Jul 2026. Novi roman
KAKO JE NASTAO ROMAN ,,OBE STRANE DRINE’’
Ne pamtim trenutak kada sam odlučila o čemu ću da pišem u najnovijem romanu, ali pamtim da sam želela da liči na knjigu ,,Srbijo, Bog ti pomogao’’, Bojana Ljubenovića. Želela sam da to bude skup kratkih vrcavih priča koje se međusobno nadovezuju i nadopunjuju. Ipak, nije lako zasmejavati ljude. Kada sam to shvatila, zadržala sam željenu formu, vedar ton i upustila se u avanturu. Tada je počeo da niče i raste moj 12. roman. Evo uvodnog dela koji u knjizi nosi naslov ,,Umesto predgovora’’.
!!!Važna vest je da je datum izlaska ,,Obe strane Drine’’ 10. jul!!!
O čemu će pisac pričati ako ne o knjigama? Rado se i dalje bavim romanima koje sam objavila, a još radije onima u nastanku. Nenapisanim. Tako razgranavam i razrađujem početnu ideju sa svima koji me slušaju i sagledavam je sa raznih strana. Usput dobijam zanimljive sugestije i tako se krećem napred, uvek za korak dalje od pozicije sa koje sam krenula. Isprva mi svaka tema liči na nebrušeni dijamant. Kroz razgovor ponekad se ispostavi da je samo običan kamičak… Zato je njena provera neophodna. Mora da se okreće u brojnim šakama, da odleži i odstoji. Nakon premetanja ideja sa svih strana, kao da su delovi Rubikove kocke, dobijam niz koji sam tražila. Često mi ljudi predlažu da pišem o nečem što njih zanima ili što je detalj iz njihove biografije. To mi je simpatično, ali mi liči na plastično cveće u vazi. Tuđe je, nije moje.
Nadahnuće za ovu knjigu našlo me je tiho, nenametljivo. Istrajno je kucalo na moja vrata. Iskrsavalo je kao miris omiljenog kolača iz detinjstva da me mami i zove da mu se posvetim. Poput pamtljive melodije podsećalo me je da je još tu. Da čeka. Ostalo je u nekom zabačenom kutku uma. Trebalo mu je da odstoji. Sazri. Otćuti.
Možda sam odugovlačila sa početkom rada jer sam tražila način da nadrastem lokalno i dosegnem univerzalno kada je u pitanju tema kojom je trebalo da se pozabavim… Valjalo joj je dorasti. Pitala sam se kako da na zanimljiv i originalan način uporedim kako se živi na levoj i desnoj obali Drine. Odgovor se nametnuo sam. Shvatila sam da je sve tu, u meni, oko mene. Posedovala sam četvrtvekovno iskustvo prelaženja Drine i ak-tivno učestvovala u životu na obe njene obale. Trebalo je samo da se prisetim i zapišem događaje o kojima sam slušala, ili sam u njima učestvovala, koji oslikavaju mentalitet istog naroda koji spaja i razdvaja ova prirodna granica. Odlučila sam da glavna junakinja Ana jednom nogom stoji na tlu Srbije, a drugom na tlu Republike Srpske. Ona će biti spona između njih, most, od onog trenutka kada stavi potpis u Matičnu knjigu venčanih i postane bosanska snajka. Stvarala sam simboličan lik koristeći vlastito iskustvo i iskustvo svih snajki koje su promenile poštanski broj u adresi.
Postojao je još jedan izazov. Govor nove sredine. Ijekavski izgovor će u romanu sa ekavicom predstavljati dve strane istog zlatnika. Stvaranje će, stoga, u nekim momentima ličiti na komponovanje jer jezik u delo unosi, pored značenja, i svoju melodiju.
Još nije bila napisana nijedna reč ove knjige, a ona je, čim sam spomenula temu, zatalasala duhove i izazvala brojne reak cije. Rodbina, prijatelji i komšije bili su kao na iglama kada su čuli da su direktno, ili indirektno, utkani u priču. Strepeli su u kojoj anegdoti će se pojaviti. Nesigurni su bili u kom pravcu u naraciji mogu da pođem. Jednodušno su molili prvog čitaoca svega što napišem da obrati pažnju na način prezentovanja porodične istorije i kako su oni u njoj predočeni. Sama ideja im je zvučala simpatično, ali i vrlo škakljivo, zato što su zamislili knjigu koja će nalikovati na porodične fotografije i dokumen tarnu prozu. Uzalud sam objašnjavala da ,,Obe strane Drine’’ neće poslužiti kao polazište, varnica, inspiracija da se od nečega počne, a da će sve dalje biti adaptirano, prilagođeno, menjano i domaštavano gotovo do neprepoznavanja. Istakla sam da štošta može biti i izmišljeno, jer će umetničko delo prevazići i nadograditi stvarnost… Sve to im je zvučalo poput one krilatice o kiselom grožđu i slatkom limunu… To me je zabavljalo toliko da je podiglo moju radnu temperaturu Zasvrbeli su me prsti, duh iz boce tražio je da ga pustim. Pisanje sam otpočela sa osmehom na licu. Dobro raspoloženje me je držalo sve vreme tokom rada na ovom romanu u pričama, koji je prerastao u roman lika, roman jednog para koji stvara svoj mali svet. Nadam se da će ga s osmehom prihvatiti i čitaoci. Neki će se u njemu prepoznati, drugi će se zamisliti nad napisanim, treći će se dobro zabaviti, što mi je sveukupno i bio cilj.
Voli vas vaša Ljiljana Šarac!