Snežana Veljković

KRILA SNEŽANE VELJKOVIĆ

Krila Snežane Veljković
Književnica Snežana Veljković i ja smo se upoznale u Izdavčkoj kući Evro Book pod čijim krovom smo se našle. Zahvaljujući izdavaču obe smo dobile krila. 
Nošene smo istim vetrom.
Stoga sam poželela da sa Snežanom Veljković porazgovaram o pisanju, inspiraciji, novim projektima, medicini koja je njena velika, slobodno mogu da kažem prva ljubav.
Snežana Veljković kada joj je izdat prvi roman
Snežana Veljković kada joj je izdat prvi roman

Poreklom ste iz Niša. U čemu Vas je odredio rodni kraj?

Rodjena sam u Nišu, slučajno, jer su moji roditelji poslom boravili nekoliko meseci u tom gradu. Kasnije, kao odrasla, uglavnom sam prolazila kroz grad, ili ga službeno posećivala. Sada dosta znam o Nišu kao prestonici za vreme Prvog svetskog rata. Uglavnom iz literature i arhivske dokumentacije.

Otkud je medicina postala Vaš životni put?

To je uticaj moje majke, koja je mnogo čitala, pre svege romane o lekarima, ali i biografije lekara. Znam da je bila oduševljena tim pozivom. Junak njene mladosti, možda i života bio je doktor Albert Švajcer, sveštenik, lekar i humanista koji je radio u centralnoj Africi. Imao je bolnicu u mestu Lambarene, u državi Gabon, na samom Ekvatoru.  Za svoj rad dobio je Nobelovu nagradu koja je, zbog toga, za mene predstavljala vrhunac svih priznanja.

Da li ste zamišljali sebe kao lekara?

Verovatno, u ranom detinjstvu, ali u tom misteriozno romantičnom okruženju lekara misionara. Kasnije sam ,,znala” da ću biti lekar, pa nisam o tome posebno maštala. Morala sam da učim.

Kako ste izabrali Sudsku medicinu?

Izabrali su oni mene. Kada sam diplomirala, ponudili su mi, za vreme godišnjih odmora, da dodjem na neku vrstu staža. Prihvatila sam, nadajući se da mi je to šansa da nađem bolju specijalizaciju. S vremenom sam shvatila prednosti ovog poziva, ma koliko to bio tragičan i stresan posao. Da ne bude zabune, prednost je bio mali, dobar kolektiv i veliki godišnji odmori (6-7 nedelja leti, 2-3 nedelji zimi, plus državni praznici sa po dva vikenda).

Usavršavali ste se u Americi godinu dana. Šta Vam je taj boravak doneo?

Nekoliko saznanja: prvo  da Amerika nije Njujork u kome sam boravila, drugo da se iza svetlosti velegrada krije težak i mučan život, stalna borba i dokazivanje, nedostatak vremena za privatan život. Veoma brzo sam shvatila njihovu nezainteresovanost za život vam Njujorka (Amerike). I najvažnije, da se sa mnogo manje para može mnogo ugodnije I zanimljivije živeti u mojoj zemlji (tadašnjoj Jugoslaviji). Imali smo pasoš koji nam je otvarao sve granice!

Vi ste vrlo energična i angažovana žena. Bavili ste se, osim stručnim usavršavanjem (sve do titule redovnog profesora na Medicinskom fakultetu), i prisanjem stručnih i naučnih radova. Kako su se istorijske teme ,,uvukle’” u naučni svet?

Hronika sudske medicine u Beogradu
Hronika sudske medicine u Beogradu 2009.

Slučajno. Kao šef katedre imala sam zadatak da napišem kratak referat za neku godišnjicu. Nisam želela da prepišem prethodni izveštaj, već sam ušla u arhivu i biblioteku ustanove u kojoj sam radila. Tada sam neočekivano otkrila svet stare dokumentacije. Kasnije sam ušla i u druge arhive i postala ,,član biblioteke” (Narodne, Univerzitetske, SANU). Tu sam našla, ili mislim da sam našla, odgovore na mnoga pitanja: ko smo, odakle smo, šta smo bili, šta smo postigli, šta smo zaboravili.

Objavili ste do sada dva romana ,,Krila u mermeru” i ,,U potrazi za Gledis”. Kako ste uplovili u knjževne vode?

Krajem 2015. imali smo ozbiljne zdravstvene probleme u porodici.  Januara 2016. sam shvatila da moram da odstranim misli od tekućih problema. Bila sam van zemlje, imala kompjuter, besane noći. Pokušala sam da pišem ono o čemu sam znala iz svojih prethodnih istraživanja… ne stručno… već romanizirano. I krenulo mi je!

Jeste li iznenadili svoje prijatelje, kolege, bivše studente?

Sve! Prvo i najviše sebe. Za porodicu i prijatelje sam bila penzionerka koja se zabavlja. Iznenadio me je prijem prve knjige ,,Krila u mermeru”. Potencijalno je bila namenjena mojim vršnjakinjama, lekarkama, i čitateljkama koje vole ,,priče o lekarima”. Prepoznavale su ljude i dogadjaje.  Neka saznanja su ih iznenadila. Za knjigu su se zainteresovale i moje mladje koleginice, bivše studentkinja, kao i vršnjakinje (i vršnjaci) moje dece.  Oni su mi najprijatnije iznenadjenje.

Zašto na koricama Vaših knjiga piše S. M. Veljković? Moram priznati da me je to u prvi mah i zbunilo i zaitrigiralo.

Porodična igra. Deci je bilo nedostojno da majka, profesorka fakulteta, piše ,,ljubiće”. Pa su smislili polupseudonim.

Koliko Vam treba da napišete jedan roman s obzirom da se radi o sadržajnim, obimnim, hronikama?

Romani Snežane Veljković
Romani Snežane Veljković, 2018-2019.

Teško je reći, ali relativno kratko. Ako se izuzme istraživanje i skupljanje raznoraznih podataka i dokumenata u fajlove koji mi sada stoje na raspolaganju (možda punih 12 godina), koji se i sad redovno upotpunjuju. “Krila” sam počela da pišem početkom januara 2016, prvu verziju rukopisa sam imala u toku leta. Posle je sledilo sređjivanje, glancanje, premeštanje pasusa i poglavlja. Više dodavanje nego brisanje.

Koliko ima Vas u delima koja ste stvorili? Na koji način ste im se dali?

To ne mogu da procenim. Ja ne izmišljam likove i događaje. Prepoznam ih i oni me vuku, nameću svoj ,,stav”. Sigurno da u razgovorima junaka postoje moje reči i stavovi, u unutrašnjim dijalozima moja razmišljanja. To je nebitno. Važno je da čitalac prihvati lik.

Koji je Vaš moto?

Svako čudo za tri dana, posle sedam dana stanje redovno! Ne znam gde sam to čula ili pročitala. Ali život me je ubedio da je istinito. Sve prihvatamo, na sve se navikavamo.

Kako promovišete svoja dela?

Nikako. Pouzdajem se u marketing i promovisanje od strane izdavača (Evrobook). Imala sam nekoliko promocija u bibliotekama van Beograda, koje su mi organizovali prijatelji, bilo je zabavno i uspešno. Posle toga sam ponudila promociju gradskim bibliotekama, u pet gradova. Iz tri nisu ni odgovorili, a dve su objasnile da im je ispunjen godišnji plan. Ne računam više na to. Računam na čitatelje koju knjigu, ako im se dopadne, nude svojim prijateljima. Imam svoju Facebook stranicu,  posvećenu samo knjigama, mada nisam sigurna koji je njen domet. Jasno mi je da marketing prodaje knjige. Tešim se, ukoliko moje knjige nešto vrede, opstaće i naći će ih čitaoci. Ukoliko ne vrede, završiće kao stari papir.

Imate li rituale dok pišete?

Ne. Kad dobijem ispiraciju, tj. ideju kako da objasnim neki dogadjaj ili pojasnim neki lik, sednem za kompjuter i pišem. Bez obzira da li je dan ili noć, da li sam sama ili u punom stanu. Nije mi problem da u jednom mahu otkicam 4-5 strana, koje kasnije sređujem. Nemam strah od praznog ekrana. Kad primetim da je upaljen televizor, prebacim ga na muzički kanal Nostalgija. Kad se udubim u neki lik, onda slušan muziku koji taj lik nosi sa sobom.

Koje pisce rado čitate?

Najradije sam čitala velike pisce i velike romane, one koji se čitaju u gimnazijsko i studentsko doba. Danas mi zvuče drugačije. Ja sam se promenila. Sada čitam haotično sve što mi dođe do ruke, dobijem na poklon ili čujem da ,,treba pročitati”. Knjige koje mi se dopadnu ostavljam, ostale delim. Suočena sam sa gomilom tekstova koji ne ostavljaju neki veći utisak. Zato se povremeno vraćam Čehovu. Ciljano čitam istorijske i paraistorijske podatke o događajima koje obradjujem u romanima. Internet je neiscrpni izvor.

Na šta ste ponosni u svom dosadašnjem stvaralačkom opusu?

Hronika Medicinskog fakulteta u Beogradu
Hronika Medicinskog fakulteta u Beogradu

Ponosna sam na svoje knjige, stručno-istorijsko-popularne, koje su namenjene manjem broju zainteresovanih čitalaca (slike se nalaze u atačmentu). To su dve hronike koje je izdao Medicinski fakultet. Prva je razvoj sudskomedicinske službe u Srbiji, a druga predstavlja istorijski razvoj i 90 godina rada Medicinskog fakulteta u Beogradu (koji se ne može pratiti bez organizacije Beogradskog univerziteta).

To je istovremeno pregled intelektualnog uspona i obrazovnog sistema u Srbiji s kraja XIX do sredine XX veka. Kao ,,nusprodukt” pojavio se lik lekara, profesora Velike škole, putopisca i akademika Milana Jovanovića Morskog, posle smrti (1896.) potpuno zaboravljenog. O toj fascinantnoij ličnosti i neverovatnom životnom putu napisala sam dokumentovanu biografiju pod naslovom “Gospodin koji nije znao sanskrit” (Laguna 2016).

Gospodin koji nije znao sanskrit
Gospodin koji nije znao sanskrit, Snežana Veljković
Kazivanje lekara o Velikom ratu
Kazivanje lekara o Velikom ratu

Još više sam ponosna na priređivanje knjige, odnosno rukopisa koje je ostavio profesor dr Brana Dimitrijević na osnovu istraživanja o vojnom sanitetu iz vremena Prvog svetskog rata. To je prikaz rata nastao iz subjektivnog doživljaja lekara. Rukopis sam dopunila (uz saradnju sa dvoje kolega), sredila, fraktografski proverila i priredila. Knjiga nosi naziv ,,Kazivanje lekara o Velikom ratu” (Laguna, 2018). Rukopis sam predala dve godine ranije… Knjigu smo promovisali 2019.

U medjuvremenu sam im predala rukopis mog prvog romana, za koji su mi rekli da će predati uredniku (ne-znam-kome) pa kad dođe na red, ako dodje! Dato je i objašnjenje: ,,Pošto je veliki broj rukopisa, uključujući i renomirane pisce, već na čitanju i ocenjivanju”.

U medjuvremenu, isprintan tekst je stigao u ruke urednice Evrobooka, gospodje Gordane Subotić, koja mi je 16. novembra 2017. zatražila rukopis u word formatu. Tako je počelo!

Sadržaj prve knjige nametnuo je temu kojom sam se bavila i u sledećim. Naime, to je biografija žene (rodjena 1900, umrla 1977.) čiji se životni vek poklopio sa veoma važnim dogadjanjima u Srbiji. Pametna, školovana, energična i organizovana uhvatila se u koštac sa životom, ljubavlju, političkim sistemima, ratnim dogadjajima. Sa dva rata i dva poslerata.

Tada sam se prihvatila ideje: prikazati istinite (ili polusitinite) živote tri generacije žena (baba, majka, unuka) koje žive u pomenutim periodima tragične srpske istorije. One uspevaju da prežive, dožive ljubav i materinstvo, sačuvaju porodice. One nisu heroine, ratnice, politički angažovane, ideološki ostrašćene, niti žele da promene svet. To su ,,obične” žene, uvek razumne, obrazovane, odane životu. One su medju nama, često neprepoznate.

Koji su Vam planovi za 2020?

Pisati i dalje. Sticajem okolnosti buduća putovanja (moja neprevazidjena ljubav i interesovanje) su ograničena, tako da mogu da imam neograničeno vreme i slobodu da mašti pustim na volju. Idem na unutrašnja putovanja, u nove likove, nove dogadjaje. Da budem jasnija. Kod Evrobooka je moj treći roman, zove se ,,Biblioteka porodice Gradinovački”. Uradili smo koricu, što znači da se knjiga može očekivati, ne znam kad.

U kompjuteru mi je pripremna verzija novog romana. On se razlikuje od svega što sam do sada napisala iz dva razloga. Prvo, ideju i osnovne podatke dao mi je jedan stariji gospodin, istraživač vojnog saniteta. To je životopis mladog lekara, pruskog sanitetskog oficira koji je 1912. došao u Srbiju kao medicinska pomoć, zaljubio se Srpkinju i ostao. Prešao u parvoslavlje, uzeo srpsko ime i prezime… Od svog porekla nije mogao da pobegne. Kao nemački lekar sa porodicom je doživeo i preživeo Drugi svetski rat. Drugi razlog je da sam upoznala njegove potomke i dobila od njih autentične podatke, na primer hugenotsko-pruski rodoslov od 1740! Mali li je izazov?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *