Nas dve

NAS DVE

PAMTIM - MOJE PRIČE

NAS DVE

Nas dve
Nas dve

Zemlja se vrti, vreme protiče, smenjuju se godišnja doba, a naš odnos ostaje isti. Iskren, pouzdan, podsticajan. S godinama samo dobija poseban sjaj, nalik pozlati.

Obema su zajednički trenuci oduvek bili naročito dragoceni. Negovale smo ih i negujemo i nadalje predano i odano… Krademo za sebe, od drugih. Ljubomorno čuvamo. Sećanja na njih izvlačimo iz posebne škrinje kada su nam najpotrebnija…

,,Šta bi mi V. sada rekla?’’, pomislim kada treba da razrešim neku komplikovanu situaciju.

Čudnijeg spoja nije bilo. Plavuša i brineta. Beograđanka i Smederevka. Ćutolog i brbljivica. Sova i osica.

Niko nije verovao da ćemo ona i ja uspeti da izgradimo bilo šta nalik prijateljstvu.

– Suviše ste različite – govorili su.

– Obe ste lideri – odmahivali su glavama.

– Vi ste kao vatra i slama – zaključivali su.

– Bolje i da ne pokušavate – donosili su unapred presudu.

Bili su publika koju nismo mogle da izbegnemo. Radoznalo su nam virkali preko ramena. Samo su čekali kada će da ,,pukne tikva’’. Nismo se dale. Pratile smo svoja osećanja. Čista. Duboka. I zato smo mogle da odnesemo sav ulog da smo se sa njima kladile!

Posmatrači ne zalivaju nežnu klicu prijateljsva. Njih to ne zanima. Nemaju oni živaca za suptilne odnose kojima trebaju decenije da bi se razvili i potvrdili. Pre su spremni da mladicu zgaze čizmom i to nekoliko puta, za svaki slučaj, da ni fleka od nje ne ostane! Onda nedeljama uz kaficu imaju temu za naslađivanje i čuvene reči: ,,znali smo’’!…

Nismo im pružile priliku za jedno takvo zadovoljstvo.

Zajedno smo sedele na pauzama u preduzeću u kom smo se upoznale i radile, zajeno putovale, sedele jedna pored druge na proslavama, razmenjivale poglede kada je bilo potrebno da slušamo, pamtimo i čuvamo se…

Kada sam prešla na drugi posao, zapretila je opasnost da nam se putevi potpuno raziđu, ali smo odolele i tom iskušenju. Bilo je zanimljivo gledati na priču iz koje sam izašla njenim očima.

Umela je da me pažljivo posmatra i pronicljivo baci štih na sto tokom razgovora.

– Promenila si se – rekla mi je dok smo sedele u bašti kafea na Banovom brdu.

– Kako? – iznenadila sam se.

– Nekako si smirenija i opuštenija. Deluješ pitomije, ako je to kod tebe uopšte moguće – smejala se.

– Do toga je dovela promena posla – zaključila sam, mada o tome nisam do tada razmišljala.

– Definitivno! Ali šta se zapravo dogodilo? – udobnije se namestila na stolici i otpila gutljaj ceđene pomorandže.

Niko ne ume tako pažljivo da sluša kao ona.

– Više ne moram da se branim kao nekad, da dokazujem da nisam ameba, već ljudsko biće, u svetu muškaraca s kojima sam se preko deceniju borila da steknem svoje mesto… I to samo sa delimičnim uspehom! S decom je sve jednostavnije. Ako si iskren, pravičan i dobro organizovan, za njih si bog!

– Ne nedostaje ti bivša firma? – gledala me je ispod oka.

– O, nedostaje mi i to mnogo. Ispijanje jutarnjeg čaja uz razgovor sa koleginicama, tereni i upoznavanje zanimljvog sveta, putovanja… Ali sve te uspomene stavila sam u jednu kartonsku kutiju, zapečatila je i spustila u podrum. ,,L” je postala deo prošlosti. Stavka u biografiji. Lepo sećanje. Nema povratka. Znaš to i sama…

– Znam – kazala je i uzdahnula. – Bili su to divni dani…

– Jesu, ali lepo si upotrebila perfekat – bili su. Mnogo šta se tamo promenilo.

– I mi smo se poromenile – pogledala me je u oči i osmehnula se. Klimnula sam glavom i uzvratila joj osmeh.

Među nama je oduvek tako. Od prvog susreta. Prvog razgovora. Izlaska. Zagrljaja. Putovanja. Saveta. Osmeha. Venčanja mog, pa njenog. Posete posle babina. Tek izniklog zubića naše prvorođene dece. Pa drugorođene… Njihovog polaska u školu. Bile smo i ostale uvek tu jedna za drugu, čak i kad se ne čujemo i ne vidimo po nekoliko meseci. Znamo da sa onom drugom dišemo u istom ritmu. Mislimo na istoj frekvenciji. Zviždućemo istu melodiju.

Decenijama opstajemo. Gradimo naš bastion ciglu po ciglu, susret po susret, da se zaštitimo od spoljnjeg sveta koji u punoj borbenoj gotovosti juriša na sve, pa i na nas.

Jedna drugoj smo lek. Kada se sretnemo, pričamo o sebi, poslu, deci… Muževe ne spominjemo. Dovoljni su nam tamo kod kuće. U naših sat-dva staje samo ono što se tiče lično nas. Jedna pred drugom izgovaramo misli koje prebiramo u samoći. Raščivijaju se tako mnoge dileme. Ispeglaju razni šavovi. Proluftira se duša…

– S vremenom si promenila pristup prema svojim sinovima. Manje ih kinjiš. Oslobodila si ih lanca kojima su bili kratko svezani… – primetila je drugom prilikom.

Tako nešto može da kaže samo ona. Pogađa u centar, čeka odgovor i ne trepće.

– Nije valjda baš tako?! – pokušavam da se izmigoljim iz neprilike.

– Baš jeste – kucka upaljačem o sto da potcrta reči. – I da znaš, ovo nije kritika već pohvala.

– Baš ti hvala – smejem se.

– Molim – smejulji se.

– Shvatila sam da ako za jednu nastavničku platu moram da slušam, podučavam, trpim i igram pipirevku sa stotinu đaka, mogu valjda da olabavim i sa svojom decom, za koju uviđam da su dobri i da zaslužuju mnogo manje kritike od ove koju od mene dobijaju…

– Koliko ti to već dugo govorim?! – uzdiše.

– Oduvek! – priznajem.

– A koliko ti je trebalo da shvatiš i prihvatiš?

– Dugo, veoma dugo!

– Srećom, progledala si! – spusti ruku preko moje.

– Uz malo podsticaja, promene ugla gledanja i tvoju priču kap, po kap, dok se i kamen ne rasprsne…

– Sve za tvoje dobro – širi ruke moja prijateljica.

– Razume se! – udarim je prijateljski po ramenu.

Gledamo se i znamo da među nama niti je bilo, niti će biti uvijanja i razgovora u rukavicama.

Jer tako razgovaraju pravi prijatelji. Sa neograničenim kreditom.

Iskreno. Do koske.

Sa beskrajno mnogo ljubavi.

Dok je nas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *