Zoran i ja pred riznicom vekova

Repotraža: Golubačka tvrđava

MOJE REPORTAŽE

GOLUB NA STENI

Golubačka tvrđava, 2020.
Golubačka tvrđava, 2020.

Dva puta sam se u romanima okretala Golubačkoj tvrđavi – u svom prvencu ,,Opet sam te sanjao” i novom 7. romanu koji bi trebalo da izađe do kraja 2020. godine.

U prvoj knjizi Irina Branković, bežeći iz stonog Smedereva, introspektivno ponire u svoju dušu i suočava se sa duhovima iz prošlosti, vagajući dobre i loše odluke, svoje i despotove. Na sudbinu cele porodice Branković, ali i srpskog naroda, uticala je pogrešna procena Đurđeva i ugarskog kralja Žigmunda, da ne udovolje Jeremiji, zapovedniku tvrđave u Golupcu, i ne isplate mu 12000 dukata, koliko je tražio da bi predao utvrđenje u ruke hrišćanima.

Irina se posebno osvrće na posledice te pogreške:

,,Kada premećem šta smo sve mogli da preduzmemo, zaključujem da je i Golubac olako prepušten Turcima. Moj Đurđe je igrao na sve ili ništa na Baograd, a taj dobro utvrđen grad na desnoj obali Dunava je zanemario. Mogao je bolje i više da pregovara sa koristoljubivim, ali podmitljivim vojvodom Jeremijom. Imao je šta da mu ponudi! Bogu hvala, mom gospodaru novci nisu prepreka. Ima ga dosta. Naši rudnici, porezi, trgovački ugovori dobro pune državnu riznicu. Đurađ je mudar i vešt da od jednog dukata napravi dva. Zato je trebalo da vidi da su se zapovedniku tvrđave, kog je još despot Stefan na to mesto postavio, oči caklile na sam pomen novca. Zašto se mom gospodaru nije dalo da razveže kesu?! Bila je to u trenutku loša procena koja će nas odvesti na stranputicu, ili ako hoće svet, na put muka i zlopaćenja… Da li je posredi bila želja da se ostavi trag u vremenu, kao što su to tri stotine godina uporno činili Nemanjići? Da li je ovo gorko Smederevo najveća, ohola, monumentalna zadužbina Đurđa Brankovića? Skupo nas košta ta želja da se bude upamćen u ovom narodu koji vas danas slavi, a već sutra ruži i ništi…’’

Reportaža: Golubačka tvrđava

Posle toliko vekova i mene su mučila ista pitanja na putu do Golubačke tvrđave. Što sam više čitala o njoj, to me je više fascinirala i osvajala. Izgleda da je to bio i ostao njen način opstanka, da zavlada svima koji je opsedaju (pa bili to i turisti), a ne oni njom, jer nikada vojno nije bila osvojena.

Ne zna se tačno ko i kada ju je sagradio. Prvi put se spominje u istorijskim izvorima 1335. godine kao utvrđenje sa ugarskom vojnom posadom. Ugri, Srbi i Osmanlije su se smenjivali kao njeni gospodari, ne mireći se sa promenama i njenim prelascima iz ruke u ruku. Bila im je strateški važna zbog mesta na kom je izgrađena. Podignuta je na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na mestu gde je Dunav najširi u svom toku, da bi u neposrednoj blizini prešao u tesnac Karpatskih planina.

Lepo je poći joj u pohode sa iščitanim osnovnim podacima. Lično volim da znam gde idem i šta gledam. No, za Golubački grad čovek ne može biti pripremljen, ma koliko da se potrudio! Gledala sam prekrasne fotografije na Instagramu. Čitala sam reportaže. Dobro sam pretresla istorijske izvore (i zbog pisanja i zbog putovanja), pa opet, na parkingu kompleksa noge su mi zaklecale, a srce je počelo da skakuće kao ping-pong loptica kada mi se u vidokrugu pojavilo čuveno utvrđenje. Želela sam da pohitam, možda čak i potrčim ka njemu, kao da će nekuda pobeći, iščeznuti, nestati, i ostaviti me gladnu njegove lepote, monumentalnosti, impozantnosti.

Delovalo mi je nestvarno kao dvorac Nojšvanštajn koji obiđoh pre godinu dana. Čak su im i imena simbolična i slična. Ime nemačke građevine, ako se bukvalno prevede, znači: novi labudov kamen, a naša tvrđava na svim jezicima u osnovi ima reč golub: Galambas, Colombazo, Columbarum, Peristerin i, naravno, Golubac!

Brojne su legende u našem narodu vezane za nastanak imena tvrđave.

Jedna kaže da su putnicima zidine na litici ličile na goluba u gnezdu.

Druga, romantičnija i maštovitija počiva na zapletu o nesrećnoj sudbini devojke iz tog kraja po imenu Golubana koja je, čuvena po svojoj lepoti, zapala za oko zapovedniku tvrđave. Odbila je da postane deo njegovog harema i zbog toga bila najstrašnije kažnjena. Zavezana je za stenu, nisu joj dali ni da jede, ni da pije, dok se ne pokaje, a ona je pre izabrala smrt, nego predaju. Nisu uspeli da je slome. Ta stena i danas viri iz Dunava. Nazvana je ,,Baba-kaj’’ – a ime joj na turskom znači: pokaj se.

Setila sam se legende, gledajući litice i stene na kojima počiva tvrđava. Zaličila mi je na onu o Devojačkoj kuli u Istanbulu, koju sam takođe imala sreće da vidim, krstareći Bosvorskim moreuzom. Internacionalnih motiva ima svuda – u književnosti, istoriji, mitovima…

Meni su kule, zidine, vidikovci, otelotvorili priču koju sam dugo nosila u sebi. Verujem da određena mesta i građevine poseduju posebnu energiju koja premošćuje vreme i povezuje nas sa prošlošću. Pri poseti Golubačke tvrđave mogla sam da vidim i pad Stefana Lazarevića s konja u lovu, jednog vrelog dana, i da čujem njegov povik: ,,Po Đurđa! Po Đurđa!’’ i da povežem složene političke dogovore, jer je kralj Žigmund despotu Stefanu, nakon što mu se obavezao kao vazal, dao Beograd, Golubac i Mačvu, uz uslov da mu ih vrati nakon smrti, ukoliko nema svog krvnog naslednika. I lepo sam videla despota Đurđa kako pokušava da to promeni i zadrži dobijene teritorije koje su mu bile od suštinskog značaja, jer od njih gotovo da je zavisio opstanak srpske despotovine. No, Beograd je morao da vrati već u novembru 1427.  Baveći se njime, zanemario je Golubac, i ostao je i bez njega (kao i Žigmund) jer ga je Jeremija, kada nisu udovoljili njegovim zahtevima, prodao sultanu. Žigmund je do smrti lomio zube o ovo utvrđenje i nije uspeo da ga povrati. Srbi su ga zaposeli u Prvom srpskom ustanku, pa su ga po njegovom slomu ponovo izgubili. Povratili su ga u Drugom srpskom ustanku.

A Dunav teče...
A Dunav teče…

Koliko smo kratkovidi, bahati, rušilački nastrojeni, neodgovorni, govori podatak da su tridesetih godina dvadesetog veka kroz tvrđavu probijeni otvori da kroz nju prođe magistralni put. Tako su oštećene obe kapije. Tek četrdeset godina kasnije, Golubačka tvrđava postaje predmet istraživanja i nastojanja da je rekonstruišu i zaštite. Kompletna obnova grada izvršena je u 21. veku. Radovi su započeti 2014. Trajali su 5 godina i koštali 8,5 miliona evra. Sredstva je obezbedila Evropska unija i Ausrijska razvojna agencija.

Očaravajuće je 9 kula koje i dalje stražare na ulazu u Đerdapsku klisuru. Najviša je ona Don Žon koju je putopisac Feliks Kanic nazvao Šešir kula zbog njenog izgleda.

U rekonstruisanoj palati, čija je površina preko 600 kvadratnih metara, održavaju se digitalne prezentacije istorijata tvrđave na svaki pun sat i projekcije filmova o rekonstrukciji tvrđave.

Kompleks ima parking, kafeteriju, blagajnu, portire, šetalište niz dunavsku obalu, klupe, kule, i sistem stepeništa (koje je nalik skelama), tako da se samostalno, ili uz pratnju radnika može popeti na svaku kulu, koje su na mapi označene bojama, zavisi od njihove visine i opasnosti koje njihovo ,,osvajanje’’ prati.

Dok je vodič pričao zanimljivu priču, naprosto sam mogla, u tom akustičnom i ograđenom prostoru, da čujem kuckanje čekića, mistrija, budaka, ali i zveckanje oklopa, kalpaka, kopalja, samostrela… Na ovom bajkovitom, istrorijom natopljenom mestu, sve se izmešalo, preklopilo, ali i sačuvalo za generacije koje dolaze.

Golub ostaje u svom gnezdu – na večnoj straži, očaravajuć, neosvojiv i nepobediv!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *