LJILJANA ŠARAC VAM PREDSTAVLJA

SANJA TRNINIĆ, AUTORKA KRATKIH PRIČA

Spojile su nas knjige. Upoznale smo se na promociji mojih knjiga u Pančevu. Od tada smo vetar u leđa jedna drugoj.

Predtavljam vam Sanju Trninić, damu divnog srca i veštog pera.

Njene priče su maštovite, romantične, sa blagom dozom jeze i onostranog. Ponekad me podseća na dela stvarana u devetnaestom veku koje su čitale sve radoznale, emancipovane gospođice.

Igra se motivima, obrtima, sentimentalnim završecima.

Sanjine priče opuštaju i uspevaju da vam ulepšaju dan. Spisateljica je koja sa malo reči kazuje mnogo!

Evo nekoliko detalja iz njene biografije:

Sanja Trninić je rođena 05.02.1977. u Pančevu. Radi kao knjigovođa već 18 godina. Udata je, imam dva sina.

Knjigu pesama „Kontrola uma“ izdala je 2008. godine. Od 2017. godine piše kratke priče. Uskoro joj  iz štampe izlazi zbirka priča „ Dnevnik moje mašte“ .  Uživa u knjigama i svom svetu mašte.

Na fejsbuk stranici @sanjnocose možete pročitati njene novitete.

Slede njene tri priče. Uživajte!

Kuća na jezeru

Sarin deda je bio ribar. Kada je otišao u penziju kupio je sebi kuću na jezeru.
Sara ga je volela iako je bio uvek ozbiljan i strog. Bio je visok, imao je sedu bradu i brkove. Izgledao je zastrašujuće. I pored svega toga, Sara je često dolazila kod njega. Osećala je da on ima dobro srce i njegov izgled nije mogao da je zastraši.
Dopuštao joj je da se igra u kući i u šumici pored jezera, ali joj nije dao da spava kod njega. Objašnjavao je da je često peca noću da ne bi imao ko da bude sa njom. U početku se bunila, ali se na kraju pomirila sa njegovom odlukom.
Jednog je dana dobila telegram kojim su je obavestili da je deda preminuo. Bilo joj je jako teško. Mnogo ga je volela.
Deda je kuću prepisao njoj.
Neko vreme  nije mogla da ode tamo jer bi je sve podsećalo na dedu, ali posle izvesnog vremena je rešila da obiđe kuću.
Nije bilo puno nameštaja, tek toliko koliko je potrebno nekome da bi tu spavao i jeo. Po ćoškovima je bilo puno ribarskih mreža, pecaljki, čuvarki i ostalog pecaroškog pribora. Kuća je mirisala na svežu ribu.
Rešila je tu da prespava, a sutradan na miru da pregleda kuću.
Legla je kasno, umorna od puta i protekle radne nedelje. Brzo je utonula u san.
… Plava žena u beloj haljini nadvila se nad njom, smešeći se. U jednom momentu začu se glasan krik i ona nestade…
Sara je skočila, teško dišući, mokra od znoja. Šta se to desilo?
Bio je to veoma težak ali tako stvaran san. Jedva se umirila, ali je do jutra ostala budna.
Čim je svanulo, ustala je, skuvala kafu i izašla pred kuću da se uz cvrkut ptica pribere od noćašnjeg sna.
Tog dana je imala mnogo posla po kući. Trebalo je dosta toga očistiti. Bilo je već kasno kad je završla pa je rešila i tu noć da prespava u dedinoj kući.
Čim je spustila glavu, zaspala je.
… Žena u beloj haljini, vidno uplašena, ponovo se nadvila nad njom: ,,Pomozi miiii!…” Ponovo je usledio krik…
Naglo je skočila sa kreveta, preplašena. Zgrabila je svoje stvari, sela u auto i odvezla se do stana.
U miru poznatog prostora nekako je uspela da se smiri i zaspi.
Čim je ustala, nazvala je majku i rekla šta joj se desilo. Ona je pozvala da dođe na kafu i da čuje priču o toj kući.
,,Dok si bila jako mala, deda se razveo od tvoje bake, moje majke. Počeo je da se viđa sa nekom ženom a ubrzo je rešio i da živi sa njom. Ne znam tačno šta je ta žena radila pre, ali nije imala čistu prošlost. Pričalo se da je jure neki kriminalci, mafija… Ko zna šta je sve tu bilo…
Dedi se ona sviđala i nije mario za glasine.
I tada je često ribario noću. Jedno jutro kad se vratio, zatekao je ženu ubijenu u krevetu. Došla je policija. Otpočela je istraga. Sve je bruo zataškano. Šta se tačno desilo, niko ne zna. Deda je više nikada nije spomenuo. Zato nije želeo da ti spavaš kod njega.”
Sara je bila uplašena ovom pričom i nije smela više da spava u toj kući. Iako je volela dedu i kuća je podsećala na njega, rešila je da je proda.
Ubrzo je našla kupca kome je predala ključeve i svu ribolovačku opremu.
Još uvek zadrhti kad se seti noći provedene u kući, žene u belom i krika…

Knjiga tajni

Lepo vreme i miris lipa mamili su osmehe mnogih ljudi, ali ne i Marin. Ona je jednog lepog junskog dana stupila u ugovoren brak. Nije to želela ali nije smela da se suprotstavi roditeljima.
Život na selu za dvoje mladih, koji su sami živeli, bio je veoma težak, ali Mara se nije plašila bilo kog rada. Majka ju je vaspitala da bude poslušna i naučila je svim poslovima. Od kuvanja, pranja, peglanja pa sve do gajenja stoke i radova na polju za nju nije bilo ništa strano.
U početku, muž je bio dobar prema njoj, ali s vremenom sve mu je više smetala. Te nije dobar ručak, nije veš dobro opran, ispeglan, stoka nije namirena… i još svašta nešto. Samo je tražio razlog da je ponizi. Ona je ćutala, trpela i trudila se da sve bolje i bolje radi svoj posao. Posle godinu dana rodila je ćerku Unu. Mislila je da će ga to promeniti, ali ne. Nije htela nikome da priča o svojim problemima, misleći da je sramota i da će ih ogovarati po selu. Našla je neku svesku na tavanu i njoj je poveravala svoje muke. Čekala bi da on zaspi, a onda bi uz svetlost sveće pisala svoje tajne. Često bi se isplakala dok je tako pisala.To joj je pomagalo da malo olakša dušu.
Muž je postajao sve gori i nasilniji. Počeo je da je bije. Opet bi ćutke nastavila da radi, a dušu bi lečila grleći svoju Unu. Njena knjiga tajni sve više se punila, upijajući u sebe njenu bol.
Jedne večeri došao je pijan kući. Bez ikakvog razloga počeo je da je bije. Pala je na zemlju, a on je nastavio da je šutira. Una je vrištala i pokušavala da odbrani majku. On je mrko pogledao i odgurnuo dete tako da pala i jako udarila kičmu. Mara je skupila preostale mrvice snage i otisla do deteta. Danima je negovala i koliko – toliko devojčica se oporavila. Jedno jutro, čim je otišao na njiivu, spakovala je najnužnije svoje i Unine stvari i krenula od kuće. Morala je da žuri da se ne bi vratio ranije, video da ih nema, pa krenuo za njima. U drugom selu imala je baku za koju on nije znao, pa je rešila kod nje da se sakrije. U toj žurbi, negde je izgubila svoju knjigu tajni.
To je primetila tek nakon par dana kada je htela da zapiše par reči o novom domu.        Uplašila se da on ne nađe negde ali nije smela da se vraća.
Tako su prolazile godine. On nije ni pokušavao da ih nađe, što je njoj i Uni znatno olakšalo život.
Posle bakine smrti, njoj je ostala kuća. Una je izrasla u prelepu devojku, udala se i rodila ćerkuTaru. Tara je jako bila vezana za svoju baku Maru. Sedela je uz nju dok bi joj pričala uvek neke nove i zanimljive priče. I Tara je jako brzo porasla, ali uvek je rado dolazila kod svoje bake. Jednom, tako, dok su pile čaj, oglasilo se zvono na vratima. Tara je skočila i otrčala da otvori.
Ispred je stajala devojka njenih godina, držeći u zagrljaju nešto umotano u beli papir.
“Dobar dan! Da li ovde živi Mara Stanimirović?”
“Da, a Vi ste?”, upita Tara.
,,Ja sam Jana. Imam nešto što pripada gospođi Stanimirović pa bih htela da joj predam.’’
Tara se pomeri u stranu i pozva Janu da uđe.
Odvela je Janu kod bake i predstavila je. Mara je bila veoma radoznala i jedva je čekala da čuje o čemu se radi. ,,Moja baka Zora, još dok je bila mlada našla je ovu svesku u polju, dok je radila. Videla je Vaše ime, ponela kući rešena da Vas nađe i preda Vam. Međutim, stavila je svesku negde  sa strane i zaboravila. Posle izvesnog vremena, kad je naišla ponovo na nju, krenula je na adresu koja je bila napisana u svesci. Međutim, tamo niko više nije živeo. Nije znala kako da Vas nađe. Rešila je da zadrži svesku, nadajući se da će jednog dana naći rešenje.
Spremajući njenu sobu, naišla sam  na svesku. Znatiželjna počela sam da čitam. Isplakala sam se dok uz ovo Vaše ispovedanje. U današnje vreme lakše je naći nekog preko interneta.Tako sam našla Vašu adresu i evo me.’’ Dok je Jana pričala, Mari su lice oblile suze. Osetila je sreću i olakšanja što je sveska nađena i što nije stigla do njenog muža. Stisla je zahvalno devojčinu ruku. ,,Izvinite, imala bih jednu molbu… Ako je moguće… ‘’, zamuckivala je Jana.
,,Da?’’, brisavši lice, znatiželjno je pogleda Mara.. ,,Znate, ja volim da pišem i do sad sam objavila dva romana. Ova Vaša priča jako me je dirnula, pa volela bih da napišem knjigu po njoj…. ako pristajete?’’, bojažljivo reče svoju želju Mari.
,,To bi bilo divno!…’’, ozari se Marino lice.
Jana odahnu sa olakšanjem. Ostadoše tako satima, pijući čaj, dok joj je Mara detaljnije pričala o svom životu.

Noći u knjižari
Mira je nakon završenog fakulteta rešila da otvori knjižaru. Novcem, koji je nasledila od bake, kupila je manju kuću sa potkrovljem. Donji deo kuće popunila je policama i napunila knjigama. Jedan deo tog prostora bio je namenjen za književne večeri. U potkrovlju je, u jednom delu, stavila kauč, pisaći sto i policu za registratore, a u preostalom delu, bilo je manje kupatilo sa tuš kabinom i lepo sređena kuhinjica.
Bila je srećna što je ostvarila svoj san.
Knjižara je odlično radila i ona je sve češće boravila po ceo dan u njoj. Ubrzo je shvatila da bespotrebno plaća iznajmljeni stan, jer je tamo samo provodila noć.
Otkazala je zakup stana i preselila se u gornji deo knjižare. Bilo je malo, ali je ličilo na dom.
Prve noći, bila je premorena i legla je rano, zaspavši istog momenta kad je spustila glavu na jastuk. Čula je, kao u daljini neku lupnjavu, ali nije mogla da ustane i proveri šta je to.
Ujutru kad se obukla i skuvala kafu, sišla je kako bi otvorila knjižaru. Zamalo nije zgazila jednu knjigu koja je bila na podu. Začuđeno je pogleda i saže se da je podigne.
Dan je protekao veoma brzo. Imala je dosta posla jer su stigle nove knjige, a i kupaca je bilo sve više.
Uveče je, zatvorivši knjižaru, otišla gore u svoj maleni stan. Istuširala se i legla. Još nije ni zaspala kad je čula da je nešto dole palo. Malo se uplašila i rešila je da ujutru proveri o čemu se radi. Pustila je laganu muziku, i uz zvuke violine, brzo je zaspala.
Ujutru je opet našla knjigu na podu. Nije znala o čemu se radi.
To se ponavljalo svake noći.

Jedno veče skupila je hrabrost i krenula niz stepenice. Još nije ni sišla dole kad je videla kako nekoliko knjiga same padaju. Skamenila se od straha i pobegla.
Ujutru je rešila da se raspita po komšiluku ko je živeo u toj kući.
Saznala je da je tu živela jedna siromašna porodica. Majka i očuh su bili alkoholičari, a devojčica od deset godina bila je jako bolesna. Pričalo se i da je očuh tukao jer je ona tražila da joj kupi knjige da čita.
To veče rešila je da ne spava. Sišla je u knjižaru i sela u fotelju koja je bila u kutku za književne večeri. Svetlo nije palila, ali je knjižara bila osvetljena odličnim svetiljkama.
Sela je i čekala. Odjednom je jedna knjiga poletela i pala. Mira se stresla i još više uvukla među stranice fotelje. Poletela je još jedna knjiga, a onda je čula tihi dečiji jecaj. Bilo je strašno, ali morala je da istrpi i vidi šta se dešava. Primetila je siluetu devojčice kako čuči kraj police sa knjigama i plače.
Ni sama ne znajući odakle joj hrabrost, ustala je i prišla joj.
“Zašto plačeš?”, upita devojčicu.
Ona je pogleda uplakanim očima.
“Tražim neku dečiju knjigu da pročitam dok ne dođe moj očuh, ali ne nalazim nijednu.” Reče i nestade.
Mira je jedva dočekala jutro. Otišla je kod komšinice i upitala šta se desilo  sa devojčicom.
Ona joj reče da je umrla. Nije znala li od bolesti ili od maltretiranja.
Mira ode u knjižaru i pozove izdavača od kog je kupovala knjige i poruči mnogo dečijih knjiga. Već isto poslepodne stigli su prvi paketi.
Preuredila je jedan ugao samo za dečije knjige.
Uveče opet sede u fotelju i sačeka devojčicu. U jednom momentu začu okretanje stranica. Priđe policama i vidi devojčicu kako sedi i čita. Mala je pogleda svojom okicama i s osmehom na licu reče:
“Hvala ti puno”
Više se nije pojavljivala, a Mira je kupovala redovno dečije knjige i priređivala književne večeri za decu.