Dr Katarina Mitrović

Dr Katarina Mitrović

INTERVJUI

ISTRAŽIVAČKI EROS

Dr Katarina Mitrović je sagovornica kakva se samo poželeti može! Mila je, blaga i neizmerno zanimljiva! Nauka koja joj je donela doktorsku titulu je istorija. Prošlost je samo jedna od sfera njenog interesovanja. Uživanje i privilegija je naći se u njenom društvu. Uživala sam radeći ovaj intervju. Evo divne prilike da zavirite u Katarinin čudesni svet!

Kada je istorija postala izbor za ceo život?

Dr Katarina Mitrović

U mojoj porodici je postojalo veliko interesovanje za prošlost. Moj deda po majci Dušan Pantović, premda ekonomista i finansijski direktor jedne velike jugoslovenske firme sa sedištem u Beogradu, bio je strastveni ljubitelj istorije. Uvek je isticao blagotvorni uticaj njegovog gimnazijskog profesora istorije. Reč je bila o prof. Rakiću, oksfordskom đaku, koji je tridesetih godina prošlog veka predavao istoriju u gimnaziji u Kraljevu. Taj podatak mnogo govori o ondašnjim prosvetnim prilikama i politici, kao i o odnosu vrhunskih intelektualaca, školovanih u najboljim evrpskim školama, prema poslu nastavnika u „provinciji“. Moji roditelji su takođe završili istoriju. Štaviše, upoznali su se kao studenti Istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Mogu reći da je u mom izboru bilo i neke vrste predodređenosti. U ove praznične dane živo se sećam dugih zimskih večeri u našem domu na Vračaru koje sam provodila uz „Veliku ilustrovanu istoriju sveta“ i trotomnu „Opštu istoriju umetnosti“ iz pera Đine Piskel. Tada sam, što je razumljivo, ponajviše bila zaokupljena egipatskim piramidama i junacima grčke i rimske mitrologije. Odluku da studiram istoriju donela sam već u prvoj godini gimnazije. I ja sam imala veliku sreću da mi je u XII beogradskoj gimnaziji istoriju predavao izuzetan profesor Zvonimir Milanovski, koji nas je baš ovih dana zauvek napustio.  Ipak, ne bih rekla da je istorija moj celoživotni izbor. Promene su uvek moguće i veoma su dobrodošle.

Da niste istoričarka, šta ste mogli postati?

Još u gimnaziji privlačile su me različite oblasti ‒ književnost, latinski i italijanski jezik, psihologija. Zahvaljujući sticaju životnih okolnosti, uspela sam da mnogo toga spojim u jedinstveni pristup prošloj stvarnosti, ali i sadašnjici. Italijanski jezik sam učila u Italiji, u najboljim školama, i stekla diplomu najvišeg ranga koju mogu dobiti stranci koji po primarnom obrazovanju nisu italijanisti. Pre dosta godina ogledala sam se i u poslu prevodioca. Prevela sam sa italijanskog na srpski jezik dve knjige: ,,Mitovi srednjeg veka” Erberta Petoje i ,,Ren l’ Šato: od izgubljenog jevanđelja po kainitima do tajnih sekti” Marijana Bizarija, obe u izdanju beogradske Utopije. Dobro znanje latinskog još iz gimnazijskih dana omogućilo mi je lakše savladavanje italijanskog jezika. Moja istraživanja uglavnom su zasnovana na latinskim spisima pisanim jezikom koji je tokom srednjeg veka i nešto kasnije bio u upotrebi u Italiji, Dalmaciji i Zetskom primorju. Kao u doba mog devojaštva, i danas čitam književnost, klasiku i moderne pisce, domaće i strane autore, nažalost ne onoliko koliko bih želela jer mi brojne obaveze to ne dozvoljavaju. Obično za sebe kažem da imam dve zavisnosti kojih se nikada ne bih odrekla ‒ čitanje i ritual ispijanja domaće crne kafe bez šećera. Izvesno vreme bila sam na edukaciji iz psihodrame, što sam morala prekinuti zbog drugih obaveza. Naravno, uvek postoji mogućnost da se vratim ovom psihoterapijskom pravcu. Psihodramske tehnike su ne samo veoma lekovite, već se mogu koristiti i u nastavi i prilikom predstavljanja određenih sadržaja manjoj grupi slušalaca i gledalaca s ciljem da se oni aktivno uključe.

Koliko su knjige uticale na Vaš put? Koje? Kako?

Knjige su uticale i danas veoma utiču na moj život. Prva knjiga koju sam pročitala bio je roman Džeka Londona ,,Zov divljine”. Imala sam osam godina i još i danas, posle četiri decenije, sećam se koliko sam patila saživljavajući se sa sudbinom glavnog junaka psa Baka, koji od kućnog ljubimca na toplom jugu u kući uglednog advokata postaje polarni vuk, predvodnik čopora. Ima veoma mnogo opominjuće simbolike u toj za mnoge danas zaboravljenoj priči. U osnovnoj školi mnogo sam čitala Žila Verna i srpske pesnike romantizma. Baš sam pre nekoliko dana za Novu godinu mojoj sestričini Leni, koja ima 11 godina, poklonila Vernovog ,,Petnaestogodišnjeg kapetana”. Naravno, ,,Čiča Tomina koliba”, Tom Sojer i Haklberi Fin svojim toplim emocijama prate me do dana današnjeg. U gimnaziji sam veoma volela sestre Bronte i Mariju Jurić Zagorku, što je verovatno u ono vreme bio očekivani izbor za devojčicu na pragu devojaštva, nešto kasnije posvećeno sam čitala Dostojevskog i Tolstoja, zatim su se klasici nizali jedan za drugim. Mešu Selimovića lično smatram boljim piscem od Iva Andrića. Od osamnaeste godine do danas ne rastajem se od ,,Derviša”. Volim i ubojiti, premda rafinirani sarkazam čitave plejade italijanskih pisaca, starijih i nešto mlađih ‒ Umberto Eko, Dino Bucati, Italo Kalvino, Alesandro Bariko, Antonio Tabuki, Klaudio Magris, Nikolo Amaniti…

Preporučite neku beletrističku knjigu ljubiteljima istorije.

Uh, ovo je zaista izazovan zadatak! Iako se većina kolega istoričara sa mnom ne bi složila, smatrali bi to unižavanjem našeg zanata, ja čitaocima od srca preporučujem knjigu Franca Finžgara ,,Pod slobodnim suncem”. Možda je i ovaj roman, star više od stotinu godina, koji sam čitala u petom razredu osnovne škole, donekle uticao na moj životni poziv. I na beskrajnu ljubav koju osećam prema slovenskom svetu i ponos što mu pripadam. Preporučujem još ,,Ime ruže” i ,,Tajanstveni plamen kraljice Loane” Umberta Eka, ,,Pereira tvrdi da…” Antonija Tabukija, ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” Itala Kalvina, ,,Preljubnike” Vide Ognjenović, ,,Vajara” Svetozara Savića i ,,Vitiligo” Milete Prodanovića. Ovu poslednju knjigu čitala sam za mojih ,,rimskih” dana juna 2017. godine. Ona na neki neobjašnjiv način sažima priču i o mom životu ‒ ličnom i profesionalnom. Na ovom spisku nema istoriografije, i mislim da je to jako dobro. 😊

Snažan uticaj na Vaš rad i istraživanja ima vera. Kako u njoj pronalazite uporište?

Vera u Boga je deo moga bića od kada znam za sebe. Moja vera nije vezna za obrednu praksu kao takvu, mada volim da prisustvujem liturgiji, niti za običaje i tradiciju, kojima svakako priznajem vrednost. Vera je moj život. Ja sam hrišćanka koja se trudi da zaista živi preporuku iz jedine molitve koju je Gospod naš Isus Hristos ostavio ljudima – Neka bude volja Tvoja. U Očenašu se nalazi celokupna mudrost dovoljna da život čoveka unapredi i olakša. Ta mudrost je jednostavna, možda baš zbog toga biva olako shvaćena čak i od mnogih hrišćana koji reči Oče naš izgovaraju mehanički, po navici, bez mnogo udubljivanja. Molitva me je naučila da zauzimam proaktivni pristup životu, da svakog dana činim koliko je do mene, najbolje što umem, ali da ishode ostavljam Bogu jer on jedini zna šta je zaista dobro i za mene i za ljude oko mene. Klizav teren predstavljaju strogo zacrtani ciljevi i rokovi kojih se ljudi grčevito drže. Tužno je gledati kako se ljudi u današnje vreme guše i slamaju u želji da vrednost sopstvenog bića dokazuju sebi i drugima, koji su za njih obično potpuno nebitni, bezglavim jurcanjem za ambicijama, ciljevima, sve sada i odmah, baš onako kako sam ja i samo ja zamislio, jer ja sam kreator… I naravno da završavaju slomom, fizičkim i mentalnim. I naravno da ne uživaju u postignutom, već se prepuštaju novom vrtlogu anksioznosti i očaja. Epidemija koja još uvek upravlja našom svakodnevnicom, pokazala je svu besmislenost takvog pristupa životu. A već mnogo godina smo žrtve terora tzv. pozitivnog mišljenja koje nam se propagira posredstvom raznih kanala. Nažalost, prihvataju ga i neki psihoterapijski pravci. Teror pozitivnog mišljena i stava ja sam kreator, ja mogu sve što poželim samo je važno da dovoljno dugo i istrajno želim, loša je i rekla bih opasna zamena za autentični odnos s Bogom. Važno je da razumemo dokle dopiru naše ljudske granice, a odakle počinje ono nešto mnogo veće na šta nemamo, ne možemo i ne treba da imamo uticaj. Kada to shvatimo, život postaje mnogo lakši i smisleniji.

Koja naša vladarka Vas fascinira? Zašto?

Period jeseni 2012. i prvih meseci 2013. godine bio je za mene veoma težak, ispunjen neizvesnošću, zdravstvenim problemima, gubitkom posla i mnogim trzavicama. Baš tada na pozornicu mog života stupila je kraljica Jelena, ona koja je u srpskom narodu poznata po nadimku Anžujska. Jednog februarskog jutra 2013. godine stigao mi je mejl od sestrinstva manastira Gradac s molbom da za potrebe knjige koju su pripremale povodom 700 godina od upokojenja ktitorke, napišem tekst koji bi prikazao kraljičin život. U to vreme sam završavala doktorsku disertaciju i tu obavezu sam prenela na jednu mlađu koleginicu. Međutim, Sveta kraljica je želela baš mene i tako je ostalo do danas. Ne samo da sam napisala traženo poglavlje za monografiju, već sam priredila i zbornik radova ,,Jelena ‒ kraljica, monahinja, svetiteljka”. Osećam posebnu bliskost sa kraljicom Jelenom. Bila je izuzetno učena, odlučno i vešto je nastupala u ulogama vladarke, supruge i majke, bila je posvećena malom čoveku i izazovima njegovog života, brinula je o ubogima, ranjenima životom i ništima duhom s jedankim žarom kao što se dopisivala s papom Nikolom IV i pravoslavnim duhovnicima u Konstantinopolju, Jerusalimu, Sinaju, Svetoj Gori, podigla je pravolsavni manastir Gradac, pomagala dolazak franjevačkog reda i obnovu benediktinskih opatija u primorskim oblastima srpske države kojima je upravljala u ime svojih sinova srpskih kraljeva, najpre Dragutina, a potom i Milutina. Jedna od najvećih kraljičinih zasluga je osnivanje škole za devojke na njenom dvoru u Brnjacima, danas potopljenom vodama jezera Gazivode. Krajem XIII i na samom početku XIV veka kraljica je bila svesna koliko je važno školovati žensku decu, učiti ih manirima dvorskog društva da bi one udajom te običaje prenele u svoje domove i da bi na isti način odgajale svoju decu. Ona je jedina srpska Sveta kraljica i jedina žena kojoj je arhiepiskop Danilo II posvetio žitije. Kraljica Jelena je moja zvezda vodilja na putu prevladavanja stereotipnih podela oličenih pojmovima Istok ‒ Zapad, pomaže mi da se konstruktivno odupirem predrasudama, zlopamćenju, primitivizmu, gluposti, zatucanosti, farisejstvu svake vrste…

Gostovali ste na Radiu Beseda u emisiji ,,Žene srpskih vladara”. Kakve su srednjovekovne plemkinje? Šta im je zajedničko? Kakav trag su ostavile u srpskoj kulturi, načinu života, istoriji?

Idejni tvorac serijala ,,Žene srpskih vladara” je mlada novinarka, veroučiteljica i dečji psiholog Mirjana Banović. Ona i ja smo za Radio Besedu snimile više od 30 emisija, koje su emitovane od marta 2019. do februara 2020. godine. U tim emisijama predstavile smo oko 30 vladarki i drugih znamenitih žena koje su svojim životom i delovanjem obeležile srpski srednji vek od X do XVI stoleća, počev od Kosare, dukljanske kneginje i supruge prvog srpskog svetitelja Jovana Vladimira, do moskovske velike kneginje Jelene Glinske, majke cara Ivana Groznog. Ovaj serijal za osnovu ima obimnu knjigu koja upravo ovih dana ulazi o štampu. Na knjizi smo pune četiri godine prilježno, posvećeno, na momente s gotovo asketskim žarom radile Aleksandra Mihajlović i ja. Oživele smo srpske vladarke i prineceze srpskog porekla koje su usudom i udajom postajale nečija tuđa sudbina, prateći njihov život od srednjeg veka, realnog vremena njihovog postojanja u ovoj dimenziji, pa do danas kroz književnost, likovne i vizuelne umetnosti, nauku, film, modu… Sudbina srednjovekovnih žena se u mnogo čemu razlikuje od života modernih žena, ali se određene malo promenljive datosti iteakako mogu zapaziti. Neminovno su nam se nametale večne teme kao što su bračni i uopšte muško-ženski odnosi, majčinstvo, položaj ćerke i sestre, odgovornost za sebe, porodicu i narod, obrazovanje, mogućnost bavljenja sobom i vlastitim interesovanjima, uloga u politici i društvenim zbivanjima, ženska pobožnost, percepcija savremenika i potomaka i još puno toga.

Često ste putovali tragajući za istorijskom građom. Gde ste sve uspeli da ,,zavirite” i šta ste to uzbudljivo i zanimljivo našli i shvatili?

Još kao sasvim mlad istraživač i asistent, pripremajući jedan od ispita na magistarskim studijama, naišla sam na zanimljiv podatak u jednoj knjizi Stanoja Stanojevića iz 1937. godine. U tom delu posvećenom izvorima za srpsku srednjovekovnu istoriju pisalo je da se u Kotorskom arhivu čuva zbirka dokumenata koji se odnose na kotorsku crkvu u periodu od 1420. do 1513. godine. Niko od profesora i kolega asistenata nije poverovao u tačnost tog podatka. Smatrali su da su ti dokumenti, ako su ikada postojali, sasvim izvesno izgubljeni. Ja sam sledila svoj unutrašnji osećaj i poslednjih dana marta 2004. godine u Kotorskom arhivu zaista pronašla zagonetnu knjigu Altari e chiese delle Bocche di Cattaro. Na osnovu tih dokumenata napisala sam magistarsku tezu. U narednim godinama često sam se spuštala do Kotora i Budve i njihovih, za naše uslove, prebogatih arhiva. Istraživački eros i malo sreće odveli su me pravo u Archivio Segreto Vaticano (Vatikanski arhiv) i Archivio di Stato di Venezia (Mletački arhiv). Rad u arhivu je veoma izazovan. Volim da dodirujem pergament i hartiju stare nekoliko vekova i da iščitavam drevna latinska slova zavirujući, na izvestan način, i u ličnosti pisara koji su ih sastavljali. Zanimljivo je da se ni u jednom od arhiva nikada nisam zarazila niti sam dobila neku alergiju, iako su stari spisi prepuni mikroorganizama i alergena. Jednostavno, ljubav prema misteriji pisane reči nadvladava realnu opasnost od zaraze i alergijskih reakcija. Ali sam se u zimskim mesecima veoma smrzavala i tako sobom posvedočila tvrdnju Fernana Brodela, znamenitog francuskog istoričara, da se nigde i nikada nije tako smrzao kao u arhivima toplih mediteranskih gradova.

Magistrirali ste, doktorirali ste. Kako ste birali teme? Koji je sledeći izazov?

Katarina Mitrović, Istraživački eros
Katarina Mitrović, Istraživački eros

Verujem da na zemlju silazimo kako bismo ispunili misiju za koju smo na izvestan način predodređeni. To su oni čuveni talenti iz Novog zaveta na čije umnožavanje smo pozvani. Tako su i teme u moj život dolazile same od sebe, naizgled niotkuda. Moja magistarska teza posvećana je Mlečanima biskupima Kotora u periodu od 1420. do 1513. godine. Reč je o veoma zanimljivim ličnostima, mletačkim patricijima i uglednim građanima, intelektualcima koji su iz Venecije slati u Kotorsku biskupiju kao nosioci politike Prejasne republike Svetog Marka. Naravno, oni su u velikoj meri unapredili crkvene i društvene prilike u Kotoru u toku navedenih stotinak godina. Moja doktorska disertacija posvećena je benediktinskom monaškom redu u Pomorju srpske srednjovekovne države, na području od Bokokotorskog zaliva na severu do Lješa na jugu, u dugom vremenskom periodu od IX veka do 1571. godine. Za benediktince sam se zainteresovala zahvaljujući njihovom pismu beneventani koje odlikuju jednostavna i prefinjena slova. Izbor tema bio je isključivo moj, čime sam se veoma ogrešila o važno akademsko pravilo da je asistent šegrt svog mentora i redovnih i vanrednih profesora i da stoga mora prihvatati njihove izbore koji se njegove malenkosti (malenkosti u najbukvalnijem smislute reči!) tiču. Naravno, snosila sam velike posledice zbog svoje dosledne neposlušnosti, ali danas, kada je prašina uveliko popadala po tim danima, nimalo ne žalim. Sve drugo ne bih bila ja.

Na čemu trenutno radite?

Trenuto pripremam beogradsko izdanje knjige posvećene benediktincima koja se u velikoj meri oslanja na moj doktorat. Pišem i nekoliko radova. Jedan je posvećen prilikama u srednjovekovnom Kotoru u doba kuge. Na osnovu nekoliko dokumenata pokušaću da dočaram kako je ova opasna pošast uticala na sudbinu nekoliko porodica, crkvenih ustanova i društvenih zajednica. U planu je i dovršetak monografije posvećene crkvenoj politci Mletačke republike na području današnjeg crnogorskog i albanskog primorja u razdoblju od 1392. do 1572. godine. Naravno, to su planovi koji se mogu menjati. Moja priroda je veoma fleksibilna.

Kako gledate na prošlu 2020?

Tešku 2020. godinu iskoristila sam za izazovno putovanje u središte sopstvenog bića, za dovršavanje započetih poslova, za sumiranje postignutog i razmišljanje o eventualnim budućim životnim prioritetima. Nisam ovo što nam se događa shvatila odviše tragično, jer epidemije zaraznih bolesti povremeno pogađaju čovečanstvo, bilo ih je i biće i ubuduće, premda sam i sama doživela nekoliko bolnih gubitaka. Smrt i bolest su svojim bojama bojili i moju svakodnevnicu. Nisam pokušavala da uteknem od tuge i straha jer bi to na duge staze bilo veoma štetno, kao što je svako izbegavanje štetno i beskorisno. Omiljena opcija modernog čoveka zvana ,,bekstvo” takođe se pokazala uzaludnom jer se sa planete u ovom trenutku sasvim izvesno ne može pobeći. Preostaje suočavanje najpre sa sobom. Naravno, suočavanje je veoma bolan i dugotrajan proces ali naposletku višestruko koristan i isplativ. Tokom leta sam i dosta putovala, uglavnom po banjama u Srbiji, i uživala u lepotama moje zemlje i pokretu i nezi tela.

Koja je Vaša novogodišnja želja?

Na prvom mestu svima nama želim da budemo zdravi, mentalno, emotivno i fizički. Godina koja je upravo započela sasvim sigurno neće preko noći obrisati ni bolest, ni sve posledice koje je ona izazvala i još uvek ih izaziva. Stoga treba biti mudar i strpljiv. Svet je bezglavo jurišao, morao sa negde zaustaviti, to je potpuno jasno. Mislim da nam se u ovoj i narednim godinama pruža mogućnost da postanemo svesni istinske vrednosti dragih ljudi, doma, postignuća, predela koji su nam blizu, a za koje u ranijem vrtolgavom grabljenju šansi, prilika, slave, novca, nekretnina, položaja… jednostavno nismo imali vremena. Trebalo bi neprekidno imati na umu reči Ane Karenjine, izgovorene u trenucima koji su prethodili njenom jezivom kraju dok se u kočiji vozila prema železničkoj stanici. Posmatrajući crkvu u koju je kao sedamanestogodišnjakinja često odlazila s tetkom, Ana je gorko zaključila da je toliko toga što joj se nekada činilo ništavno sada veoma vredno. Stvari koje su joj tada izgledale vredne kasnije su pokazale svu svoju ogoljenu ništavnost. Sebi lično želim dovoljno snage i mudrosti da započnem ciklus promena kojima odavno težim u okviru mog intimnog mikrokosmosa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *