Pertle Domeniko Starnone

,,PERTLE” – DOMENIKO STARNONE

Pertle - Domeniko Starnone PREPORUKE KNJIGA
Ljiljana Šarac vam predstavlja: ,,Pertle”, Domeniko Starnone

 

Roman ,,Pertle” napisao je Domeniko Starnone. Njegovo autorstvo kada je u pitanju ovo delo nije sporno, ali su postojala (od 2014, kada je ovo delo objavljeno) i postoje nastojanja da se njemu ili njegovoj supruzi pripišu knjige pod pseudonimom Elena Ferante. U Italiji vlada prava pomama da se otkrije ko se krije iza tog fiktivnog imena. Nas čitaoce u Srbiji sve te turbulencije dotiču kao amplitude zemljotresa u Meksiku. Dopadaju nam se romani iz Elenine tetralogije, kupujemo ih, čitamo, i to je to.

Da li sam se upecala na polemiku o autrostvu. Priznajem, jesamo pomalo, jer romane Elene Ferante doživljavam kao dela iz kojih stoji žensko pero, pa ih ni u kom slučaju ne bih pripisala gospodinu Starnoneu koga sam tek nedavno otkrila. Ako bi trebalo da biram, bez trunke premišljanja bih glasala za njegovu suprugu. Samo se pitam kuda to vodi i da li je zaista uopšte bitno?!

Kakve sve to veze ima sa ,,Pertlama”? I nikakve i svakakve! Bitno je jer je fokus stavljen na roman koji bi inače verovatno bez tolikog dizanja prašine prošao savsim siguno manje zapaženo. S druge strane ovenčan je brojnim nagradama te bi ipak bio preveden i čitan makar zbog njih.

Sada mu se ozbiljno približavamo jer ćemo spojiti sa jedne  strane sadržaj i preporuke date kroz priznanja koja je osvojio sa reakcijama čitalaca. (Za mene su i dalje komentari čitalaca najadekvatnija kritika. Oni se ne daju ni zavesti, ni kupiti, ni izmanipulisati). Komentare sam ispratila tek nakon što sam delo pročitala i formirala svoj sud o njemu. Nisam htela da svesno ili nesvesno podlegnem sugestijama. Drago mi je da se sa svim pročitanim ,,gađam” negde na pola puta (kao centar opisane kružnice).

Većina je od knjige očekivala više. Govore o nezadovoljstvu nakon čitanja, razočaranju, o tome da joj nešto nedostaje.

Osim što sam čula da je hvaljeno i nagrađivano delo, ja ništa više o njemu nisam znala, pa sam mu pristupila bez ikakvih očekivanja. Pročitala sam ga za dan i po, jer se čita lako i brzo. Uostalom 165 strana i nisu neki pretežak izazov.

Mene je knjiga osvojila formom, a ne sadržajem. Podeljena je na tri dela. U svakom od njih smenjuje se pripovedač, a samim tim i ugao gledanja na centralni događaj u romanu. Prvi deo je dat kroz epistolarnu formu (majka Vanda piše pisma suprugu koji ju je napustio). Drugim delom je načinjen ogroman vremenski skok koji nas dovodi u savremeni vremenski trenutak i ispovest supruga Alda Minonija koji meditativno i skokovito iznosi svoj doživljaj braka i svega što su u njenu za pedeset godina proživeli i prošli. Treći (poslednji) deo prikazan je kroz vizuru ćerke Ane koja je, dok priča o svojim doživljajima, starija nego roditelju u trenutku kada su rasparčavali do tada srećnu porodicu. Dobar deo njene priče napisan je kroz dijalog sa bratom Sandrom, zahvaljujući čemu otkrivamo šta o svemu i on ima da kaže.

Ono što mogu da istaknem su bravurozno pripovedanje, sjajna karakterizacija likova i ugradnja simbola u strukturu romana koji tako postaju njegov čvrst temelj. Tu pre svega mislim na motiv pertli, kuće od milion i po evra na Tibru u centru Rima, mačka i njegovog imena Labes koje u prevodu znači propadanje, katastrofa, krah.

Sam sadržaj mi je sve vreme bio mučan. Čak brutalan. Toliko realističan da je pretenciozno nadišao sam život i posato metafora svih pomašaja, nesrećnih života, ostavljanja, neiskrenih i nepotrebnih izmirenja, zapostavljanja dece, čupanje dečijih života iz korena i ,,presađivanje” u druge kuće, škole, gradove. Pokušaja da se uništeno popravi bez dijaloga, emocija, rešavanja nastalih problema, već formalnim prisustvom i pokoravanjem tuđoj volji kao dokazom vlastitog pokajanja. U romanu ,,Pertle” Domenika Starnonea toliko je mraka, patnje, egoizma i deformisanih sudbina da je moj životni optimizam u jednom trenutku morao da se pobuni. Zapravo, pobunila sam se ja, jer me je autor zatrpao mrakom kao vulkan koji je ponovo proradio i počeo da izbacuje pepeo. Ako je sve uništeno, onda ma šta da se preduzme ili kaže, gubi smisao. Svi životi su promašeni, a godine samo ponavljanje sleda promašaja. Radnja romana je onda u službi pesimističkog stava koji boji moderno doba u egoistično, otuđeno, neserećno, a brak prevaziđenom, odbačenom kategorijom koja je potpuno devalvirala.

Kao neko ko živi na Balkanu i čvrsto se drži za ono malo zlata vrednih tradivcionalnih vrednosti, ne pristajem na to polomljeno ogledalo, jer u njega se ne ogleda moja stvarnost.

O romanu ,,Pertle” Domenika Starnonea Ljiljana Šarac

Istina je da sam saosećala sa ostavljenom suprugom. Na to me je opet podstaklo bravurozno pripovedanje koje počinje rečenicom: ,,Ako si zaboravio, poštovani gospodine, podsetiću te: ja sam tvoja žena. ” Mene je bolela njena bol ne zato što je ostavljena, već zato što se to dogodilo bez ijedne reči i konkretnog objašnjenja. U ženskoj prirodi je da analiziramo stvari, da imamo potrebu da sve pretočimo u reči, pa da slažemo na svoje mentalne police, kako bismo sa nekom situacijom mogle da se suočimo i da je kako-tako prihvatimo.

,,- Rečnik – promrmljala je, nastavivši da gleda preko ograde balkona – bio je otvoren na slovu L i reč labes je bila podvučena olovkom, isto kao i njena značenja, jedno po jedno. Propadanje, katastrofa, propast, ktrah. Jedna od tvojiš šala. Nežno sam zvala mačora, a tebi je bilo smešno dok si sušao kako njegovo ime odjekuje u kući u svoj svojoj negativnosti, mada ja toga nisam ni svesna: kartastrofa, nesreća, prljavština, beščašće, sramota. Terao si me da govorim sramota. Uvek si bio takav. Praviš se da si nežan, a iz tebe izbija samo zloba. Ne znam kada sam shvatila da si takav…”

Kod muškaraca stvari stoje drugačije. Oni nešto reše, to urade i gotova stvar. Nema osvrtanja, pojašnjavanja, jer je za njih to gubljenje vremena. Da ne budem nepravedna, zato što ne osećaju  potrebu, oni i ne razumeju nastojanje žena da ih na to privole. Možda zato deluju površno, neosetljivo, sebično, a zapravo je stvar u potpuno različitom poimanju stvarnosti:

,,Zadržao sam se na fotografiji koju je ko zna ko, možda Sandro, snimio u našem dvorištu. Nastala je u vreme kada smo se uselili u ovaj stan… Spremao sam se da je odložim kad mi je Vanda privukla pažnju. Delić sekunde sam imao utisak da je ne poznajem i začudio sam se. Koliko godian je tada imala, pedeset, četrdeset pet? Zadržao sam se i na drugim njenim fotografijama, naročito onim crnobelim. Utisak da pred sobom imam neku neznanku sada se učvrstio. Upoznao sam je 1960, ja sam imao dvadeset, ona dvadeset dve. Malo šta mi je iz tog vremena ostalo u sećanju, ako mi je išta i ostalo. Nisam mogao da se setim da li sam je ikada smatrao lepom, tada mi se činilo da je lepota trvijalna. Može se reći da mi se dopala, osećao sam da ima šarma, želeo sam je u razumnoj meri…”

Za patnju dece i njihove promašene živote ne postoji alibi. Ispovest Anina upozorava na razorne posledice koje nesreće, svađe, sukobi, rastanci, i svako narušavanje ravnoteže u porodici, nanose njihovim dušama. Svedoci smo patnje u svom okruženju, pa kada se sa njom suočimo i u književnom delu, koje pritom ne nudi ni trunku nade, onda osećamo da je sve to previše za naše snage.

Zato ne mogu da iznosim sud da li mi se knjga dopala ili nije.

Neobična je.

Originalno ispripovedana.

Mračna.

S ukusom beznađa koje nudi onom ko je pročita.

Ja tom ukusu nisam podlegla.

Otvoreni kraj romana ,,Pertle” koje je napisao Domeniko Starnone omogućio mi je da sve pročitano prepakujem.

Zahvaljujući tome došla sam do zaključka da ja pertle vezujem sasvim drugačije od pisca i njegovih junaka!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *