Prikaz knjige: Uznemireni ljudi - Fredrik Bakman

Prikaz knjige: Uznemireni ljudi – Fredrik Bakman

PREPORUKE KNJIGA Uznemireni ljudi - Fredrik Bakman

TVORAC NESVAKIDAŠNJIH LIKOVA

Uznemireni ljudi Fredrik Bakman
Prikaz knjige: Uznemireni ljudi – Fredrik Bakman

Meni čitanje knjiga Fredrika Bakmana ne ide lako. U njima je naracija spora, rasparčana, s više tokova koji ispočetka na prvi pogled nemaju dodirnih tačaka. Likove daje gotovo groteskno. Predstavlja ih kao namćore, usamljenike, mrgude… Radnja je rudimentarna. Gotovo da je i nema. Može se svesti na svega par rečenica. Ima mnogo introspekcije, te se situacije sagledavaju iz razlučitih uglova. Novi detalji se otkrivaju komadić po komadić. Svaki Bakmanov roman je poput mozaika rađenog sporo, planski, po detaljnom nacrtu koji čitalac nikada neće videti, već je samo autorov, pa će sam morati da stvara novu sliku. Pa, opet, na kraju se moja istrajnost i poverenje u autora višestruko isplate, jer je sklon zaokretu u radnji. Kraj je kod njega veliko prepakivanje činjenica kada sve dođe na mesto, ali ne onako kako je ispočetka bilo naznačeno kao moguće, već kako je pisac u startu rešio onim svojim tajnim nacrtom! Zato je naše zadovoljstvo veliko. Čitaoci vole kada budu prijatno iznenađeni.

Upecala sam sebe da se najjače vežem za prvo pročitano delo nekog pisca. Kada je Fredrik Bakman u pitanju, za mene je to ,,Čovek po imenu Uve”. On me je tim romanom zbunio, izvrteo emotivno da mi se zamantalo u glavi, i raznežio na kraju toliko da dugo posle njega nisam mogla nijednu drugu knjigu da uzmem u ruke.

Najnoviji roman ,,Uznemireni ljudi” iznedrio je niz preozbiljnih tema na jedan sugestivno snažan, duhovit, pomalo karikaturalan način.

Najsnažniji utisak ovim delom na mene je proizveo sagledavanjem roditeljstva iz najrazličitijih uglova:

,,Jer u tome se sastoji posao roditelja: da posluže kao rame. Rame na kom deca mogu da sede dok su mali, tako da mogu da vide svet, i da stoje kada porastu, da bi mogla da dohvate oblake, povremeno se zanoseći kada se spotaknu i pokolebaju se.”

,,Roditelje definišu njihovi neuspesi.”

,,Jedna generacija je dobijala grdnje zbog toga što nije mogla mirno da sedi na mestu, a druga zbog toga što se uopšte ne pomera.”

On priča o preljubi, bankrotu, samoubistvu, gubitku bračnog druga u starosti, o razvodu, borbi za decu, ekonomskim poremećajima zbog kojih ljudi preko noći ostaju bez igde ičega… Ima u njemu veza koje su mi bile simpatične, i onih koje nisu… Počinjem da verujem da Bakman ipak ulazi u krug pisaca koji svesno podilazi trendovima i popularnim svetskim tendencijama.

I brak i svi aspekti vezani za njega su dominantni u ovom delu:

,,Ja i Knut smo u braku oduvek. Tako je to kad ostarite. Vreme pre njega više i ne postoji.”

Naravno, kod Bakmana ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. I oni likovi koji su se učinili kao da su bodljikavi kaktusi, zapravo su duboko osećajni, nespretni i često ranjeni. Kada knjigu pročitamo do kraja shvatimo da su njihove bodlje okrenute na unutra!

Jedan je čovek skočio s mosta i nastradao zbog toga što mu u banci nisu odobrili kredit. Službenica, koja mu je saopštila da je odbijen, deset godina nosi u tašni neotvoreno pismo koje joj je napisao i poslao neposredno pre nego što je izvršio samoubistvo. Mladić koji je pokušao da čoveka spasi, sa istog mesta kasnije je odvukao i devojku koja je postala psiholog, a on je postao policajac. Nad jednom majkom se nadvila pretnja da će joj sud zabraniti viđanje sa decom jer ne može više da plaća kiriju u iznajmljenom stanu. U toj galeriji likova pojavljuju se supruge (Ru i Jula) koje ostali zbog njihovog opredeljenja kolokvijalno nazivaju ,,Stokholmljanke”… Svi se oni nađu u stanu koji je na prodaju zajedno sa agentom i jednim starijim bračnim parom koji ih kupuje, renovira i preprodaje, a tada među njih uleti pljačkaš banke i tako nastane talačka kriza…

I to je to. Radnje i nema. Svi su u stanu, a potom pojedinačno na saslušanju u policijskoj stanici.

S druge strane postoje divno poniranje u duše aktera i sentenciona zapažanja, tako da nad svakom drugom rečenicom zastanete u želji da je prepišete u svoju svesku sa citatima:

,,Onima koje volimo dajemo nadimke, jer ljubav za njih traži reči koje su samo naše!”

Kako vreme i priča odmiču, nepoznati se upoznaju, barijere nestaju i nastaje niz apsurdnih i smešnih situacija.

Kao i uvek ganulo me je poniranje u ljudske duše i upečatljivo prikazivanje otuđenosti, neshvaćenosti, usamljenosti, samoprekora…

Neočekivano kod Bakmana postaje očekivano. Na to smo naviknuti zahvaljujući njegovim prethodnim delima.

Na dve strane on vrši fantastičnu karakterizaciju svakog lika pojedinačno prema pici koju će da poruči! Ideja je fantastična, nikad viđena, a pritom tako funkcionalana da je to frapantno!

,,- Svi će jesti picu! Besplatna je! – sada je nažalost pojasnio Roger i glasno šmrknuo.

Zarin nos se namrštio, a ostatak lica ga je sledio.

– Ljudi jedu picu rukama. Istim rukama kojima renoviraju.

Ali Roger se naravno nije predavao, već je umesto toga redom odmerio pogledom Zarinu tašnu, cipele i ručni sat, pa počeo da žvrlja uputstva u blokčić.

– Napisaću da želite najskuplju, je li to u redu? Možda imaju nešto sa tartufima, zlatnim listićima i mladuncima kornjača kojima preti istrebljenje. Nešto kao marinara za višu klasu. Sledeći!

Estela je delovala stresirano zbog toga što mora tako brzo da se odluči, pa je brzopleto izustila: – Ja ću isto što i Zara.

Roger je začkiljio prema njoj. Upisao je u blokčić ,,kaprićoza”…”

Kao švajcarski časovničar Fredrik Bakman u ,,Uznemirenim ljudima” sklapa deliće satnog mehanizma priče. Na kraju će sve doći na mesto, pokazujući koliko su sitnice važne da njegov rad.

Ovaj švedski pisac mnogo voli svoje junake. Prema njima je pažljiv i blagonaklon. Ispočetka ih prikazuje kao u iskrivljenom ogledalu, da bi na kraju priče on pokazao njihov pravi odraz u ogledalu koji ne menja i ne deformiše lik. I mane koje poseduju postaju simatične, zato što su duboko humani i pošteni i prema sebi i prema drugima.

Fine niti koje je oko njih ispreo pokazuju uzročno-poseldične veze koje su dovele do dešavanja u romanu.

Načelno su Bakmanova dela poučna.

,,Moja mama mi kaže da se nikada ne pravdam zbog toga što sam u nečemu dobra.”

On stvara tako neobične situacije da se neretko zapitate kako mu sve to padne na pamet. Recimo, u ovom romanu zahtev pljačkaša su pica i vatromet…

Kako delo nema glavnog junaka, sve mi je na kraju ličilo upravo na eksploziju ideja, varnica, emocija, poruka…

Svaki pisac ide i iznad i ispod lestvice koju je sebi prvim delom postavio. Mislim da ,,Uznemireni ljudi” ne dosežu do romana ,,Čovek po imenu Uve”, ali su i te kako vredni naše pažnje.

,,Uznemireni ljudi” se čitaju onako kako se u vicu iz ovog romana jede slon – komadić po komadić, ali se dugo vare i pamte!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *