Kako napisati roman – Rendi Ingermanson

Kako napisati roman – Rendi Ingermanson

Kako napisati roman – Rendi Ingermanson PREPORUKE KNJIGA

Pišem o knjizi koja nas uči kako se piše

Kako napisati roman – Rendi Ingermanson
Kako napisati roman – Rendi Ingermanson

Izdavačka kuća Laguna već neko vreme reklamira svoj novi naslov – ,,Kako napisati roman’’, Rendija Ingermansona. Ni korica, ni naslov, nisu me daleko odveli. Jasno je bilo da se radi o štivu koje daje savet budućim romanopiscima. No, to je već eksplicitno napisano: ,,Uspešna metoda za buduće pisce”, uz fini slogan koji motiviše, pokreće i inspiriše: ,,Otključajte kreativnu čaroliju u sebi”.

Zato sam iščitala piščevu biografiju. Rendi Ingermanson je doktorirao teorijsku fiziku u Berkliju na Univerzitetu u Kaliforniji. Doktorski rad napisao je služeći se idejama u ovoj knjizi. Od tada primenjuje na različite načine svoja znanja iz matematike. Autor je šest nagrađivanih romana, a širom sveta poznat je kao Pahuljičar, po teoriji koju je osmislio za pisanje romana.

Svojevremeno sam se čudila Goci Tržan (pre 3-4 godine) koja je pričala kako ide na časove pevanja kod Aleksandre Radović. Bila sam zatečena šta vrsna pevačica poput nje na takvim predavanjima traži. Setila sam je se kada sam čula za ovu knjigu. Šesti roman mi je u to vreme već ušao u štampu, a mene je kopkalo da u ovu stranu novu zavirim.

Pitala sam se da li je pisan kao udžbenik, marketinški priručnik ili romaneskno štivo. Više me je zaintrigirao način na koji je autor prišao temi, nego što sam poverovala da ću nešto spektakularno novo naučiti. Ipak, priželjkivala sam da i u svom radu odem korak dalje. Kao prosvetni radnik upućena sam na stalno usavršavanje. Niko ne zna sve najbolje. Dobro je informisati se, kolnsultovati, preispitivati… Ponekad upravo iskakanje iz rutine donese uspeh i čitanost… Zato sam oko ovog naslova išla kao maca oko slanine. Da ga kupim, hrabrost mi je ulio naš poznati pisac V.A. koji je u jednom komentaru spomenuo da upravo čita baš tu knjigu.

,,Ako može on, mogu i ja!”, osokolila sam se. ,,Uostalom, zašto bih imala bilo kakvu zadršku zbog toga?’’, pomislila sam, ohrabrena.

I kupila sam je. I pročitala. I nisam se pokajala. ,,Kako napisati roman” jeste delo koje ima vrlo usku i svedenu ciljnu grupu – pisce (sadašnje i buduće) i radoznale umove koje zanima svaki stvaralački proces. Otuda je korisna preporuka sa njene poslednje korice:

,,Pišete roman, ali imate problem već sa prvom verzijiom i ne ide vam, ili vam urednici izdavačkih kuća uporno odbijaju tekstove? Čuli ste za pravljenje sinopsisa i preciznog plana pre pisanja, ali vam to zvuči previše rigidno? Čuli ste i za ,,organsko pisanje” ili pisanje ,,iz glave”, ali i to vam je pomalo mrsko? Ako je tako, onda je ovo prava knjiga za vas. U deset koraka ćete naučiti kako da brzo i efikasno oblikujete svoj tekst, pri čemu ćete pratiti priču jedne mlade spisateljice koja će vam jasno prikazati put stvaranja romana od početne ideje do sjajnog i moćnog dela…”

Znatno pre nego što je ova Lagunina knjiga objavljena, na svom sajtu sam pokrenula blog o pisanju. Do čitanja knjige pokrenula sam mnoge teme: o čemu pisati, kako izabrati naslov, briga o dizajnu korica, izbor izdavačke kuće, marketing, promovisanje… Pisala sam, razrađivala priču i posle nekoliko meseci iscrpela većinu ideja.

Kada sam zavirila u Redndijev sadržaj, shvatila sam da se i on kretao u tom krugu. Evo nekoliko njegovih podnaslova: Vaša ciljna publika, Vaša priča u jednoj rečenici, Vaš stvaralački obrazac, Ništa nije važnije od likova, Vaša priča na jednoj strani, Zašto je dobro vraćati se… Sve je privlačilo moju pažnju, ali još nisam mogla da otkrijem uzrok njegove popularnosti (nakon čitanja dodajem – i genijalnosti).

Ovaj autor je odradio dobar posao. Rešio je da bude koristan. Da podeli svoja iskustva sa svima koje pisanje zanima. Kao tvorac jedne nove koncepcije pisanja romana u deset koraka metodom pahuljice, dao je u delu konkretna uputstva. Pritom je uspeo da izbegne puko teoretisanje i stvaranje nečeg što bi bio suvoparni priručnik ili udžbenik. On je u formi romana izneo svoje teze. Pravo pitanje na ovom mestu je : kako?

Tako što je priču postavio na 3 plana:

  1. Devojka (Zlatokosa) želi da napiše roman. Kako je uspela da napiše samo jednu reč (The), odlazi na konferenciju posvećenu pisanju. Uči o različitim metodama vezanim za proces stvaranja. Na konferenciji prilikom predavanja glavna junakinja od jedne reči stiže do rečenice, pa do sažetka u pet rečenica, razvija priču na četiri stranice, uz intenzivan rad na razvijanju likova…
  2. Drugi plan donosi autorkinu priču koja se razvija, raste, menja, dopunjuje, teše, usavršava, pred našim očima. Pratimo na licu mesta način pisanja i nastanka jednog zanimljivog romana. (Romantični triler govori o ženi u Francuskoj pod nemačkom okupacijom koja se zaljubljuje u ranjenog američkog sabitera koji hoće da digne u vazduh jedno ključno skladište municije u Normandiji neposredno pred savezničko iskrcavanje).
  3. Na kraju autor prolazi svih deset faza kroz koje je pratio radeći na knjizi ,,Kako napisati roman”.

Pitala sam se zašto je za junake izabrao Zlatokosu. Zlog Vuka, Prase, Prasence, Medvedića, Medveda, Medvedicu? Što mu je trebalo da se poziva na fabule bajki iz kojih je ,,pozajmio” junake kao priče u drugom planu?

Delo je žanrovski svrstao u poslovnu parabolu. Znači, sve je s razlogom i posebnim značenjem u priči. Računao je na iznenađenje, neobičnost, asocijativnost vezanu sa svet bajki, našu blagonaklonost prema likovima koje volimo od detinjstva. Potom je tu duhovitost, ironičnost.. Uvođenje junaka koji već postoje pomoglo je da priča postane univerzalna, dostupna ljudima na svim meridijanima. Kroz igru, naoko neobavezno, autor je poslao poruku koju je želeo i stvorio best seler. Uspeo je da čitaocu drži pažnju, da ga edukuje, informiše, razonodi, zaintrigira…

Teoriju je pretvorio korak po korak u praksu. I to sve uz parolu – uzmi ili ostavi, bez ultimativnosti, pametovanja, i bilo kakve isključivosti.

Meni, kao piscu, dopala su se neka rešenja koja je ponudio, i spremna sam da ih primenim.

S druge strane, otvoreno priznajem, da nikada ne bih nijednu knjigu napisala da metodu pahuljice primenjujem dosledno. Ja nemam strpljenja za takvu razradu i pripremu. Živa bih se spekla, sasušila, sparušila i obeshrabrila.

Zato umetnost i jeste tako izazovna, originalna, jedinstvena, neponovljiva. Nema univerzalnog recepta za uspeh! Da ga ima, pa svi bi bili pisaci, glumci, pevači, slikari…

I pored divnih saveta Rendija Ingermansona u knjizi ,,Kako napisati roman”, svako ko reši da to pokuša, ili nastavi tamo gde je stao, mora to učiniti na svoj način. Tako će nastati metode sanki, grudvi, lavine, kapi, magle, oluje, ledenica… i ko zna čega još (pored njegove pahuljice), ali će se s pisanjem nastaviti, a načini nastanka romana su naprosto neograničeni!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *