ZA KNJIGOŽEDNE
Svaki student na fakultetu ima ponekog profesora ili asistenta s kojim je uspostavio takvu komunikaciju da mu i nakon diplomiranja može zakucati na vrata kabineta.
Ja tu vrstu oslonca vidim u Tomislavu Jovanoviću, profesoru Srednjovekovne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Njega niko nikad nije u neformalnim razgovorima nazvao Tomislav. On je za nas bio i ostao profesor Toma, Tomica.
Ne pamtim mnoga dela koja sam pre više decenija čitala na fakultetu, ali se sećam kao da je juče bilo kako smo u slušaonici sa Tomom slušali Pavla Aksentijevića dok smo iščitavali tekstove iz Hrestomatije…
Neponovljive su njegove priče o Hilandaru, žitijima, svecima, bruju…
Kada sam ga ovih dana posetila, ispričala sam se kao sa rođenim.
Iz kabineta broj 40, u kome drži konsultacije, izašla sam bogatija za milje u duši i zbirku pesama u ruci.
Utisci, emocije, znanje, slike, pa i vizije, slagali su se u tom čoveku enciklopedijskog duha i čekali da jedom dožive preobražaj i poteku kao reka stihova.
Izlili su se u zbirku ,,Zri zde” koja je objavljena u Beogradu 2017. Izdavač joj je Čigoja.
Čitala sam pesme koje su me kao vrtlog uvlačile u svoj mikro-svet i tražile da pokrenem sva prethodno stečena znanja. Morala sam da vučem i maštu za ruku da mi pomogne u njihovom razumevanju.
Čitala sam ih nekoliko puta, ne više od nekoliko na dan.
Ključ za njih bila mi je profesorova neobavezna priča dok smo sedeli u kabinetu krcatom knjiga. Znanje, iskustvo, autoritet, sene najučenijih ljudi kao da su pucketali oko nas i ukazivali na poseban energetski naboj u prostoriji u kojoj se nalazimo. Isto toliko poštovanje zaslužio je i čovek koji je sedeo prekoputa mene. Prenosim deo našeg razgovora, koji se našao (pre koju godinu) i kao deo autorovog pogovora knjige:
,,Moje prve pesme nastajale su u poodmaklim godinama, negde oko pedesete. Bilo je sasvim nenametljivo, a stvaralački možda dovoljno, kada sam se jednom prilikom zamislio nad crtežom ribe koja se u starim rukopisima povremeno javljala na marginama, okrenuta glavom ka određenom redu ukazujući na njegovu važnost. Uz crtež tako stilizovane ribe, često pojednostavljenog izgleda, stajale bi ponekad i reči pisara ,,Zri zde”, u značenju ,,Gledaj ovde”. Po tim rečima nazvana je ova zbirka. Inače, umesto crteža ribe u istom značenju pojavljivala se ljudska šaka sa ispruženim kažiprstom usmerenim ka bitnom redu. U trenutku kada sam se uživeo u ,,osuđenost” ribe koja vekovima leži pokraj nekog teksta i neprestano vapi: ,,Zri zde”, kao da sam poželeo da progovorim u njeno ime. Tako je nastala moja prva pesma ,,Riba sa margine”. Najpre to nisam ni doživljavao kao pesmu, smatrajući više da sam nesmotreno ispisao ispovest jednog bića doprlog iz davnina, sa kojim sam se povremeno sretao proučavajući stare rukopise još od studentksih dana. Ostavio sam svoj zapis o ribi sa margine i tek po koji put iznova ga iščitavao ništa ne menjajući u njemu…”
Rada sam da vas upoznam i sa svojim omiljenim profesorom i sa njegovim stihotvorenijem.
RIBA SA MARGINE
Vekovima ležim ovde,
ostavljena na ivici
svelog lista pergamena.
U red isti svagda bludim
vapijući neprestano:
,,Zri zde! Zri zde!”
Verovatno za ovog umnog, a jednostavnog čoveka zna samo akdemska javnost i njegovi studenti.
Zašto se takvi ljudi ne pojavljuju u TV emisijama? Znate li ijednu o kulturi koja bi ga ugostila, a da je u nekom gledanom terminu?!
Ja sam kroz njegove stihove prošla kao da sam bila na svojevrsnom duhovnom hodočašću!
Čitanje nije bilo jednostavno i lako, ali je donosilo veliko zadovoljstvo!
Ne treba težiti onom simplifikovanom, pojednostavljenom, instant, folk načinu razmišljanja i utoljavanja duhovne gladi, kada je umetnost u pitanju! Bez muke nema ni osećaja pomaka, napretka, pobede nad mrakom, samim sobom…
Pesme našeg autora vas čitave obujme svojom atmosferom, patinom prošlih vremena koje tako dobro dočaravaju lepotom jezika koji iznova i iznova sa svkom pesmom otkrivate.
Nekada mi se neobična reč pokupljena iz stiha danim vrtela u mislima…
Prepisujem samo u nekoliko redaka izdvojene reči iz ove leksičke riznice zaboravljenih pojmova koji su bili deo srednjovekovnog vokabulara. Mnoge je profesor i sam satvorio po uzoru na modele koje je u starim rukopisima pronalazio:
bezlobije, belasje, blagolepni, bogoknjižje, brzohodac, gvojze, goroskrit, gradozidanije, vavekovati, vidariti, visota, vodojaža, vodonos, daždica, dijak, dobrotvorac, inoobrazni, junost, knjigožedni, koroblja, lozje, međar, nebožudni, obnoćje, nezasit, pisanije, plavanije, zemaljni, podmlađati, rosopad, rodoljubni, sasudar, svetlozarni, tavnik, hitroslovac, širota, šumohodac…
Vredi oslušnuti još ovog odjeka vekova koji su našli put do pera profesorovog:
UZ SVEĆU
Brodim kroz noć
i nižem bogovećane reči
dok mi pero poskakuje
po hrapavoj pučini
lomatno i nesrodno.
Da li da se žestim
na neznanog Latina
koji mi znakom
lovačkog roga
na filigranu
poruči da će
lukavstvom nekim
kad-tad podstaći
moju nesmotrenost?
Ili da krivim Dubrovčane
što posle iznenadnog dažda
negde u Humu nenamesno
pretovarahu karavan
sa tovarom hartije?
Ili da grešim dušu
zbog brata Pahomija
što na trgu u Rasu
ne odabra bolje tabake?
Kako nedostojan da odolim
a da ove iskušajne noći
na belini ne napišem
bezlobije o zloj hartiji,
da me braća ne bi klela
što mi skudosna slova
nisu bogohvalna?
Meni je povratak u prošlost uz ovakve stihove najjači podsticaj da mislim o budućem!
Da u učionici (a svako od nas tamo gde može) dam sve od sebe da sačuvamo naše legende, izvorne reči, naše pismo, spoznaju ko smo i odakle potičemo.
Hvala profesoru Tomislavu Jovanoviću na datim novim lekcijama ovoga puta kroz stihove!
