OSTATI SVOJA
Gordana Radisavljević Jočić je jedna izuzetna dama. Zanimljiva, inteligentna, elokventna. Na život gleda racionalno, ali uspeva da ga oboji u azurnoplavu i na svoj način učini podnošljivim, dopadljivim, smislenim, često očaravajućim! U jednom trenutku naša pera su se ukrstila i spojila nas. Od tada pratim priče koje ispisuje i nesebično daruje posetiocima portala MediaSfera. Pridužite nam se i uživajte u ovom razgovoru!
Tebi, rođenoj Beograđanki, koliko je Beograd dao? Šta voliš u svom rodnom gradu? Ima li nešto što bi u njemu promenila?
Moj odnos sa rodnim gradom je nostalgičan. Beograd je grad koji je utkan u sve moje životne priče. Svaki kutak ovoga grada ima za mene neku priču, neko značenje, emociju. Pamtim svoje bezbrižno detinjstvo na Konjarniku, jednom od najzelenijih beogradskih naselja. Beograd moje mladosti je grad sa mnogo mogućnosti, sa bogatim kulturnim životom. Sećam se redovi za FEST, BEMUS, BITEF, tapkaroša ispred bioskopa kada stigne novi film… Učiti, obrazovati se, posećivati pozorišta i sa Sajma knjiga vratiti se sa brdom knjiga bilo je za nas nešto normalno. Sve nam je bilo dostupno. Beograd nije bio najlepši grad na svetu, ali jeste bio grad sa karakterom i osobenim šarmom o kome su sa toliko ljubavi pisali Simo Matavulj u svojim ,,Beogradskim pričama” i Momo Kapor. Beograd je i prepoznatljiv beogradski akcenat, njegov otvoren duh i kosmopolitizam. Buntovan, baš kao i njegovi stanovnici.
Nažalost, danas pred mojim očima nestaje Beograd koga volim i znam. A mi ćutimo. Pod naletom investitora i ,,urbanista” porušene su mnoge beogradske kafane koje su bile njegov simbol, Skadarlija je razrovana, a Tašmajdanski park je udomio spomenike sumnjive estetike, porušena je zgrada Ikarusa na Novom Beogradu, a Savamala sve više liči na neki kvart dalekog istoka… Da mogu ne bih menjala, već zaustavila rušenje Beograda.
Gde odvedeš prijatelje iz inostranstva kada ti dođu u goste?
Šetnju Beogradom započinjem uvek sa Beogradske tvrđave i Kalemegdana, gde se susreću dve reke, dva sveta, gde istoriju ovoga grada možete rukom da opipate. Spuštamo se do Kosančićevog venca, jednog od retkih kvartova koji još uvek čuva duh Beograda, gde popijemo čašu belog vina u kafiću sa čarobnim pogledom na reke. Obavezno odlazimo na Košutnjak, beogradsku svetu goru Kosmaj, Avalu, koja ima najlepši vidikovac u Beogradu. Idemo i do čarobne Vinče i Grocke. Moja skrivena mesta su i beogradske pijace, jer ko hoćete da oseti duh Beograda mora da ode na pijacu, tamo smo mi svoj na svome.
O kom zanimanju si maštala kao mala?
Dugo sam lutala u svojim dečijim maštarijama. Sebe sam zamišljala kao junakinju neke Verdijeve opere ili arheologa koja iskopava davno izgubljene gradove (ženski Indijana pre Indijana Džonsa). Kako su sve to, ipak, bile detinje maštarije opredelila sam se za studije prava sa ubeđenjem da je advokatura pravo zanimanje za mene. Radoznalost i neukrotivost duha su me, srećom, odvele u novinarstvo.
Kojim vrednostima su te tada učili?
Da su magične reči lepog vaspitanja, koje otvaraju sva vrata: molim te, hvala ti, izvoli, izvini, oporsti. Da starije treba da poštujemo, a mlađima pomažemo. Učili su me časti, poštenju, pričali o Soluncima, tim div junacima. I danas pamtim tatine reči: ,,Važno je da čovek mirno spava”.
Da li su te privlačili brojevi ili slova u detinjstvu?
Reči definitivno. Uvek sam bila veštija sa rečima nego sa brojevima. Za mene su dva i dva uvek bili pet, i tu pomoći nema…
Kuda su te vodili tvoji izbori?
Na jedno čarobno putovanje koje se zove Moj život. Moji izbori nisu uvek bili najbolji za mene u datom trenutku, ali sam uvek znala da ih branim i čvrsto stojim iza njih. Mnogo puta sam, kada se to najmanje od mene očekivalo, pravila rezove, menjala redakcije, poslove… Na tom putovanju imala sam bezrezervnu podršku roditelja, a kasnije muža i sina. Nema većeg komplimenta nego kada ti dete kaže: ,,Mama ti si moj idol”.
Koliko su škola i školovanje bitni? A poznanstva i socijalni kapital? Šta je u tvom poslu važnije?
Najbolje je da postoji ravnoteža. U mom slučaju pravo mi je dalo odlično obrazovanje, koje sam nadograđivala tokom vremena shodno svojim interesovanjima. Socijalni kontakti su nešto što gradimo vremenom i oni nam omogućuju da uvek imamo sagovornika, dobar i pouzdan izvor, koga da pitamo za savet, a u nekim slučajevima da lakše dođemo do posla. Oni su naš kapital koji uvek nosimo sa sobom. Obrazovanje nam pomaže da znamo postaviti pitanje i prepoznamo pravu, važnu temu, da ne napišemo i izgovorimo „protojevrej-straford“ i da na geografskoj karti prepoznamo Francusku…
Može li se pravda deliti perom? Kako si zakone zamenila člancima?
Pisanje je idealan način da putujete kroz vreme, prostor, zadovoljite svoju radoznalost… Želju da mi lepa reč bude posao nisam, kao što sam rekla, odmah prepoznala. Za to su se potrudile studije prava, jer sam već na prvoj godini shvatila da sam zalutala u rigidni svet paragrafa. Izlaz sam morala brzo da nađem.
Vreme je pokazalo da sam donela pravu odluku… Najlepše kod novinarstva jeste činjenica da tek kada krenete da ga radite spoznate svoje mogućnosti… I da, pravda se može deliti rečima, perom. Nekada je ona delotvornija.
Otkud ideja o sajtu/portalu i tom načinu komunikacije sa čitaocima? Po čemu se Media Sfera razlikuje od drugih?
Oduvek sam želela da pokrenem nešto svoje, da sama sebi budem gazda. Kada sam posle pet godina mobinga i neprestane borbe za isplatu zarađenih honorara dala otkaz u magazinu u kome sam radila, znala sam da je došlo vreme da se otisnem u preduzetničke vode.
Iako sam ja čovek štampanih medija, verujem da će digitalni mediji sve više uticati na kreiranje javnog mnjenja u Srbiji, a da će sadržaji koji se objavljuju na internetu imati sve više publike. Tradicionalni mediji su i dalje moćni, ali je budućnost medija – digitalna.
Zato sam sa koleginicom dr Majom Vukadinović 2014. pokrenula sajt Medijasfera. Želja nam je bila da Medijasfera bude mesto susreta medijskih profesionalaca i svih onih koji učestvuju u kreiranju medijske slike, da to bude adresa na kojoj mogu da se pročitaju intervjui sa značajnim ličnostima iz medija, ali i politike, kulture i drugih oblasti života.
U međuvremenu se Maja povukla sa ovog projekta, a ja sam naš početni koncept izmenila i proširila i tako je nastala MediaSfera. Sada je veći akcenat na kulturi.
Održali su nas pre svega entuzijazam, a želja da radimo nešto drugačije, da se čuje za neke ljude koji imaju šta da kažu, a kojih nema previše ili uopšte u medijima je ono po čemu smo prepoznatljivi.
Predstavi nam svoj posao na portalu u nekoliko rečenica. Koji su ti ciljevi? Planovi? Podsticaji? Uspesi?
Nikada ne odustajem od osnovnih načela profesije. Ako hoćemo da nam ljudi veruju, moramo da govorimo i pišemo u skladu sa svojom savešću. Životom i radom dajemo primer svojoj deci. Želim sinu da pokažem da ne treba živeti i stvarati svet laži za šaku evra mesečno. Reč kompromis ne postoji u mom profesionalnom rečniku. Važno mi je da ostanem svoja.
Voliš li da čitaš? Biraš li radije domaće ili strane autore? Zašto? Imaš li omiljeni žanr?
Čitam otkako sam naučila prva slova iz ,,Politike za decu”. Oduvek sam bila okružena knjigama. Imali smo veliku biblioteku, a pošto sam bila bolešljivo dete dane u krevetu sam provodila u čitanju. Ni tada ni sada nemam omiljeni žanr. Bila sam član školske bibliote i biblioteke ,,Dositej Obradović” iz kojih sam pozajmljivala od slikovnica, preko dečijih knjiga do prvih ozbiljnih knjiga za odrasle – sve sam gutala, upijala svako slovo, emociju.
Čitala sam sve što mi je palo pod ruku – Dostojevski, Hese, Crnjanski, Andrić, Kundera, Moravija, Pirandelo, Dikens, Šekspir… Uživam da čitam drame, poeziju, volim ljubavno-istorijske romane, klasike. Knjige koje uvek mogu da čitam su ,,Idiot” – Dostojevski, ,,Orkanski visovi” – Emili Bronte, ,,Buka i bes” – Vilijam Fokner, ,,Detinjstvo, dečaštvo, mladost” – Tolstoj, ,,Srpska trilogija”- Stevana Jakovljević, ,,Roman o Londonu” – Crnjanski, ,,Soneti” –Šekspir, ,,Bajke” – Hans Kristijan Andersen…
Ne pravim podelu na strane i domaće autore. Još u detinjstu sam spoznala da je dobra knjiga ona koja drži našu pažju, ne dozvoljava da je ispustite dok ne pročitate poslednje slovo i posle je dugo držite u svojim rukama. Ako reči ne probude emociju u meni, nateraju da se zamislim nad njima i pokrenu na istraživanje, zatvaram korice i odlažem knjigu. Jedino što zaista nikada nisam čitala jeste naučna fantastika i horor.
Šta želiš da ostaviš u 2020? Šta priželjkuješ u 2021?
U 2020. ostavljam pandemiju korona virusom i haos koji je ona izazvala. Priželjkujem godinu bez maski, bez straha od zagrljaja, rukovanja, od drugog čoveka. Godinu u kojoj ćemo putovati, radovati se, normalno raditi…
Lično ne volim da pravim velike planove.
Poruka našim čitaocima:
Sledite svoje znakove pored puta.
Fotografije: Vicencio Zaknić, Aleksandar Jočić.
