KRALJICA TEODORA
Žene vladara iz srednjeg veka ostale su u senci svojih gospodara.
Spominjemo ih po plemenitom poreklu. Pamtimo zahvaljujući naslednicima koje su rađale. Često i po nesrećnoj sudbini koja ih je zadesila. Kao stradalnice, ili po odlasku u monahinje, pa se tako poneka reč o njima sačuvala do današnjih dana.
Neke su izobražene na porodičnim portretima u zadužbinama, a za mnoge se ne zna kako su izgledale. Jedna od tih koja je ostavila dubok, večit trag u srpskoj istoriji, a ostala bez upamćenog lika jest majka cara Dušana, žena kralja Stefana Dečanskog – kraljica Teodora.
Pretpostavlja se da je rođena oko 1290. godine u Bugarskoj. Bila je ćerka cara Smileca.
Udali su je za Stefana koji je još nosio titulu ,,mladog kralja”, dok je upravljao Zetom sa sedištem u Skadru.
Pratila ih je zla sreća.
Nakon što se Stefan pobunio protiv oca, kralja Stefana Uroša Drugog Milutina, godine 1314. sada več bivši prestolonaslednik, delimično je oslepljen i zajedno sa porodicom prognan u Carigrad. U Vizantiji žive pod nadzorom vizantijskog cara Andronika II Paleologa, koji je bio Milutinov tast.
Zahvaljujući posredovanju srpske crkve izgnanici i zatočnici se vraćaju u Srbiju i sve do Milutinove smrti žive u župi Budimlje.
Nakon upokojenja kralja (29. oktobra 1321) počinje borba za vlast.
Do tada se verovalo da je Stefan slep. On obznanjuje da mu se vratio vid i otpočinje borbu za presto. U svim stradanjima Teodora je uz njega i pruža mu apsolutnu podršku. Snažan mu je oslonac.
Njen suprug uspeva u nastojanju da bude krunisan za kralja 6. januara 1322. godine. Nažalost, mlada kraljica nije poživela dugo da bi uživala u plodovima pobede. Preminula je oktobra 1322. godine.
Sahranjena je u zadužbini svoga svekra Milutina u manastiru Banjska.
Jedan prsten je skretao vekovima, a to i dalje čini, pažnju na našu vladarku. Poznat je kao ,,Teodorin prsten”. Čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. Za njega se vezuje legenda da donosi nesreću svakome ko ga bespravno prisvoji. Na njemu je ugravirana čuvena rečenica: KTO GA NOSI POMOZI MU BOG.
Ponekad su mistika, tajna, radoznalost, mit, podsticajni za umetnike koji, što se manje o Teodori zna, imaju prostora da više o njoj maštaju i domišljaju priču.
Mene je istorijska ličnost odvela do romaneskne junakinje oko koje sam isprela priču u romanu ,,Zlatna žila”.
Bilo je veliko zadovoljstvo, ali i izazov, šetati hodnicima vremena, tragati za informacijama i zamišljati kako se živelo s kraja 13. i s početka 14. veka na srpskom, bugarskom i vizantijskom dvoru.
Teodora svojom blagorodnošću i uzvišenošću i dalje privlači pažnju i mami istorijske saldokusce da se bave njenom ličnošću.
,,Zlatna žila” će vam kraljicu Teodoru približiti kao majku, suprugu, nesrećnu kraljicu, a pomalo i kao nekog ko je uspeo da zaviri u budućnost i nasluti sukobe i sporove koji će zadesiti njenu porodicu.
