ČUVAR USPOMENA
Dvadeset prvi vek je u žižu interesovanja stavio fotografiju. Kažu – ono što nije uslikano kao da se nije ni dogodilo! Razgovarala sam sa Tijanom Janković-Jevrić, umetnicom, koja stvarnost pretvara u uspomene za sva vremena. Fotograf iz Beograda stvara pod imenom Miss Stills Photography. Ova divna dama voli ljude, život, i na umetnički način slavi lepotu koju prepoznaje svuda oko sebe!
Kada, kako i zašto je jedna nežna i krhka dama kao Vi poželela da postane snimatelj?
Slatki su mi ti komentari. Uvek me razvesele. Dešava se da se ljudi iskreno iznenade kad me vide, jer zamišljaju fotografa kao nekog mačo dasu. To i ne čudi, kada imamo u vidu koliko dugo je ovo bila samo još jedna od profesija koje su “rezervisane” za muškarce. Međutim, društvo se menja, vremena su moderna, a tehnika je u usponu. Napredak i razvoj tehnologija ovaj put idu u korist nežnijem polu. Džepne venere su sada sve češće i iza objektiva. Kamere, fotoaparati i ostala oprema značajno su lakši i zgodniji za rukovanje. Pol i građa više nisu presudni, nego talenat i predanost poslu. To su vrednosti koje su u prvom planu. Naravno, ovo zanimanje je fizički zahtevno i dalje, bez obzira što su kamere postale lakše, pa je važno biti u dobroj fizičkoj kondiciji.
Ženska ruka je sigurno otvorila jedno novo poglavlje u svetu kinematografije i fotografije. Dokazano je da postoji razlika u sagledavanju naše okoline kada se posmatra očima ili muškaraca, ili žena. Oni vide širu sliku, dok su one fokusirane na detalje.
Zbog svega toga, danas sa distance od dvadeset godina, kada posmatram svoju odluku da studiram kameru, mogu reći da nije bila neobična. Štaviše, bila je logična! Danas, imam više veština i različita znanja iz nekoliko oblasti, koje su, što je i prirodno, veoma bliske i spadaju pod kapu medija – fotografija, novinarstvo i produkcija. I taj miks se i te kako primećuje u mojoj fotografiji.
Šta je ono najvažnije što ste naučili na studijama na odseku za filmsku i TV kameru?
Zanat!
Učila sam od najboljih snimatelja i filmskih stvaralaca kod nas. Rad sa takvim majstorima mi je bio neverovatan podstrek da se i dalje usavršavam. Nakon studiranja filmske i televizijske kamere, studirala sam novinarstvo i umetničku produkciju na Akademiji lepih umetnosti. Uvek sam volela da učim.
Kada je foto-aparat odneo prevagu nad kamerom?
Fotografija, kadriranje, rasveta suštinski su isti, bez obzira da li je u pitanju pokretna slika ili jedan, zamrznuti kadar. Kao fotograf imate veću kontrolu, odnosno češće ste u prilici da budete kompletan autor nekog vizuelnog rada. U tom smislu ste samostalniji, mobilniji, pa vam se pruža više opcija za rad i stvaralaštvo.
Čime ste želeli da se bavite kada ste bili mali?
Plesačica i poliglota. 😉
Koja knjiga Vam je obeležila detinjstvo?
,,Plavi čuperak” Mike Antića. Ova knjiga mi je posebno draga, jer sam jedan primerak dobila od roditelja, kada sam kao odličan učenik završila prvi razred. To je bilo u vreme krize, kada škole nisu bile u mogućnosti da nagrade najbolje đake knjigom. Eto, njih dvoje su hteli da to ipak obeležimo kako dolikuje, pa me je obradovalo naše “porodično veće”. Nešto kasnije, zavolela sam mnogo živopisnu knjigu ,,Pop Ćira i pop Spira” Stevana Sremca, ali i fantastičnu ,,Sliku Dorijana Greja” Oskara Vajlda.
Jeste li imali omiljenog pisca u srednjoškolskim i studentskim danima?
Obožavala sam Slobodana Selenića, Henrika Ibzena i Džordža Orvela.
Imate li sada vremena za čitanje?
Uvek. Doduše, nekad manje nekad više, ali ne prođe dan da bar par stranica ne pročitam. Najčešće započnem dve knjige u isto vreme. Neretko, jednu na srpskom, a drugu na engleskom. Izuzetno mi je važno da održavam oba jezika. Kad smo mladi potrebno je da čitamo da bismo usvojili nove pojmove i izraze, a kako godine prolaze, čini mi se, bitno je da obnavljamo, kako ne bismo zaboravili nešto što smo nekad već uspešno prihvatili. Pisana reč, kao i retorika, neophodni su nam u svakodnevnom funkcionisanju, bez obzira kojim se poslom bavimo. Lično, naročito mi je značajno da čitanjem održavam jezičku kondiciju, zbog pisanja i uređivanja onlajn magazina LookerWeekly.com, koji vodim već čitavu deceniju. Takođe, čitajući vežbamo i maštu, provociramo vizuelni režim mozga, što je bitno i za fotografiju.
Koju biste knjigu stavili na vrh liste onih koje obavezno treba pročitati?
U ovom momentu, to bi bilo Pekićevo ,,Besnilo”, ili na primer, Orvelova ,,1984”. Verujem da su mnogi ove naslove već pročitali, jer su obavezna lektira. Kao urednik magazina koji se bavi kulturom, redovno pratim najnovija izdanja domaćih izdavača, i mogu da kažem da je ponuda knjiga izuzetno interesantna i da među savremenim piscima, domaćim i stranim, ima onih koji zaslužuju da ih čitamo. Eto, neka od domaćih opet bude nešto u skladu s trenutkom, pa bih preporučila knjigu ,,Tri priče o samoubicama”, Gorana Markovića, odnosno njegovu priču ,,Druga smrt doktora Grujića” (govori o varioli).
Šta umetničku fotografiju razlikuje od amaterske?
Umetnik. Možda je odgovor kratak, ali suština je u tome.
Može li se živeti od fotografskog rada?
Sve zavisi od apetita i ličnih želja. Što se mene tiče, može. Moglo je, barem. Videćemo kako će se sve odvijati dalje u budućnosti, s obzirom na to da je trenutna situacija sa COVID-19 ugrozila rad fotografima, i generalno svima iz oblasti umetnosti i zabave, širom sveta. S pojavom prvog slučaja koronavirusa, uglavnom su sva dešavanja otkazana, a samim tim i poslovi za fotografe.
Po čemu ste prepoznatljivi?
Nadam se po kvalitetu i ozbiljnom, profesionalnom pristupu u odnosu sa klijentima i saradnicima.
Zašto volite crno-belu fotografiju? Šta ona skriva, a šta otkriva?
Nisam od onih koji favorizuju crno-belu fotografiju verujući da svoj rad, ako ga prikažu u toj tehnici, na taj način čine umetničkim. Ipak, odsustvo boje na određenim fotografijama doprinosi tome da one budu dramatičnije, odnosno da odgovaraju datom narativu.
Takođe, crno-bela fotografija zahteva i pažljivo osvetljenje, jer u nedostatku boja, svetlo je to koje akcentuje subjekat. U eri crno-belih filmova, na primer, stvaraoci su izuzetno vodili računa o tome u kojoj boji će biti scenografija, kostimi i, naravno šminka, kako bi u crnom i belom prikazu slike to izgledalo skladno i atraktivno, a ne vizuelno isprano, sivo. Interesantno je da su kod ljubitelja fotografije mišljenja prilično polarizovana – ili obožavaju crno-bele fotografije ili ih uopšte ne vole. Deca vole jak kolorit, tako da je u njihovom živopisnom svetu crno-bela fotografija nedopustiva.
Lišavanjem boje, akcentuju se ritam, linije, emocija i priča, pojačava kontrast i dodaje malo mistike u prizoru. U zanatskom smislu, crno-bela fotografija otkriva da li je, i koliko dobro, tehnički potkovan fotograf. Verujte mi na reč, za crno-belu fotografiju ili bilo koju drugu potrebno je mnogo više od jednostavnog filtera, ako pričamo o vrhunskoj fotografiji.
Šta najradije fotografišete: portrete, pejzaže, eksterijere, enterijere? Zašto?
Pre nego što odgovorim konkretno na Vaše pitanje, volela bih da skrenemo pažnju na nešto vrlo značajno, kada je ova profesija u pitanju. Ako ne govorimo o komercijalnom aspektu, već isključivo o umetnosti, verujem da ne bi trebalo etiketirati fotografa kao umetnika koji fotografiše samo jedno ili drugo. Fotograf fotografiše sve. To mu je posao.
Svejedno je da li su to obični ekseri ili egzotični pejzaži. On primenjuje isti pristup svakom subjektu. To se, takođe, odnosi i na podelu fotografa na one koji se deklarišu da koriste isključivo dnevno svetlo ili opet na one koji ,,znaju” jedino za studijsko. Fotograf je umetnik čija umetnosti zavisi od svetla i on mora da ga poznaje. Mora da ume da oblikuje scenu u bilo kojem od svetlosnih uslova, prirodnom ili veštačkom.
Za situacije kada fotograf pravi željenu scenu, spram ideje u studijskom okruženju, tu je potrebno da ima mnogo više mašte, znanja i iskustva, kako bi samostalno stvorio iluziju i prikazao neku novu stvarnost.
Kada je reč o mojoj fotografiji, ona pokriva manje-više sve oblast i žanrove. Ako bih morala da biram, možda bih mogla da izdvojim to da najviše volim rad s ljudima. Otud su mi portreti najdraži, bilo da ih portretišem kao fotograf ili kao novinar u intervjuima.
Koji je Vaš savet amaterima koji vole lepu fotografiju?
Uživajte u tome što možete da se bavite nečim toliko interesantnim, bez opterećivanja. Pogotovu, ne razmišljajte o skupoj opremi. Nije vam neophodna! Ulažite vreme u foto-šetnje i maštu.
Nemojte da fotografišite zbog tuđih srca na Instagramu, već to radite iz svog srca, zbog sebe samih. Jedino tako ćete u svemu tome naći pravi smisao, i sebi još jednom potvrditi da je fotografija najlepši hobi na svetu.
Da li ste češće na fejsbuku ili instagramu? Da li ekspanzija fotografija doprinosi Vašem pozivu ili ga ugrožava?
Prisutna sam na većini društvenih mreža, kao i svi, uostalom. Virtuelan život je sve opipljiviji, gotovo nerazdvojiv od fizički stvarnog života. Mogućnost prikazivanja umetnosti na internetu naročito sad dolazi do punog potencijala. Imamo digitalne knjige, virtuelne ture po muzejima, onlajn pozorišne predstave i pregršt onlajn foto-galerija. Tradicionalni izlagački pristup, u formalnom okruženju, možda se i nepovratno menja. Trenutak je takav da smo svi usmereni na jedinice i nule. Taktilno nam je uskraćeno. Oslonjeni smo na auditivno i vizuelno. To nije tako loše, ima svoje prednosti, zar ne? Ceo svet je na samo jedan klik daleko.
Fotografija je već dugo digitalna, a stari albumi ostali su još u prošlom veku.
Međutim, uvek sam volela da preporučim ljudima da izrađuju svoje fotografe, svoje čuvare uspomena. Sada je prilika da prelistamo zaboravljene digitalne albume i pripremimo fotografije za štampu, kako bismo stavili one najlepše i najdraže u ram, čim se oslobodi prostor za to.
Da li ljude i njihova lica posmatrate kao modele?
Oduvek i uvek, da! Neverovatno je koliko neka lica mogu da budu inspirativna. To ne mora da bude, u klasičnom smislu, lepo lice. Češće je to samo pogled, možda stil, ili, ono stvaralački najprivlačnije, karakter.
Ako nije reč o laskavim portretima, koje su radili i najpoznatiji slikara u istoriji umetnosti, mada moguće je i tad, dočarati stvarnu crtu nečije ličnost u veoma kratkom vremenu i u stotinki sekunde, veliko je uzbuđenje i zadovoljstvo. Kada neko pogleda vaš portret, a vi kao fotograf dobijete komentar ,,Uhvatila si karakter.” najlepša je nagrada od svega. Zato fotografisati portrete nije lako.
Potrebno je pridobiti poverenje modela, njegovu otvorenost i opuštenost, a svi znamo da taj crni krug objektiva, koji nas gleda, ne prašta.
Šta Vam je donela nagrada MIFA iz 2018. na foto-konkursu u Moskvi u potkategoriji ,,Lepota”? Kako ste prepoznali potencijal tog svog rada kada ste vršili odabir koju fotografiju da pošaljete?
Da imam fotografiju ogromnog potencijala znala sam još u momentu kada sam je zamislila, u svojoj glavi. Ostalo je bila samo tehnička izvedba onoga što sam već videla u mašti.
Mnogo je tome doprinela inspiracija koju sam imala zbog lepote modela i prirodne opuštenosti, koju je Danica ispoljila tokom fotografisanja.
Nagrada mi je potvrdilada sam bila u pravu.
Razlikuje li se svet gledan kroz objektiv?
Da. To je svet iz drugog ugla. Iz onog kojeg objektiv svojom širinom pokriva, i iz onog kojeg fotograf svojom ličnom širinom otkriva. Posmatrač, fotograf je ujedno i na distanci u odnosu na svet koji ga okružuje, a s druge stane, on taj distancirani svet čini ličnijim svojom prisutnošću, odnosno interpretacijom.
Vaša poruka za kraj?
Ostanite zdravi, i ne zaboravite da čitate! Niko vam ne može oduzeti znanje.
