ŽENA KAMELEON
Jelena Jović me je vilinski privukla i namamila u svoj svet izvanrednim fotografijama, neverovatnom energijom i zanimljivim pričama sa putovanja na daleke, egzotične destinacije. Oko nje sve kao da pleše i peva. Ova dama sve podređuje priči koju neko mesto ima da ispriča i uspeva da i posmatrača i čitaoca povede sa sobom kao da je deo njene turističke grupe. Uvek je raspoložena za razgovor, saradnju, da da savet i prihvati dobar predlog. Ona je romana koji hoda. Pročitajte danas ovo njegovo jedno poglavlje, nećete se pokajati!
Dok ste studirali, čime ste mislili da ćete se baviti? Koje studije ste završili?
Studirala sam u drugoj polovini 90-ih prošlog veka, ne svojom željom i voljom, ekonomiju. Tokom studija sam se opredelila za smer marketing koji me je ,,kupio’’ svojom širinom primene i kreativnošću koje sam kroz bavljenje njim mogla da ispoljavam. Verovali ili ne, želela sam da studiram umetnost, slikarstvo tačnije, ili psihologiju, što je kao ideja devetnaestogodišnje Jelene naišla na strogo odbijanje roditelja, kao nerazumna i utopistička. Imajući u vidu vreme i okolnosti (studentski protesti, ekonomska kriza i opšte političko stanje u tadašnjoj državi), ali i čuđenje i očekivanja okoline što kao nosilac Vukove diplome nisam krenula na studije medicine ili elektrotehnike, izbor Ekonomskog fakulteta se činio kao dovoljno logičan i prihvatljiv izbor. Iz ove perspektive, kako to obično biva, kad smo mudriji i iskusniji, verovatno i jeste jer mi je skoro 18 godina rada i karijere u marketing struci donelo mnogo benefita – poznanstava i kontakata, razvoj veština, prepoznavanje novih talenata, a s druge strane i manje-više sigurne i dobro plaćene poslove. Sve to je opet otvaralo mogućnosti da kroz hobije ,,živim svoje snove’’ – fotografisanje (kompenzacija za slikarstvo), NLP coaching (kompenzacija za psihologiju) kao i za moju novu ljubav – putovanja.
Kako ste počeli profesionalno da sarađujete sa turističkom agencijom?
Dok sam još radila u korporativnom svetu, naročito u poslednjih 5-6 godina, osetila sam prezasićenje, skučenost, ne samo rada u kancelarijskim uslovima, nego i ubitačne rutine koju sam bezuspešno ,,razbijala’’ hobijima koji su postajali i profesije tj. dodatni poslovi. Radila sam nekoliko godina kao fitnes instruktor (Body Balance), razvila sam svoju coaching praksu kao NLP coach (Heart Balance Coaching). Nedostajalo mi je da sama raspolažem svojim vremenom onako kako želim, U meni je rasla i razvijala se želja da proputujem ceo svet. Ključni dodatak ovoj želji koju sam pustila u Univerzum, bio je da putujem svetom i da mogu od toga da živim.
Sasvim sam sigurna da je zanimanje turističkog vodiča došlo kao odgovor na tu moju želju kao najoptimalniji u tom periodu. Sa agencijom za koju sam ubrzo počela da radim sam do tada mnogo turistički putovala. Početak naše saradnje desio se spontano, iako je bilo malo problema zbog mojih godina (bila sam prestara po njihovim tadašnjim kriterijumima) što se kasnije pokazalo kao prednost. Prošle godine sam polagala ozbiljne ispite. Uspešno ih položivši, dobila sam licencu Ministarstva turizma za turističkog vodiča za Srbiju.
Koji je Vaš zadatak na putovanjima na koja sa turističkom grupom krećete?
Zadatak svakog turističkog vodiča jeste da brine o grupi koja mu je poverena u svakom mogućem smislu, da se sprovede i ispuni plan i program putovanja agencije za koje su se putnici odlučili, da bude na raspolaganju putnicima sve vreme putovanja za razna pitanja i potrebe, da ih uputi i informiše o destinaciji na kojoj se nalaze u svim mogućim aspektima. Postoje kao i za svaku struku, jasno definisana pravila, zadaci i odgovornosti. Naravno, na svakom pojedincu je da u svoj posao integriše sve veštine i znanja koja poseduje kako bi to iskustvo bilo korisno i njemu i putnicima. Mnogo mi znači znanje i iskustvo iz marketinga i PR-a u kojima sam bila godinama – za prezentacije i izlaganja, veštine i znanja iz NLP-a – za sve psihološke momente i rešavanje izazovnih situacijama kojih u heterogenim grupama uvek ima, iskustvo i znanje o tome kako da se vratim u balans – na svim nivoima posle svakog napornog i zahtevnog dana (a uglavnom je na putovanjima skoro svaki takav).
Koje je Vaše zanimanje? Može li se od njega pristojno živeti?
Radim kao turistički vodič (moja specijalnost su daleke destinacije) i to je ono čime se trenutno prvenstveno bavim. Radno vreme vodiča se ne meri radnim danima jer uglavnom nije vremenski definisano na dnevnom nivou, tako da se teško i može porediti sa drugim zanimanjima i njihovim prihodima. Često se, kada sam na putovanju sa grupom, dok obilazimo, upoznajemo nove krajeve i destinacije, zapitam – Jesam li ja sada na poslu? Kada uživate u svakom svom danu, radeći ono što volite, bez osećaja da vi uopšte radite, čak i kada je ponekad naporno, a da za to još dobijate i novac, daleko je više od onoga što bi moglo da se nazove pristojnim životom.
Umorite li se nekad od pakovanja i raspakivanja kofera, letova, različitih hotela, ,,života na točkovima”?
Dugo pre nego što sam prešla na taj ,,život na točkovima’’, redovno sam sanjala sebe u raznim hotelima, na nepoznatim mestima u različitim prevoznim sredstvima, sa nepoznatim, a opet srdačnim i dragim ljudima. Moja intuicija je izuzetno jaka i s vremenom sam počela više da obraćam pažnju na nju, tako da su mi se i bukvalno snovi ostvarili. Ne umara me pakovanje i raspakivanje, postala sam već ekspert za te aktivnosti, a aerodrome i avione obožavam, kao i samu činjenicu da za samo nekoliko sati možete da se prebacite na drugi kontinent, kao u neku drugu dimenziju. ,,Život’’ po hotelima ima svojih prednosti, ali mi se često dešavalo kad se probudim, da mi bude potrebno neko vreme da se osvestim gde se nalazim.
Koliko obilazite Srbiju? Koja je nedovoljno poznata destinacija kod nas koju biste preporučili?
Rekla bih da sam nedovoljno obilazila našu lepu zemlju i čeznem za tim (čak sam želela i prošle godine da se prijavim za travel blogger-a samo za Srbiju na 3 meseca, postojao je takav konkurs), a kako mi se redovno dešava ono za čim čeznem nedugo nakon osvešćivanja tih čežnji, verujem da će i moje vreme za Srbiju doći uskoro. Zaljubljena sam u Uvac i ceo taj zlatarski kraj, kao i u planinu Rtanj, a ono prema čemu gajim posebnu ljubav, iz nekih neobjašnjivih razloga, jesu pećine…
Nedovoljno poznata, a predivna destinacija je Krupajsko vrelo. To je mesto gde sigurno žive vile, mistično, čarobno, kao začarani svet… Možda sam se zato tamo tako fantastično osećala.
Najlepše putovanje u životu? Najlepši grad koji ste posetili? Najuzbudljivija destinacija? Najlepše fotografije napravili ste u…?
Na ova pitanja je zaista teško odgovoriti… Podseća me malo na pitanja koja se postave deci – koga više vole mamu ili tatu, deku ili baku, batu ili seku… Svaka destinacija je imala nešto svoje najlepše, ali zaista svaka… Pomenula bih samo ovako nasumično, Maroko – Šefšauen, plavi grad, Esauira, Jordan – Petra, Rim, Indija – Tadž Mahal, Kenija – Masai Mara, Sahara – Maroko i Tunis, Wadi Rum – Jordan, Vijetnam – Halong Bay, Bali, Sejšeli, Tanzanija – Zanzibar… Uostalom, o svakoj od destinacija je nastala priča, neka je ispričana i već objavljena, a neke su još u pripremi, ali svaka ima posebno mesto u mom srcu.
Zemlja kojoj ćete se uvek vraćati? Zašto?
Zemlja kojoj ću se uvek vraćati i koja me je osvojila iz još uvek neosvešćenih u potpunosti razloga je Maroko. Tamo se zaista osećam kao kod kuće i iako sam često profesionalno odlazila, vodila brojne grupe, mnogi ljudi su se i uputili i zavoleli Maroko zbog te moje ljubavi koju sam kroz priču i fotografiju, a posle i na samoj destinaciji energetski prenela, takoreći ih ,,zarazila’’. Mislim da će vreme i budućnost pokazati zašto, ali ono što mene fasinira kod te severnoafričke zemlje je intenzitet svega, skladan kontrast, ljudi, priroda, kultura, sve mi je blisko, iako toliko različito od svega onoga gde sam odrasla.
Koliko ste se promenili otkako profesionalno putujete? Šta ste naučili o sebi i drugima?
Ovo je veoma zanimljivo pitanje. Volim da kažem i mojim putnicima da u stvari ne biramo mi destinaciju, nego destinacija izabere nas. Uvek postoji ,,duboki’’ razlog zašto smo se uputili baš tamo, koliko god nama sve izgledalo kao puka slučajnost. Da, mi putujemo da bismo upoznavali druge zemlje, njihove kulture, tradicije, običaje, ljude, prirodu, ali UVEK u suštini svega je putovanje u sebe, putovanje u kojem učimo iznova o sebi, kroz svoje reakcije na ono što vidimo, čujemo i doživimo, kroz stavove koje zauzimamo, odnose sa drugima, upoznajemo skrivene delove sebe, a ta destinacija nam u tome samo pomaže. Uživam da vodim svoje putnike kroz taj proces jer im onda svako putovanje dobije tu posebnu dimenziju i vrednost. Putovanja su za mene transcendentalna iskustva i sa svakog sam se vratila transformisana, nova ja, sa još jednim slojem spoznaja koji me čine bogatijom.
Imate li vremena sada da čitate? Koji naslovi su Vas ,,osvojili”? Vaš omiljeni pisac je…
Nažalost, nemam toliko vremena za čitanje, koliko sam imala ranije jer sada uglavnom čitam literaturu koja je vezana za destinacije koje posećujem, odnosno na koje vodim putnike. Kada ipak odvojim deo slobodnog vremena za čitanje, trudim se da to bude nešto što će me inspirisati, često to bude opet na neki način stručna literatura, ali iz (popularne) psihologije. Ipak, knjiga koju sam pročitala iz domena beletristike, relativno skoro, a nijedna druga do sad nije uspela da je zaseni je ,,Ljubav’’ od Elif Šafak. Prvenstveno zato što je o Rumiju, mom omiljenom pesniku, mistiku, filozofu, svojevrsnom duhovnom vodiču. Svi koji me znaju, znaju i da retko koju svoju objavu ne počnem ili ne završim Rumijevim citatom. Ljubav ili 40 pravila ljubavi je knjiga koja govori o njegovom životu i ljubavi kao univerzalnoj sili koja pokreće ovaj naš svet.
Pišete divne reportaže. Da li su one deo Vašeg profesionanlog ugovora? Gde ste ih sve objavljivali? Kakve su reakcije čitalaca?
Hvala, drago mi je da vam se dopadaju. Čitaoci jako lepo reaguju na njih jer su uglavnom opisani moji doživljaji sa putovanja, odnosno dat je emotivni prikaz onoga što u meni to putovanje izazove i neko promišljanje o životu. Član sam Udruženja novinara Srbije, upravo zbog mnogobrojnih članaka, putopisa koje sam objavljivala uglavnom pro bono u mnogim magazinima, štampanim i on-line. Nabrojaću samo neke: Magazin Ona, Magazin Sensa, Turistički svet, Travel Magazine, Kuća Stil, Refresh Your Life, Svet na dlanu…
Agencija za koju radim koristi moje tekstove i fotografije i to je više deo dobrovoljne razmene nego ugovorna obaveza.
Ono što je mene ohrabrilo, posebno usmerilo i učvrstilo da istrajem na ovom putu jeste jedno neuobičajeno iskustvo od pre dve godine. Naime, ja sam (bila, dok sam većinu vremena provodila u Srbiji) aktivni volonter Belhospice-a, organizacije koja se bavi palijativnim zbrinjavanjem onkoloških pacijenata, u terminalnoj fazi, koji svoje poslednje dane života provode kod kuće. Mi volonteri smo posećivali one koji su to želeli i provodili sa njima neko ograničeno vreme u razgovoru, razmeni, što se pokazalo kao blagotvorno i za same pacijente, ali i za nas volontere. Jedan od pacijenata koje sam posećivala bio je divni gospodin sa Karaburme, bivši novinar, britkog uma, izuzetno duhovit, zabavan, sa kojim sam naravno, kao jednu od zajedničkih tema imala upravo pisanje reportaža i putopisa. On mi je kroz te naše susrete postao svojevrstan mentor, kritikujući nekada i ošto, ali vrlo često hvaleći tekstove koje sam mu nakon pisanja čitala. Pri našem poslednjem susretu (iako ja tada nisam znala da će to biti) rekao mi je da obećam da nikada neću prestati da pišem, zato što imam talenat da svojom rečju, na specifičan način dotaknem srca čitalaca, a to je ono što je svetu potrebno. I sada, posle svakog napisanog teksta, pročitam ga naglas… Njemu. Zamislim kakav bi bio komentar i smernice, duboko iz srca se zahvalim…i pošaljem.
Vaš potpis su Vaše fotografije. Šta je sve bilo potrebno da se usavršite i dođete do profesionalnog nivoa?
Oduvek sam fotografisanje volela, ili možda dok toga nisam postala svesna, ,,zamrzavala’’ sam u svojoj glavi slike, kadrove, detalje, situacije koje sam prepoznavala i koji su mi privlačili pažnju. To se valjda zove ,,oko fotografa’’, crtanje svetlošću. Kao što sam već pomenula, fotografisanje mi je postalo kompenzacija za slikarstvo, a prvi polu-profesionalni fotoaparat sam nabavila tek pre pet godina. Tada sam i krenula na tehničko usavršavanje – blenda, ekspozicija, kadriranje, učenje pravila fotografije, caka i trikova, ali bez obzira na to kakvu kameru imate, možete da napravite dobru fotografiju. Pohađala sam školu Fabrika fotografa i kroz vežbe i iskustvo tamo došla i do svojih prvih izložbi. Fotografisanje je veština za koju nije dovoljan, kao ni za jednu umetnost, samo talenat. Potrebno je mnogo rada, učenja na greškama, usavršavanja kroz izazove koji nailaze. Ipak, ono što ništa ne može da zameni i kompenzuje jeste ljubav. Najbolje fotografije nastaju kada sam slobodna da bez žurbe, bez zadatka, bez konkretnog cilja zabeležim svojom kamerom neki delić života koji će kao takav, kroz moju fotografiju večno da živi. Sada, sa trećim, ,,najozbiljnijim’’ fotoaparatom koji sam skoro nabavila, planiram i toj svojoj strasti više da se posvetim.
Da li više volite Fejsbuk ili Instagram? Gde imate više povratnih informacija i pohvala? Šta Vam pišu pratioci?
Volim i jednu i drugu platformu za komunikaciju jer svaka ima svoju specifičnu ciljnu grupu. Facebook, možda zato što je ,,stariji’’ i zato što je više kombinacija slike i teksta (izražavam se i fotografijama i kroz pisanje), pa mi se, naročito u poslednjih nekoliko meseci, čini da sam više povratnih informacija dobila upravo na facebooku, u ovom trenutku možda ima prednost. Možda i zato što sam pre 7-8 godina bila predavač u školi Obuke i kursevi upravo na smerovima Digitalni marketing i Društvene mreže, pomažući polaznicima da svoje male biznise plasiraju i promovišu putem ovih kanala.
Instagram i travel blogging u mom slučaju je došao kasnije, IG stranica jjtravelblog je otvorena pre tačno dve godine kao i sama stranica www.jjtravelblog.com
Moja ideja i namera su da inspirišem publiku putovanjima, a ne da im pravim priručnike za putovanja sa servisnim informacijama. Svaka destinacija nosi svoju energiju, poruku koju sam se trudila da prenesem i motivišem pojedince ili grupe da se upute upravo tamo, da dobiju ono što baš njima treba.
Komentari su uglavnom pozitivni, nemam mnogo ,,hejtera’’, a najzanimljiviji komentari su mi na temu outfit-a, kao i da imam kameleonsku prirodu, tj. sposobnost da se stopim i uklopim u svaku sredinu i okruženje u kom se nađem. Zanimljivo je što se ja tada zaista tako i osećam, tako da se to verovatno reflektuje i na fotografijama.
Takođe, mnogo pratilaca mi piše da ih inspirišem, naročito mladi ljudi, što me raduje i to mi je najveća nagrada jer ako je moja priča BAR JEDNU osobu pokrenula da preuzme život u svoje ruke, usudi se da živi svoje snove, ostvarila sam svoju misiju.
Ispričajte nam o Vašoj ,,Odiseji” u vreme vladavine korona virusa u celom svetu.
Moja ,,Odiseja’’ iz doba korone zahteva zasebnu priču, a po svemu sudeći i roman koji će sigurno jednog dana biti objavljen kada njegova autorka posloži sve uzburkane misli i emocije, svaku inspiraciju i traumu, kada zaokruži zahvalnošću celokupno putovanje koje je nju samu potpuno transformisalo. Nijedno iskustvo u životu nam nije dato bez mogućnosti da se sa njim nosimo. Tako i moja dvomesečna Odiseja kroz Indiju sa neočekivano izazovnom završnicom i povrtakom koji je izgledao kao da mi Indija ne da da odem, sa nizom preokreta i izazova koji su podsećali na neki naučno-fantastični film sa elementima horora. Sve se, na sreću, dobro završilo pa iz udobnosti svog doma, iz kućnog pritvora, zvanog samoizolacija, mogu da kreiram i osmišljavam svoj život, ili bar ono što bi moglo i što će da se desi kad sve ovo prođe…
Koji su Vam planovi kada pandemija prođe?
Ono u šta sam sigurna jeste da Život ima plan za mene. Imam neka slatka razmišljanja, ideje, skice i crtice, želje i čežnje, ali kao i uvek, Život će pokazati, jer Život je uvek u pravu.
Vaša poruka za kraj
Pominjala sam, u prethodnim odgovorima, kako uglavnim ne počinjem ili ne završavam svoje objave bez Rumijevih stihova ili citata. Nisam počela Rumijem, ali zato ću ovog puta završiti i to bi bila moja poruka za kraj.
,,Don’t be satisfied with stories, how things gone with others. Unfold your own myth.’’ RUMI
(,,Nemojte biti zadovoljni pričama kakao su stvari krenule drugima. Otkrijte svoj sopstveni mit.” RUMI)
