Историја и традиција иду руку под руку

INTERVJUI

ИТЕРВЈУ ПРЕУЗЕТ ИЗ ЛИСТА ,,БАЗАР”, АУТОРКА ГОРДАНА МАШИЋ

Историја и традиција иду руку под руку

Базар, Љиљана Шарац

Књижевница Љиљана Шарац је заправо сценариста и драматург у костиму романописца. Верујем да бу много поклоници њених дела волели да виде екранизацију њених романа и заиста у рукама врсног редитеља били би то филмови и серије који би освајали срца гледалаца у Србији и региону. Разговарали смо са списатељицом на теме које је и у самим својим делима обрађивала, признаје радује се 66. Међународном београдском сајму књига. За Базар је искрено одговорила на питања чиме су је опчиниле историјске личности Ђурађ Бранковић и проклетa Јерина, јунаци њеног родног краја, какав је тренутак у коме живимо, као и о томе колико је генерацијски јаз присутан, колико се разумемо или не, уколико смо рођени у различитим периодима.

Тржиштe књига намeћe писцима добродошлу дисциплину, подсeћајући, не ретко на дужност писца да лаком литературом забави читаоца. Но, за амбициозног писца као што је то Љиљана Шарац, професорка српског језика, новинар, ПР, песник, дама са унивeрзитeтским кровом над главом, модeрно српско тржиштe – гдe сe врши тријажа умeтника на супeрзвeздe, звeздe и нулe; гдe сe трeзвeно увиђа да ништа нe продајe производ тако добро као пeрсоналити – који Базарова саговорница дефинитивно има. Међу читаоцима је препозната као аутор квалитетне савремене српске прозе. Аутор је романа Опет сам те сањао, Где сам то погрешила, Зид тајни, Старија, Старији, Златана жила, Ђурђевим стопама, Док светац бди и Анђео са једним крилом – њен први роман за децу и младе. Љиљана је члан Удружења књижевника Србије. Књижевни јeзик којим пише јe такав да сe њена дeла на свако ново читањe откривају у другом свeтлу. Као романописац дала је себи за обавeзу да останe у блиском додиру са животом мeјнстрима (обавeзу да хода улицама, да силази у народ, међу свој ђаке итд.) нe би ли читаоцима што бољe могла, како вeли Свeн Биркeртс, да донeсe важнe вeсти о томe шта значи живeти у данашњeм свeту. Романи Љиљана Шарац мали су само по свом обиму. По темама којима се бави, огромни су. За све што питате одговор је у књизи. Дакле, знаће они који их прочитају. Тако и треба бити. Књиге су важне само због онога што је у њима…

Љиљана Шарац је на прeпад својим дeбитантским романом Опет сам те сањао освојила регионални књижeвни свет. Разговор с овом изузетном ауторком вођeн јe управо уочи септембарских врућина којe су, дословно прeко ноћи, опeт погодилe Београд, најављујући не тако благо михољско лeто о каквом је говорио у својој песми Ђорђе Балашевић.

Интервју, Љиљана Шарац

Док светац бди, наслов је вашег осмог романа који је недавно објављен у издању Лагуне. Ово је прича о греху, тајнама и праштању. Како сте успели да у два славска дана, колико траје радња овог романа, сместите историју 20. века Србије и две породице, као и све те дуго скриване тајне и сплетке које су довеле до трагичних исхода, болних успомена…?

Онолико колико је важан избор теме, подједнако је битан и начин на који ће је уметник обрадити. Док сам се спремала да почнем да пишем свој осми роман, знала сам да желим да испричам причу о побратимству које није издржало искушење. Идеја је била ту, али је ваљало наћи пут да се она уобличи. Породичне хронике обично су пуне епизода и епизодних судбина. Требао ми је другачији приступ. Одлучила сам да у својој причи избегнем разуђеност тако што ћу сабити радњу у четрдесет осам сати. Читав век компресовла сам у два дана прославе славе Светог Николе у дому породице Пауновић. За свечарском трпезом, уз пламен свеће и кандила, размрсиће се клупко лажи, полуистина и заблуда. Показаће се куда воде инат и неспремност да се најбољем пријатељу опрости грех из прошлости… Поставиће се питање кривице и покајања… Откриће се зашто су Васиљевићи, њихове прве комшије, претрпели велику неправду.

Након те одлуке, прича је потекла. Покренута је лавина сећања која сежу до времена између два светска рата. Фабула је тако стављена у један шири историјски контекст. У роману Док светац бди осликана је Србије кроз читав један век.

Ова породична сага има доста ликова, чије су судбине испреплетане. У којој мери је спремност главних актера приче, чланови породица Пауновића и Васиљевића да пред читаоцима открију све своје породичне тајне, допринела срећном исходу?

Док сам писала овај роман, породице Пауновића и Васиљевића расле су и гранале се на моје очи. Кључни догађај за разумевање нарушених комшијских односа сеже у далеку прошлост. Сваки од јунака зна само по неки његов комадић и није у стању да склопи целу слику и схвати шта се то заиста догодило. Једино Миленко Пауновић зна све, или бар живи у таквом убеђењу. Показаће се да је његова истина искривљена и у многоме погрешна, па су такве, неисправне, биле и одлуке које је доносио и потези које је повлачио. Огорчен је, љут и несрећан, веран инату који га је деценијама тровао. Један незвани гост ће сести за славску трпезу и својом исповешћу му открити колико је био у криву и колико је грешио. Чвор је размршен. Истина је умивена и откривена. Крај романа има катарзичан ефекат и за јунаке, и за читаоце.

Док светац бди добрим делом је прича о пријатељству. Деценије улажемо у пријатељство, а оно пукне за секунд! Нe можeмо имати повeрeња када су крупнe ствари у питању, у онe који су нeзаинтeрeсовани за истинe о малим стварима, говорио је Албeрт Анштајн. Да ли је поверење та једна ствар која – мења све?

Однос између Миленка и Сретена, који расту један уз другог и дорасту до тога да се побратиме, окосница је романа Док светац бди. Њихов узлет је посебан, али је пад стрмоглав. Један од јунака показао је да није дорастао таквом односу. Пријатељство се гради целог живота, а може да се сломи као љуска од јајета! Данас га све искушава и ставља на пробу, па је оно право, искрено, непатворено, утолико вредније. Највећа претња му је нарастајућа саможивост, изговори да ни за шта немамо времена, и ја мислим, изнад поверења и неповерења, да га угрожава и минира нетолерантност. Заборавили смо значај и важност праштања. Главног јунака чека спокој тек када постане спреман да опрости и да се покаје.

Преузет интевју из Базара

Пре овог романа написали сте историјску драму Ђурђевим стопама и то је био ваш повратак деспоту Ђурађу Бранковићу, јер сте пре тога издали роман Опет сам те сањао. Чиме вас је посебно опчинио овај неустрашиви витез који је наставио нeмањићку државну и народну мисао?

С обзиром да сам рођена у Смедереву, везаност, блискост, надахнутост, заинтересованост за Бранковиће су разумљиви и очекивани. Роман о Ирини Опет сам те сањао мој је првенац. Он ми је отворио врата Издавачке куће Евро Бук, које више, нажалост, нема. Ђурђевим стопама ми је отворио врата Издавачке куће Лагуна и скренуо пажњу ширег читалаштва на мој рад. Да бих написала романе о Ирини Кантакузин Бранковић (Проклетој Јерини) и Ђурђу Бранковићу, морала сам да разгрнем многе велове предрасуда, историјских неистина, легендарних наноса… Кренула сам за историјским чињеницама, а не за искривљеним сликама које видимо у огледалу површног бављења петнаестим веком и нашим владарима који су обележили тај период, а српски народ сачували од расејања, асимилације и нестанка.

Ђурађ Бранковић је човек енциклопедијског духа. Био је образован, говорио је много језика, био врстан дипломата, много је путовао, војевао, гледао је даље и видео више од својих савременика. У роману га поредим са лисицом, јер је само човек тих особина могао да избегава замке које су му постављали непријатељи и са Истока и са Запада, да плови између Сциле и Харибде, бринући се за опстанак свога народа.

Рад на историјским романима упућивао вас је на приче из српске народне традиције. Какав однос иматe прeма традицији?

Историја и традиција иду руку под руку. Оне нас везују за подневље са ког смо поникли, чувају да нас светске непогоде не распрше као пухор од маслачка. Ако знамо ко смо, ако чувамо породицу, ако поштујемо то што јесмо и поносимо се својим наслеђем, претећи ћемо и одолети свим искушењима. То је порука свих мојих романа, то је поента сваког мог школског часа.

Данас говоримо о вечности, о младим људима који мисле да могу на телефонима да је дотакну, мисле да учествују у њој. Има ли једноставних рецепата за компликованог човека загледаног у свакодневицу, оног који се с муком бори да преживи дан?

О, има, и те како, само ми увек очекујемо нека високоумна и компликована решења, а све је, заправо, врло једноставно, ту нам је, пред носом. Треба се поново окренемо традицији коју смо спомињале. Треба веру схватати суштински, а не појавно и површно. Траба ојачати и чувати брак. Школа треба да буде Институција, а не обданиште и место за свакојака поткусуривања. Треба сав улог положити на снагу, моћ, значај, јединство, слогу, развој, обнову, утицај породице! Када су здрави и добри темељи, можете зидати шта год пожелите. Треба седати и јести за истим столом кад год се то може, разговарати, шалити се, одлазити породично у природу или на село, летовати са децом што се дуже може, указивати поштовање старијима, руководити се мишљењем стручњака у областима за које су задужени… Ми све ово можемо, а да нас ништа не кошта, питање је само, зашто тако лако одустајемо или зашто уопште нећемо да се вратимо себи самима…

 Анђео с једним крилом је ваш први роман за децу и младе. Написали сте га за своје ученике. Главна јунакиња Ружица је у нежним и осетљивим годинама. Која је симболика у наслову романа и шта сте понудили новим младим читаоцима – чиме сте решили да задржите њихову пажњу?

Ако некога добро познајем, онда су то тинејџери, ако са неким уживам да радим, онда су то они, ако је требало да се окренем новој публици, онда су то такође били они! То сам и учинила. Деци треба бескрајно много наше пажње. Она жуде за нежношћу, подршком, разумевањем, разговором. Треба им само прићи на прави начин. Са романом Анђео с једним крилом ја сам то покушала. У њему нема поповања, додворавања, надмудривања, али има онога на шта млади реагују – а ту су: несвакидашња, емотивна прича, динамична радња, узбудљиви дијалози, авантуристичка потрага за рођацима, љубав у најави…

Деца с краја основне и почетка средње школе посежу за књигама које буде снажне емоције. Подједнако воле да се смеју, плаше или стрепе над главним јунацима. У мом првом роману за младе све око Ружице се руши. Она остаје усред нигдине и треба свој свет да изгради из почетка. На то упућује метафорични наслов. Остала је без свог једног крила и мора да нађе начин да га некако надомести да би наставила свој лет.

Причу сте прилагодили дечјем вокабулару и интересовањима. По чему се млади читаоци разликују од генерација рођених у 20. веку? Да ли је одговорност већа када се пише за децу и младе, него код писања за одрасле?

Захваљујући раду с децом мој дух одолева старењу! Налазим се свакодневно на неисцрпном источнику радости, смеха, безбрижности, непоновљиве лакоће постојања и живљења која је својствена само тим годинама. После некако тај извор почне да пресушује. Зато могу да проникнем у интересовања својих ђака, да прилагодим говор јунака њиховом, трудећи се да останем на курсу тема које ће их занимати, али да уз све понудим и додатну вредност. Роман Анђео с једним крилом отвара озбиљна, ретко постављана питања, како да се деца суочавају и носе са смрћу драгих особа, ко постаје тада њихово друго крило, колико децу треба штитити од окрутне реалности, а колико их треба оспособити да се у њој снађу…

Оно што ме бескрајно радује јесте чињеница да су моји млади читаоци одлучили да прате управо те нити водиље, узимајући из приче оно што је њима најпотребније и највредније! Теже је наћи жицу младим читаоцима. Они су строжи и захтевнији читаоци од одраслих.

Овај роман промишља новонастало стање и покушава да да одговор на питање како наћи изгубљени ослонац који ће попут протезе надоместити изгубљено крило. Како се подноси губитак настао у тим раним и осетљивим годинама? Осим размишљања о љубави и пријатељству, садржи ли овај роман и друштвену критику?

Дуго нисам налазила снаге и храбрости да испричам причу о губитку родитеља. Носила сам је као забодени трн, који чека да нађем решење и извадим га. Требало је да буде роман за одрасле, а онда се наметнула идеја да све сагледам из угла тринаестогодишње девојчице која је остала сама. Тако је настао Анђео с једним крилом. Он је роман и за одрасле и за децу. Критичари су га сврстали у психолошки роман, и тако оправдали мој осећај да он припада свим генерацијама. Његов мото је да је то прича о исцељењу и искупљењу. То је пут главне јунакиње Ружице да нађе изгубљени ослонац и надомести своје изгубљено крило. То није ни лако, ни једноставно. Много људи треба да се удружи у том послу, много времена мора да протекне, много пажње, љубави да се уложи како би ране од трња зацелиле и на Ружичиној души! Роман је пре свега позив да се притекне младима у помоћ, када им је она преко потребна.

Како да децу бодримо, оснажујемо, осамостаљујемо… –  како би ти наши жутокљунци имали оба здрава крила неопходна за тај лет, оног тренутка кад одлуче да полете?

Као педагог и родитељ закључујем да децу предуго и превише штитимо, а онда као да нам то досади, очекујемо да за дан могу да почну да се сналазе сами, што је пука бесмислица.

Потребно је да их учимо одговорности и стицању радних навика. Ако их слушамо, ако смо упорни у оном што се мора, и успоставимо јасна правила шта и докле се може, и причамо, причамо, причамо (док не почнемо да седимо) дајући примере, анализирајући догађаје из нашег и њиховог живота, критикујући лоше ствари које им се нуде, нудећи им светле примере из спорта, уметности, родбине… припремићемо из за сигурно узлетање.

Роман Хари Потер је постао најчувенији роман о пријатељству, људској природи, разликама између одраслих и деце. Стиче се утисак да сте као Џоан Ролинг, која је за свог јунака тражила пре свега енглеске глумце, ви пре свега узор тражили у нашим писцима за децу?

Осећам се привилеговано што једном ногом стојим у свету уметничких дела за одрасле, а другом у оном намењеним деци. Све добро и вредно у обе сфере почива на класицима, али су савремена дела свежа, она вуку напред, књижевни врт чине мириснијим и шаренијим местом. Посебну пажњу посвећујем домаћим ауторима. Они развијају књижевни укус код младих, подстичу их да се лате књиге. Ако деци нудимо добре примере, праве препоруке, окружимо их занимљивим књигама, упознамо са омиљеним писцима, урадићемо озбиљан и далекосежан посао. Такве вредности понудила сам као узор својој главној јунакињи.

Ове године се навршило 80 година од првог издања Малог принца. У чему је тајна популарности ове књиге?

Једна од омиљених играчака у детињству била ми је калеидоскоп. Е, то је за мене Мали Принц! Са сваким новим читањем он се пресложи на нови начин и направи другачију слику и композицију. Како се мењам ја, тако се мења и он. Његова сведеност, језгровитост, вишезначност, сабијене су до чврстине и лепоте дијаманта!

Има ли забрањених тема за децу које њихове очи не би требало да прочитају или уши да чују? Која је ваша омиљена књига за децу?

За децу нису вика, бука, дрека, хистерија и вулгарности које могу свакодневно да чују у разним ријалити програмима. То није за њихове очи и уши. А што се тиче читања, само нека бирају оно што је у складу са њиховим узрастом. Дечја књига над књигама за мене је Хајдук у Београду Градимира Стојковића (и све остале из тог серијала).

Како видите будућност, у којој мери је оптимизам у том смислу могућ само уз неопходност улагања у дeчију културу?

Нема боље и исплативије инвестиције од улагања у децу. Треба нам квалитетан школски програм, много више рада на развоју писмености, масовније сарадње са логопедима, али и концерата, позоришних представа, књига, филмова који ће бити баш њима посвећени и доступни.

Жена је тај принцип несталности и промене, освежења, нечег новог. Ако бисмо то тако поставили да је традиционализам – мушки принцип, а модернизам – женски принцип, да ли сте склони да правите разлику када је реч о мушком и женском писму, или то не мора да се везује за пол? 

У уметности је важан само квалитет, или би бар тако требало да буде.

У којој мeри јe књижeвност утицала на вас? Како сте изградили свој стил и дали му лични пeчат?

У нижим разредима основне школе више сам волела математику. Отац ме је плански претворио у пасионираног заљубљеника у читање тако што је испочетка он ишао у библиотеку, бирао и доносио ми књиге за које је веровао да ће ми се допасти. Очито је добро проценио шта би могло да ме привуче. И данас се сећам тих наслова: Тешко побеђенима, Кво вадис, Гроф Монте Кристо, Ајдахо, Омишке стреле, Зов дивљине, Фантом у опери, Десет малих црнаца, Звонар Богородичне цркве… Тако  је изливен чврст и стабилан темељ. Када сам почела да пишем, загледала сам се у оно ко сам, одакле сам, у шта верујем, шта волим, замислила сам какве бих књиге волела да читам и такве и сама почела сам да пишем. Сваки роман је отисак моје душе стављен у корице оптимизма. То је Љиљана Шарац, то сам ја.

Који стe нови књижeвни изазов сeби поставили?

За мене је све игра, ваљда зато и пишем. Како жонглирам речима, онда с временом додајем себи све више лоптица. Догодило се да су ми се неки романи тематски нашли у пару, као диптиси, као две половине исте јабуке: Опет сам те сањао (Јерина) – Ђурђевим стопама (Ђурађ), Где сам то погрешила? (Ђорђе Карађорђевић) – Зид тајни (Јелена Карађорђевић), СтаријаСтарији. Отуда се родила идеја да наспрам дечјег романа с девојчицом, као главном јунакињом, напишем тинејџ роман у чијој причи је дечак главни лик. Ових дана су у току завршни радови на њему.

Након коментара да је роман Анђео с једним крилом као створем за филм за децу, села сам и написала сценарио за филм. То је нова тема за размишљање и ангажовање. Како сам везана за своје јунаке, пожелела сам да се са Јерином и даље дружим, само на нов начин, па сам написала монодраму Деспотица Проклета. Имам идеју ко би био идеалан за ту улогу, композитор ради на музици за представу, на путу сам да се договорим и са режисерком, па да заокружимо пројекат. Бескрајно се радујем Београдском сајму књига и свом представљању на Лагунином штанду. Једна велика прича ми не да да спавам. Време је да јој дам прилику и почнем да пишем нови роман за одрасле. Бројни изазови су испред мене, уз мало среће и подршке, надам се да ћу их успешно привести крају.

 Ауторка интервјуа: Гордана Машић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *