Januar 2025.
STARA 2024. I NOVA 2025.
Ispraznile su mi se baterije. Jedva čekam praznike da nikuda ne jurim i ne žurim, da ne mislim na obaveze, već da se družim, putujem, praznujem, spavam i šetam.
Godina 2024. donela mi je neku vrstu otrežnjenja. Skinula mi je ružičaste naočare kada su u pitanju ljudi koji su se našli na mom putu, a koje nisam mogla da biram. Uvidela sam da se ljubaznost, poslušnost, odgovornost izjednačavaju sa poniznošću. Zatekla me je potreba da se jedan konstruktivan odnos postavi na staklene noge zbog nečije (tuđe) dominacije. Otkrila sam granice vlastite trpeljivosti. Sada znam dokle idem kada su poštovanje, interes, obaveze u pitanju, a gde podvlačim crtu, pa makar nebo palo preko mene, makar svi vulkani proradili, makar me malj udario u glavu, a sve što sam postigla počelo da se ljulja i ruši.
Obraz nema cenu. Ni samopoštovanje nema cenu. Ni duševni mir.
Kultura za kulturu, vaspitanje za vaspitanje, ali kada vas neko šiba bičem, a vi treba da se smeškate, savijate kučmu i klimate glavom, to ne može dugo da traje. Jer taj neko će vas pregaziti, a da se ne osvrne, ili će vas toliko izgustirati da ćete se sami istopiti kao sneg u maju.
Na neko vreme sam izbacila iz upotrebe svoju omiljenu rečenicu da ne mogu da budem miš kada sam slon. Onog trenutka kada sam prepoznala da više nisam slon, počela sam da gubim bitke. Topila sam se kao Sneško u maju. Zašto? Iz prevelike želje da moj rad bude adekvatno nagrađen, da trud i kvalitet gudu prepoznati. Uzalud je nekog vući za rukav i podsećati ga da si tu. Ili će sam da vas vidi i upamti vas, ili ćete ostati tu gde jeste, u senci…
Iz svoje se kože ne može. Tu sam gde sam. Ta sam ko sam.
Preispitala sam svoje stavove, vrednosti u koje verujem, otresla sam kolena i laktove, i podigla sam glavu. O, kako sada drugačije dišem. O, koliko sada bolje vidim. I konačno mirno spavam.
Uspela sam da ne napravim nijedan faul u tom samopronalaženju, da ne siđem na nivo onih koji su mi na noge okačili tegove. Uspela sam da dobijem i neke male bitke. Planovi sami dolaze. Ne smem da prenaglim u njihvom sprovođenju jer sve je niz domina. Ako srušim jednu…
Kome ću ponovo dozvoliti da pokuša da me vuče po prašini? Nikome, nikada. Ili skoro nikome. Možda samo onome od koga mi život zavisi, ili nekom mom, ali se nadam da do toga neće da dođe. Ostali neka se spreme na čeličnu vilicu. Više dobre volje nema.
I to je to.
Umesto da pišem kako sam u 2024. objavila dva romana – ,,Zid tajni’’ i ,,Nije mi ovo trebalo’’ (za Lagunu), kako sam putovala u Portugaliju, kako sam pisala blurbove (preporuke knjiga) za neke divne autorke, kako sam imala preko deset promocija… ja sam morala da olakšam dušu i pričam o svom preporodu. Ali i to je OK. I slonovima nekad klecne koleno… 😉 (Ne iz lične nemoći, već jer ih pogodi neka oštra strela).
Kad je lepo, pišem o lepom, kada je bolno, pišem o teškoćama…
Ipak, čovek od sebe ne može pobeći.
Prepakovala sam se, oporavila, uspravila, racionalizovala sve udarce koje sam (nenajavljeno) dobila i sada mogu dalje.
Tema drugog pismenog zadatka u decembru kod sedmaka bila je: Kad kazaljke se poklope. Nekoliko učenica naspiaslo je: Nova godina – nova ja. Ta rečenica mi je zvučala neobično i nije mi se činilo da je u duhu našeg jezika, ali je svojom suštinom izazovna i zanimljiva.
E, pa, parafraziraću misao iz pismenog zadatka, izmeniti je, i reći da ću se u Novoj 2025. vratiti svojoj prirodi i suštini. Naći ću onu dobru tačku oslonca i slušaću samo svoj unutrašnji glas i po njemu ću se rukovoditi. Neću pričati ono što je društveno poželjno i što važni ljudi žele da čuju, već ću se vratiti na svoja fabrička podešavanja i govoriti onako kako jeste i kako ja mislim. Pa kud puklo da puklo. I ovako i onako puca, samo, bolje da ne bude po mom nosu, nego po tuđoj sujeti.
Eto tako. Kada imate kičmu, poštuju vas. Ako je nemate…
Ja rekoh. Sada mogu dalje.
Pokušaću da zavirim u Novu 2025. i da dam neke pretpostavke.
Malo ću da spustim prag svojih očekivanja. Trudiću se da uživam u običnim mirnim danima. Pokušaću da ne očekujem senzacije na nedeljnom nivou. Neću se takmičiti ni sa sobom, ni sa drugima. Usporiću. Olabaviću. Ostaviću sebi više vremena za svakodnevne rutinske aktvinosti. Neću se lomiti preko granica izdržljivosti jer me je to dovelo do situacije da postanem nezadovoljna i napeta.
Možda svi oni udarci u cevanicu iz 2024. donesu nešto dobro. Za posledicu imaju reviziju želja, potreba, spiskova, obaveza, prioriteta, važnih ljudi…
O, kako se već lakše diše.
I horoskop je na strani mojih planova za 2025. Kaže za Vodilije da će izaći iz vladavine Plutona i da će sve da nam krene u novoj godini. Spremna sam na pokret i preokret.
Valjda će moj veliki trud da se isplati. Valjda će ova luda volja dobiti adekvatu potvrdu i nagradu. Valjda…
S druge strane, ne valja ni jadikovati kada smo svi živi, zdravi, radni, na okupu. To može biti ravno bogohuljenju! Srećna sam zbog porodične ravnoteže. Samo neka tu ne bude iskakanja! Sve drugo je manje bitno, ma, nebitno!
Vrzma mi se po glavi ona stara pesma ,,Pljuni i zapevaj’’. Dobar naslov. Adekvatan.
Nema osvrtanja na staro, pozdrav za sve novo što me/nas čeka.
Mili moji, srećna Nova 2025! Neka samo dobro donese!