GLUMA KAO SUDBINA
Tamaru Tomanović sam znala i pre nego što sam je srela. Kao preteča išao je glas o njenom glumačkom radu, sklonosti ka čitanju i aktivnostima i inovativnosti na društvenim mrežama. Upoznale smo se u tom virtuelnom prostoru, a piće popile u jednoj skrivenoj beogradskoj bašti, ispričavši se kao da se srećemo bar jednom mesečno. To je tako redak i dragocen osećaj, da ga vredi čuvati i negovati! Stoga sam odlučila da priču, koju sam o ovoj umetnici čula iz prve ruke, podelim sa vama!
Tamari, koju krasi i lepo lice i prelep duh, želim da hrabro stupa putem koji je odabrala, da gluma s pravom bude njena sudbina, da u svom poslu uživa, i da se o njenom radu priča pronosi daleko i dugo!
* Koliko Vas je odredilo mesto Vašeg porekla? Kako je to biti jednom nogom na severu Srbije, a drugom na jugu?
Nikada mi niko nije postavio ovakvo pitanje, i želim da Vam se zahvalim jer ste ga baš Vi postavili. Odredilo je ono što sam, moje vaspitanje, kulturu i tradiciju. Sve ono što se dešavalo na prostoru Kosova i Metohije od moje sedme godine do danas naučilo me je da budem hrabra, borbena, da ne odustajem, da ostanem verna svojim korenima, svojoj veri i tradiciji. I da ne zaboravim odakle potičem.
Trenutno živim u Beogradu, radim u Narodnom pozorištu Priština sa sedištem u Gračanici, moja porodica živi u Kosovskoj Mitrovici, često sam na putu između ova tri mesta, i slobodno mogu reći da živim u svakom od njih, jer se u svakom osećam kao kod kuće. Iako je nekada naporno često biti na putu, srećna sam jer uspevam da budem i u svom rodnom gradu i sa svojom publikom na Kosovu i Metohiji.
* Ko Vas je uveo u svet književnosti? Koje delo pamtite iz detinjstva? Šta danas rado čitate? Omiljeni žanr?
Moja porodica! U mojoj kući se dosta čitalo, tata je imao svoju biblioteku, mama je prosvetni radnik, pokojna baka isto. Ona me je naučila da čitam dok sam bila mala. Prvu knjigu koju sam obožavala, dobila sam od deda Miše, ,,Plavi čuperak” – Mike Antića. To mi je omiljena knjiga koju posedujem. Mama me je sa 12 godina učlanila u gradsku biblioteku i donela knjigu ,,Pet prijatelja”. Od tog trenutka se ne odvajam od nje. Čitam sve moguće žanrove. S knjigom ležem, s knjigom i jakom kafom započinjem dan. S knjigom lakše podnosim sve pređene kilometre. Ljubav prema knjizi me je spojila sa fenomenalnim ljudima iz Sanjinog književnog kluba (#sanjinknjiževniklub), gde čitamo zaista divne romane, gde probijam svoje granice, upoznajem neke nove pisce i nadograđujem svoje poznavanje književnost.
* Kako je to biti multitalentovana? Kuda su Vas sve Vaše želje vodile?
Hvala na komplimentu. Moja prva ljubav je ples. Od četvrte godine bavim se plesom, zatim je usledio folklor. Sa šesnaest shvatam da sam željna znanja, i da mi je potreban veći grad. Prijavljujem se u UMS školu za talente, prolazim audiciju i dve godine pohađam ovu školu, zajedno sa Gimnazijom u Kosovskoj Mitrovici. Vikendom sam u Beogradu, a radnim danima u rodnom gradu. Svi su mislili (osim naravno moje porodice) da je to moj hir, ali uskoro uspevam da pređem i na profesionalni nivo gde se opredeljujem za glumu i novinarstvo, tako da kreće nova avantura i dosta putovanja. Naime, utorkom sam putovala za Beograd, završavala časove i noćnim autobusom se vraćala nazad da bih već u sredu bila u školi. Dok sam studirala Fakultet umetnosti, radila sam kao novinar i voditelj, a zatim i urednik lokalne televizije, držala sam i školu glume i školu plesa u svom rodnom gradu. Ovo je svakako jedan zamimljiv period mog života, odrastanja i sazrevanja i ponosna sam što sam i u tim godinama znala šta želim i stremila da to i ostvarim.
* Šta je prevagnulo da se okrenete glumi?
Gluma je stvarno nešto najlepše što mi se desilo. Mislim da se bavim najlepšim poslom na svetu. Shvatila sam da kao novinarka nikada neću biti potpuno srećna, dok je sa glumom potpuno suprotna situacija. Dok sam na sceni, dok stvaram lik, dok prolazim kroz proces, nekada je teško, nekada je lako, ali je uvek krajnji rezultat isti, čista sreća što se bavim baš tim poslom.
* Stalno ste zaposleni u pozorištu u Gračanici. Opišite nam kako rad na Kosovu izgleda, šta on sve znači za naš narod?
Naše pozorište ima misiju. Radimo u Gračanici, ali smo vidljivi u svim mestima na prostoru Kosova i Metohije. Ne mogu da vam opišem tu sreću kada odemo u Orahovac ili Veliku Hoču da gostujemo, kada posetimo Parteš ili Guštericu, gostujemo u Goraždevcu, pa kada nam dođu svi koji tu žive, od male bebe do najstarijeg meštanina. Oni se nama zahvaljuju jer smo mi došli kod njih, umesto mi njima da se zahvalimo što su nam zagrejali dušu, što su pravi domaćini, što žive tu gde žive. Znate, mnoga mesta nemaju tu sigurnost življenja kao što imaju mesta na Severu Kosmeta. I često nemaju bilo kakav program i dešavanja i onda ih mi posetimo. To je neverovatan osećaj. Osećaj da negde pripadaš, da se i na taj način boriš za svoj narod, svoju zemlju, jer narod bez kulture ne može da opstane. Sećam se da su moje kolege igrale za jednu baku Smilju Bajčetić u jednom selu kod Uroševca, ona srećna što su došli da je posete, oni plaču i igraju predstavu, pada kiša. Meni je to neverovatno. Uvek sam se divila svojim kolegama, a sada rame uz rame igram sa njima. Sećam se kada smo završili Venecijanke u Partešu, krećemo, deca nas grle i ljube i pevaju ,,Oj Kosovo Kosovo”, to su stvari od kojih i dan-danas pođu suze. Volimo mi i kada igramo po Srbiji, regionu, stigli smo i do Berlina, ali naš Kosmet je naš Kosmet i tu je naša voljena publika.
* Koja Vas je uloga obeležila? U kojim predstavama (serijama) sada igrate?
Još ne mogu reći da me je neka uloga “obeležila”, imam utisak da me tek čeka ona u kojoj ću ,,eksplodirati”. Ponosna sam na dosadašnji rad, i na uloge koje sam odigrala, kako epizodne, tako i one glavne. Istakla bih ulogu žene u predstavi ,,Polomljeno rebro”, gde igram ženu – žrtvu nasilja. Sama sam je stvarala pa sam nekako i vezana za nju. Trenutno nisam puno zastupljena na televizijskim ekranima, imam par epizpdnih uloga u serijama ,,Senke nad balkanom”, ,,Klan”, ,,Vojna akademija” i ,,Urgentni centar”.
* O kojoj roli maštate?
Maštam o postavci monodrame o Prokletoj Jerini. To mi je velika želja i nadam se da će mi se ostvariti. Imam jednu ideju, o kojoj još ne mogu nešto više da kažem, ali nekako osećam da će se ostvariti kada bude bilo pravo vreme. To bi mi bio veliki izazov i znam da bih dala sve od sebe da predstavim njenu suštinu, žensku stranu, majčinsku ulogu. Da prikažem ko je zapravo bila Irina Branković.
* Šta još pored glume dolazi u obzir?
Bilo bi lepo kada bih imala neku svoju emisiju na televiziji. To bi mi bilo inspirativno, i nekako bi išlo uz moje primarno zanimanje. Možda emisija o kulturi, pozorištu, književnosti. Gde bih na jedan pozitivan i oprimističan način pričala sa svojim gostima o lepim stvarima koje se dešavaju u našoj zemlji.
* Kolega pored kog se osećate najopuštenije?
Svakako moje kolege iz Prištinskog pozorišta. Ako moram da izdvojim: Bojan Stojčetović, u čijim predstavama sam i igrala. Na kolege iz pozorišta gledam kao na porodicu. Takva atmosfera vlada i to je jedan divan odnos koji se gradi i koji nas inspiriše. Tu je i sjajna tehnika, dekorateri, naša garderoberka, pa sve do uprave, stvarno jedan zanimljiv spoj ljudi koji se međusobno poštuju i podržavaju.
* Koleginica s kojom biste igrali (recimo) u ,,Ukroćenoj goropadi”?
Moja pretalentovana koleginica Jelena Orlović, sa kojom sam povezana od detinjstva, pa i sada u pozorištu, i koja mi je mnogo više od koleginice.
* Planovi? Želje? Snovi?
Trenutno mi je najveća želja da stvorim porodicu. Prethodnih deset godina sam posvetila isključivo poslu i mislim da je tako i trebalo. Sada je vreme da se posvetim i drugim stvarima, naravno da će tu biti i novih uloga i ko zna čega još, ali ako me pitate koji je moj san, to je zdrava i srećna porodica.
* Opišite sebe jednom rečenicom.
,,Za ljubav, ne za mržnju ja sam stvorena!” (Sofokle ,,Antigona”)
* Poruka za kraj.
Budite svoji, verujte u sebe, i koračajte hrabro napred u ostvarivanje svojih snova! Živote život punim plućima onako kako vi želite, a ne kako vam neko drugi kaže. Volite svim srcem bez straha od gubitka, jer srećan je onaj ko ume da voli. I čitajte što više, jer ćemo čitanjem, spasiti svet!
