Jul, 2025.

Jul, 2025.

ODLOMAK IZ ROMANA ,,BUKET ŽUTIH RUŽA’’

 

Hodnikom je odzvanjalo tapkanje malih i velikih sandala. Devojčica je koračala sitno i živahno, a žena pored nje ujednačeno i sporo. Popele su se do prvih vrata u visokom prizemlju. Branka je podigla pogled i nezadovoljno uzdahnula kada je ugledala paučinu koja se njihala iznad njene glave.

,,Kad  se  samo  stvori?“,  zapitala  se  žena  i  spustila  kese  na  pod.  Zavukla  je  ruke  u  džepove  u  potrazi  za  ključem,  koji  je  često uspevala da zaturi. ,,Ovog vikenda počistila sam stepenište i opajala hodnik!“, stisnula je nezadovoljno usta. ,,Sve mene čeka… No, neću sada i zbog toga da se nerviram…“

Skinula je tašnu sa ramena, otkopčala bočnu pregradu, pobedonosno izvukla ključ i otključala vrata. Ušla je i doviknula:

– Stigle smo.

Glas  joj  je  prigušila  glasna  sirena  automobila  s  ulice.  Nevena,  njena  trogodišnja  unuka,  počela  je  ručicom  da  maše ispred lica:

– Sto je ovde vruce! – uzviknula je.

– Uh, stvarno jeste! – složila se njena baba Branka. – Kao da je uključeno grejanje, i to na ovih trideset i nešto… – Otišla je do kuhinje i odložila šerpice s hranom, koju je pripremila samo nekoliko sati ranije u stanu sina i snaje. – Ostale su podignute roletne. Svi su prozori zatvoreni. Zato ne može da se diše. – Osvrnula se, neodlučna da li da otvori bar jedno krilo ili  da  uključi  klimu.  Izašla  je  u  hodnik.  –  Gde  li  je  daljinski? – promrmljala je sebi u bradu. Otvorila je fioku na komodi i počela da razgrće sitnice nabacane unutra. Čula je da joj Ne-ena nešto dovikuje. – Zlato moje, nisam razumela šta si mi rekla – odgovorila je.

– Ma… ma – dopiralo je odnekud iza njenih leđa.

Branka  je  nervozno  uzviknula  i  jedva  se  uzdržala  da  ne  opsuje pošto se ubola na oštar vrh makazica za nokte. Protresla je rukom i stavila kažiprst u usta.

– Baba, dođi!

Žena se osvrnula kao da traži pomoć ili savet šta pre da uradi.

–  Šta  je,  dušo  babina?  Nisam  te  najbolje  razumela.  Da  li  me pitaš kad će mama? Sad će. Sad će. Samo što nije. Išla sam u  nabavku  da  nešto  imate  za  početak  u  frižideru.  Dok  sam  proluftirala  vaš  stan,  skuvala  paprikaš,  oprala  sudove,  ode  pola dana… Nisam stigla da napravim ništa slatko. Fino smo ručali pa su tvoji odlučili da svrate do prodavnice i kupe sladoled – naširoko je objašnjavala devojčici, dok je levom rukom sada pažljivije pretraživala pregrade komode. Slavodobitno je podigla daljinski upravljač iznad glave i uključila klima-uređaj.

Spustila  ga  je  na  cipelarnik.  Čučnula  je  da  se  izuje  i  trgla  se  kada je ugledala unuku tik pored sebe.

– Iju, što me prepade! Nisam te čula. Samo si se stvorila pored mene! – nasmejala se.

Devojčica ju je prstom povukla za uvo da se ne bi više plašila, što je od nje i naučila. Zaobišla ju je i ušla u drugu sobu.

Branka umalo nije sela na pod koliko se zasmejala. Odložila je sandale u cipelarnik, uspravila se i počela da osluškuje.

– Neno, dođi! Neko je u hodniku. Mora da su tata i mama. Nemoj da se brineš, evo, stigli su.

– Aha… – sada se jasno čuo piskutavi glasić iz sobe. – Baba,

nema je. Nje nema.

Branka je bila zbunjena.

– Dobro, dobro… – odsutno je odgovorila. Dunula je u prst koji joj je i dalje bolno pulsirao. U trenutku kada se oglasilo zvono, pogledala je prema ulaznim vratima i pohitala da ih otvori.

– Zašto zaključavaš kada znaš da smo iza vas? – prekorio ju je sin.

– Ma, ja to mahinalno. Izvini. Ovde mi je to postalo navika… – pravdala se njegova majka.

– Nema veze – ušla je u stan Brankina snaja Jovana. – Možemo da sačekamo neku sekundu. – Spustila je mužu ruku na rame i pomirljivo se osmehnula svekrvi.

 

Troje odraslih otišlo je u kuhinju. Mihajlo i Jovana spustili su na radnu površinu kese s poklonima i kutiju sladoleda. Branka je prišla, otvorila pregradu friza i odložila poslasticu. Okrenula se, zastala i osmehnula se. Sin i snaja su sedeli za stolom jedno

pored drugog i nešto tiho razgovarali.

,,Baš su se našli!“, po ko zna koji put je pomislila.Isprva je strepela hoće li se snajka, rodom iz Budve, uklopiti. Znala je da Ere, među koje je došla, poštuju sve dobre ljude, ali najviše one koji su njihove gore list. I sama je bila obazriva i pomalo uzdržana. Pitala se hoće li se neko drugačijeg mentaliteta uklopiti u novu sredinu i njihovu porodicu. Devojka je dugo za nju bila došljakinja, pomalo čudna, pomalo strana. Trebalo joj je vremena da se opusti i pobedi predrasude i strahove, o kojima nikome nije govorila. S vremenom postalo joj je jasno da se mladi vole i da imaju skladan i stabilan brak.Zatreptala je jer su joj suze navrle na oči od radosti. Ponovo

su svi bili na okupu.

– Samo vam se zubi bele! Baš ste pocrneli! – osmehnula se i sela naspram njih.

–  Prvi  smo  odlazili  na  plažu,  a  posljednji  se  vraćali  s  nje! – kazala je Jovana. – Moja Ana je odnekud dovukla suncobran veličine ovećeg šatora. Iako smo svevrijeme bili u hladovini, nikad bolju boju nijesmo dobili! Valjda zato što smo dugo ostajali u vodi. Tata je kupio čamac na naduvavanje, Mihajlo je dao svoj doprinos nabavivši kofice, grabuljice, lopatice, mišiće za plivanje… Bili smo opremljeni kao da vodimo zabavni park. Svakoga dana bi nam se priključilo mnoštvo male djece. Bilo je cike, vike, suza, smjeha… Odmor nam je proletjeo – uz dahnula je.

Nevena  je  provirila  kroz  otvorena  vrata.  Namršteno  ih  je posmatrala  neko  vreme.  Kako  nisu  obraćali  pažnju  na  nju, okrenula se i otišla.

– Otkako smo ušle, samo nekuda tumara. Radosna je što se vratila. Baš je dobila divnu boju. Sva je kao karamelica! – primetila je njena baba.

– Naposljetku jeste – osmehnula joj se snaja.

– Nije izlazila iz vode. Ramena i nos su joj stalno crveneli. Nije bila oduševljena što je neprestano mažemo, ali smo uspeli da je sačuvamo! – dodao je Mihajlo i obrisao šakom znoj sa čela.

–  Sada  ću  da  nam  napravim  limunadu  da  se  rashladimo. Poslužićemo  se  i  sladoledom  koji  ste  doneli  –  predložila  je  domaćica.

Dok je Branka tumarala po kuhinji, mladi su naizmenično zevali. Bolela su ih leđa i noge od dugog sedenja u skučenom autu.  Polako  ih  je  stizao  umor.  Pogledali  su  se,  spremni da uskoro pođu.

– Ja počinjem da radim u ponedeljak. Ti prekosutra treba da ideš na posao – pogledala je Jovana muža. – Nije uobičajeno da se počinje s radom zadnjeg radnog dana u sedmici, ali moraš neki dan da sačuvaš za zlu ne trebalo… Zato danas ne moramo

nikud da žurimo. Nastojaćemo da se opuštimo i odmorimo.

Raspoloženo su prepričavali dogodovštine s letovanja. Preneli su Branki pozdrave prijatelja iz Crne Gore, pozive da im sledeći  put  dođe  u  posetu,  žalili  se  na  sparinu  u  Beogradu i tapšali u pokušaju da ubiju komarca koji im je zujao oko glave. – Ovde je kao u sauni! Zašto ne uključiš klimu? – Mihajlo je po ko zna koji put obrisao znoj sa čela.

– Pa, uključila sam je, ali je prastara, kao i sve u ovom stanu. Izgleda da je na izdisaju. Samo mulja ovaj ustajao vazduh – odgovorila mu je majka neraspoloženo.

Mihajlo je osetio da joj se raspoloženje pokvarilo.

–  Rešićemo  to. Pozvaću  servisere  da  je  očiste  i  osposobe. Otvori  prozore  da  napravimo  promaju.  Možda  donekle  pomogne – zamolio je majku.

Kuhinja  okrečena  u  belo,  opremljena  belim  kuhinjskim elementima, sa crnim sijaličnim grlom koje je visilo s plafona, delovala je bezlično, ogoljeno, kao oglodana kost.

– Ovde je sve nekako zbrda-zdola – nezadovoljno se osvrtao.

–  Tako  je  to  kada  se  uđe  u  tuđe  –  slegnula  je  ramenimanjegova majka. – Gazda je stan nasledio i ne pada mu na pamet da bilo šta renovira i menja. Kolika god da je kirija, pada mu s neba. – Poslužila ih je poslasticom i limunadom i sela.

– Nema je! – odnekud je povikala Nevena.

Njeni roditelji su se zatečeno pogledali.

– Gde si? – pozvala ju je baka.

– Šta ono reče? – upitala je Jovana.

– Ni ja nisam dobro čuo – priznao je njen suprug.

Čekali su da devojčica dođe i objasni šta je htela da kaže. Bila je poslušna, mirna i izuzetno zrela za svoje godine. Kad je govorila, još je pomalo tepala, ali je imala izuzetno bogat rečnik. Pesmice je učila brzo i lako. Tražili su da ih recituje pred

prijateljima i rodbinom, što je ona rado činila. Branka je umela da ih opomene  da  se  ne  ponašaju  prema  maloj  kao  prema dresiranom pripadniku nekog cirkusa, na šta su se oni samo smejali. Svi su mnogo razgovarali sa Nevenom. Bila je centar njihovog sveta, prvo unuče u obe familije. Njeni komentari i zapažanja umeli su da ih ostave bez teksta. Zato su govorili da je starmala. Mihajlo se šalio da ne zna da li da se ponosi ili plaši njene visprenosti i inteligencije. Zbunjivalo ga je kuda bujna mašta ume da je odvede.

Branka  je  tvrdila  da  deca  u  jednom  trenutku,  negde  uoči  polaska  u  školu,  uspore  sa  naglim  i  očiglednim  napretkom. Uverila se da intelektualni razvoj nije beskonačna uzlazna linija,  da  tu  postoje  pauze,  periodi  smanjenih  interesovanja,

prividne nezainteresovanosti, da bi potom nastupilo vraćanje na staro kada sve ponovo pršti od usvajanja novih znanja. Za unuku je govorila da je poslušna i disciplinovana kao vojnik.

Zato su se iznenadili što devojčica nije došla kada su je pozvali.

Uporno je ostajala na svom mestu i dozivala ih:

– Mama, tata! Gde ste?

–  Baš  smo  je  dugo  ostavili  samu  –  osetila  je  grižu  savesti mlada mama.

– Hm, rekao bih da se ona dobrovoljno odvojila i osamila – primetio je mladi tata.

– To me i čudi. Obično voli da je uz nas i sluša šta pričamo – slegnula je ramenima Jovana i ustala.

I Mihajlo se našao na nogama. Zajedno su pošli da se jave svojoj jedinici.

 

Veljko Ognjenović je znao da je povučen i pomalo nedruželjubiv  čovek. S godinama  se  sve  više  držao  one  stare  –  da  se  reči kupuju, manje bi ih bilo. U kancelariji je bio upućen na mnoštvo ljudi, te je zato povlačio debelu crtu između privatnog i poslovnog. Bio je taktičan, finih manira, sa svima ljubazan, ali uzdržan.

– Hajde što ceo Beograd s okolinom poznaje mene, nego što i ja poznajem sve njih! – govorio je napola u šali, napola u zbilji. Pritom nije bio siguran da li se tom činjenicom hvali ili se na nju žali.

Iako je razvio mehanizme odbrane, kao što to čine lekari i policijski službenici, ipak su ga tužne, ponekad tragične priče klijenata doticale, uznemiravale, narušavale mu duševni mir i san. Zato je nastojao da napravi otklon, povlačeći se u prijatnu

tišinu kuće koju je sazidao u Železniku. Za tih trideset ari placa s kućom, okućnicom, vrtom, voćnjakom govorio je da su država u državi, njegov San Marino ili Lihtenštajn. Potrudio se da ga divna visoka ograda, njegov kineski zid, zakloni od ostatka

sveta. I pored toga što je ljubomorno čuvao svoju privatnost, vrata njegove kuće, kao i kancelarije, bila su otvorena za sve posetioce kojima su njegovo društvo, saveti ili pravna pomoć bili potrebni.

Otuda su ljudi koji su ga poznavali o njemu mislili drugačije. Zvali su ga ,,narodska majka“ kao što su i Lazu Lazarevića njegovi sunarodnici nekada. I Veljko je često besplatno pružao svoje usluge. Savetovao je pro bono i branio one koji nemaju

novca da plate, a našli su se u nevolji. Ljudi su pamtili njegova dobročinstva. Pročuo se u gradu jer ih je bilo mnogo. Na sve to  on  se  snebivao  i  branio  od  izliva  zahvalnosti.  Govorio  je da samo radi ono što voli i najbolje zna. Čudio se kako su ga

pronalazili nadimci koji mu zapravo ne pripadaju.

,,Nadimak  treba  da  bude  tvoj  otisak  prsta.  Daleko  sam  ja od našeg Laze i narodske majke!“

Trudio  se,  ali  nije  uspevao  da  se  navikne  na  ljubaznost, srdačnost i neposrednost ljudi sa kojima se video tek nekoliko puta. Tapšali su ga po ramenu, svojatali kao dragog prijatelja ili jednog od rođaka, pričali ljudima s kojima su se našli koliko

im  je  valjao  njegov  savet  ili  iz  kakve  neprilike  ih  je  izvukao, od  kojeg  zla  ih  je  spasao.  Na  izlive  zahvalnosti  odgovarao  je smeškom, lakim klimanjem glave, pokojom učtivom frazom, i izvinjavajući  se  obavezama,  odlazio  iz  bučnog  društva  pre nego što ga ponude da im se pridruži i popije pokoju. Ljudi i slučajevi na kojima je radio bili su duga kompozicija voza, a on njihov skretničar. Oni su dolazili, zaustavljali se na stanici i odlazili, a on je ostajao na peronu i gledao za njima.

Reklama mu nikada nije bila potrebna. Ispočetka ga je preporučivalo očevo ime, a potom manji pa sve veći uspesi koje je  sam  nizao.  Sve  to  je  na  njegova  vrata  uvek  dovodilo  nove brojne klijente koji su tražili pravdu ili su se ogrešili o zakon,

pa im je trebala pravna pomoć i valjana odbrana. Retki su bili oni koji su se vraćali, ali je bilo i takvih. Ljubodrag Topić, koga su jedni zvali Ljupče a drugi Top, bio je jedan od njih. Obojica su bili na početku karijere kada su se upoznali. Veljko tek što

beše završio prava, a Ljupče je malo majstorisao, malo sezonski radio  preko  granice,  malo  džepario.  Bio  je  kumče  domaćice koja je pomagala u njihovom domaćinstvu, pa mladi advokat nije mogao da odbije da nepromišljenog mangupa s vremena

na vreme vadi iz neprilika u kojima bi se našao. Njih dvojica bila su dva sveta, kao nebo i zemlja, govorila je njegova baka. No, kako su im se putevi s vremena na vreme ukrštali, i kako su imali zajedničke poznanike, među njima se razvio neobičan

odnos, koji se ne bi mogao nazvati prijateljstvom, ali je bio više od običnog poznanstva. Poštovali su se i međusobno uvažavali. Ljupče je posle četrdeset i neke prestao da se bavi mutnim poslovima. Kapital koji je stvorio uložio je u kupovinu placeva u Železniku. I na tome se zahvaljivao Veljku, koji realno s tim nije imao ništa, osim što se iz centra preselio baš u taj deo grada, pa je snalažljivom poznaniku i nehotice dao ideju gde da investira zarađeni novac. Ljupče nije postao komšija svom

omiljenom  advokatu,  ali  kada  je  dolazio  da  uzme  kirije  od  stanara koje je primio u zgradu koju je u međuvremenu izgradio, ili da obiđe leskar koji je zasadio na drugoj parceli, umeo je nenajavljeno da bane kod Veljka, tek da mu se javi ne bi li

progovorili i popili pokoju. Kada je jednom prilikom saznao d  obojica  imaju  retku  krvnu  AB  negativnu  grupu,  Ljupče je  govorio  da  je  njihova  povezanost sudbinska,  da  su  putevi morali da im se ukrste, da su upućeni jedan na drugog i da to

nipošto nije slučajno.

– Nisam ti samo doživotni klijent već sam ti sad skoro pa kô rod! Pobratim, ma, brat! Sâm sam, sâm si! Lakše je kad znaš da imaš nekog svog! – oduševljeno je uzviknuo.

Veljko  se  na  to  samo  smejuljio i blagonaklono  potvrdno klimao glavom. Zaposleni su ga zadirkivali da gospodin Top ima kod njega poseban tretman, a on je odgovarao da je i sam svikao na tvrdnje da su ,,kô rod rođeni“.

– Stara izreka kaže da prijatelje ne možemo da biramo – ozbiljno je klimao glavom pred zaposlenima. – Nekada oni izaberu nas! – poentirao bi i sve ih nasmejao.

Te  srede  Veljko  se  probudio  rano,  pre  sata  koji  je  navio.

Znao je on da uključi i alarm na telefonu, ali se radije držao starih mehanizama koji nikada nisu kasnili, i koji su zvonili tako prodorno i glasno da su mogli pola ulice da podignu na noge.

Dok se oblačio, u sebi je ponavljao šta sve toga dana treba da obavi. Ličio je sebi na studenta koji se sprema na završni ispit. Tek što je doručkovao, začuo je zvono na kapiji.

,,Ko li je sad?“, namrštio se i zabrinuo da nešto nije pošlo mimo plana koji je skrojio. Laknulo mu je kada je video Ljupčeta kako se, uvek pomalo nervozan, premešta sa noge na nogu.

Iza ukrasnih metalnih prečki izgledalo je kao da je smešten iza rešetaka. ,,Eh, koliko puta bi se i našao iza njih da mu nisam priskakao  u  pomoć“,  pomislio je domaćin i  otvorio kapiju.

Diskretno  je  pogledao  na  sat,  nesiguran  ima  li  vremena  da  pozove  poznanika  da  uđe  kako  bi  malo  posedeli  i  popričali.

Promućurnom poznaniku retko šta je moglo da promakne:

– Navratio sam samo da te vidim. Pazario sam tonu domaćeg meda, pa ga sad malo prodajem, malo delim. Čist je i dobar, ide kô alva. Jesi li po podne kod kuće da ti donesem nekoliko tegli i da popijemo pokoju?

Veljku je laknulo:

– Dobro si me našao, upravo krećem u grad nekim važnim poslom. Po podne sam slobodan. Dođi, nismo skoro posedeli.

– Dogovoreno – raspoloženo je potvrdio Ljubodrag i potapšao domaćina po plećima.

,,Neka ovo danas bude jedino odstupanje od plana!“, pomolio se u sebi Veljko i pohitao u kuću.