Pogled ispod maski

POGLED PREKO MASKE

PAMTIM - MOJE PRIČE Pogled preko maske

POGLED PREKO MASKE

April je. Proleće 2020. Seme posejano preko zime se probudilo, dok u ljudima klija strah. Šljive i breskve su procvetale, a prolaznici ne vide belu i ružičastu izmaglicu, mrak im je pred očima. Čuje se cvrkut ptica, a na ulicama je muk. Otrovan ugriz straha zatrovao je svakodnevicu.

Virus je postojao negde daleko, čak u Aziji. Delovalo je kao da je na drugoj planeti. Uzdisalo se saosećajno, pretresalo kao tema uz kafu ili čašicu u kafani. Kao da ga je Kineski zid zatvorio na tom tlu. Kao da je on bodljikavo čudovište koje se da strpati u kavez. Jedan narod bio je u agoiji, dok su se drugi osvrtali na njega kao novinsku vest i intrigantnu statistiku.

Kao kada seme maslačka leti nošeno vetrom, tako je korona preskočila kontinete i posejala bolest i smrt širom sveta. Dok su se vlasti i stručnjaci osvrnuli, počela je da žanje svoju letinu. Danak je prvo podnela Italija. Evropsko dvorište je malo, tu se vesti brzo šire, loše pogotovo. Zebnja i briga su počele da gamižu niz kičmu Evropljana, ali je sve postajalo stvarnost sa prvim zaraženim od zemlje do zemlje. Kao da je pucao mehur u kome su se ljudi šćućurili. Ličilo je na igru skrivanja sa malim detetom koje stavi ruku preko očiju i misli da ga drugi ne vide.

Ljudi su se kretali, mešali, putovali, nezaustavivo. Prvi slučaj desio se u Srbiji u Subotici. Pretnja je postala stvarnost. Naša. Svačija, a rečenica ,,virus ne zna za granice i pasoš” najcitiranija.

Broj bolesnih je rastao. Na mapi je ucrtavan grad po grad sa novim slučajevima. Pa onda prva žrtva. Borba da cifra osatne jednocifrena, pa dvocifrena…

Usledili su apeli, zabrane, ograničenja, kazne, pokušaji da se ljudi distanciraju i drže na odstojanju.

Majke su prestale prvo da ljube decu. Potom i da ih grle. Držanje razmaka vladalo je od trpezarijskog stola do postelje. Komšije su počela da se dovikuju preko terasa između odlazaka u nabavke u markete i apoteke.

Kada se videlo da je vrag odneo šalu i došao po svoje, iz kuća se izlazilo samo kada se mora. Maske i rukavice postale su obavezan dodatak pre izlaska na ulicu.

Svako kijanje i kašljanje izazivalo je uplašene poglede i odaljavanje.

,,Nemam koronu – kašljem jer imam astmu!”, napisala je jedna poznanica na fejsbuku.

Na ulicama je počeo da se igra neki mračni ples. Kada bi dvoje išlo jedno drugome u susret, jedno bi zastalo, istupilo korak nazad ili u suprotnu stranu. I ne samo da bi se razdaljina povećala u mimohodu, već bi se i glava okretala. Poznanci bi, pak, ubrzavali korak kada se sretnu, samo uz mahanje rukom. Često bi pešaci prelazili na drugu stranu ulice da ne bi morali da se mimoiđu sa nekim.

Ništa me od svega toga nije čudilo. Zdravlje i životi bili su u pitanju. Čudno je bilo skretanje pogleda na ulici. Čovek ide prema tebi. Sklanjaš se najbrže što možeš, a onda i pogledaš na suprotnu stranu. Kao da se i od njega možeš zaraziti.

Ne ubija pogled. Ubija nebriga, bahatost, strah.

Meseci, ako ne i godine, će biti potrebni da se bolest pobedi, a onda ljudi opuste, poverenje vrati, a pogled uzvrati!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *