jer sam tako mogla da vidim više i osetim snažnije ono što me okružuje. Bila je to suočavanje s vremenom na različitim planovima.
I inače sam prilikom posete ovom španskom mestu imala osećaj da sam u nekom trenutku prošla kroz nevidljivu vremensku kapiju koja me je bacila u davnu prošlost o kojoj tako rado čitam i još radije pišem. Toledo je španska prestonica iz srednejg veka. Udaljen je 70 kilometara, sat vremena vožnje, od Madrida koji je izgrađen kao sistem zaštite tadašnjeg glavnog grada. Madrid je tek 1561. odlukom Filipa II proglašen prestonicom. Duž puta kojim smo prilazili jednoj od gradskih kapija, raste drvo madronjo po kome je Madrid, jedna od najmlađih evropskih perestonica, dobio ime.
Za Toledo je bilo značajno što je bio pod jurisdikcijom nadbiskupa koji je o svemu odlučivao. Otuda je katedrala koju smo posetili tako raskošna i velika. Podignuta je na 88 stubova. Njena izgradnja započeta je u 13. veku. Ima fantastične vitraže čija boja je očuvana do dana današnjeg zahvaljujući tehnici kojom su rađeni. Kažu da je staklo bojeno dok su izrađivane figure. Glavni oltar pravlje je šest godina. U katedrali postoji deset orgulja. Prve je doneo Karlos Prvi u 16. veku. Bila sam zapanjena lepotom, idejom, tehničkim rešenjem kako je osmišljeno da svetlost pada na oltar. To još nigde nisam videla. Napravljen je otvor na nesvaidašnjem mestu na plafonu crkve. Pod određenim uglom zraci sunca padaju pravo na lice Bogorodice. U katedrali se nalazi fanstastična slika El Greka pod imenom ,,Ekspolio’’ (Svlačenje tunike s Hrista). O toj slici i El Greku objavila sam tekst na sajtu artgalerija.net.
Toledo još zovu ,,muzej na otvorenom’’. Kada prošpartate njegovim ulicama, shvatite zašto je to tako. Gde god da zavirite čeka vas neki prijatan prizor.
Još ga nazivaju i ,,gradom tri kulture’’ jer je sjedinio muslimanski, hrišćanski i jevrejski uticaj.
Ovim mestom prošli su i vladali: Kelti, Vizigoti, Rimljani, Mavari…
U svetu je čuven kao grad kovača. U njemu su kovani, a i danas se izrađuju, mačevi, oklopi, štitovi od izuzetno kvalitetnog toledo čelika. Pročulo se za njega još u doba Rimljana jer ga je koristio Hanibal u Punskim ratovima.
U gradu se prodaje izvanredan marcipan. Spekuliše se da su kaluđerice iz Toleda smislile recepturu za pravljenej ove poslastice! Prvi spisi o njemu potiču iz Toleda iz 1512. godine.
Grad je opasan srednjovekovnim zidinama koje postojano odolevaju vekovima.
U koju god radnju da smo ušli, slušali smo srednjovekovnu muziku kao da smo u nekoj seriji snimljenoj na temu epske fantastike.
Svi suveniri bili su u ključu mačeva i štitova.
Kako smo bili neprestano u trku, jeli smo i pili s nogu. Nismo mogli sebi da dozvolimo luksuz da sednemo u neki od zavučenih restorančića i na ručak potrošimo zlata vredno slobodno vreme.
Žao mi je što nismo obišli kuću i muzej El Greka jer tog dana nije radio. Žao mi je što nisam imala vremena da sednem na neku klupu i sa starne posmatram i osluškujem gradsku vrevu… Uopšte, na ovom putovanju falio nam je još jedan dan pa da odemo i na izlet u Segoviju… S druge strane, divno je bilo obilaziti Madrid i Toledo ,,nekako s proleća’’. Bilo je toplo, ali ne previše. Sve fotografije su prekrasne jer je sijalo sunce, a na našim licima sijali su osmesi, dokaz da smo se sjajno provodili.
Glavni gradski trg u Toledu je Sokodover. Sve gradske ulice se slivaju ka njemu. Na drveću posađenom na njemu pevalo je jato ptica. Vijorile su se uokolo španske zastave. On je ključno mesto okupljanja. Tu smo se po dogovru našli sa vodičem i krenuli prema autobusu prepuni utisaka.