Preporuke knjiga

O ROMANU ,,MOJ DEKA JE BIO TREŠNJA’’

 

Roman ,,Moj deka je bio trešnja’’ zaslužuje da o njemu popričamo. Mnoge moje prijateljice pitale su me jesam li ovu knjigu pročitala. Isto pitanje postavljam i ja – samo deci. Delo Anđele Naneti ne zna za uzraste. Njega sa podjednakom pažnjom i predanošću čitaju i mladi i stari.

Kako i zašto?

Da bih dala odgovore, sela sam i roman ,,Moj deka je bio trešnja’’ pročitala još jednom. Njegovi odlomci se obrađuju u 6. razredu osnovne škole, mada ga mnoge moje koleginice daju i kao domaću lektiru, pa se analizira u celosti. On to stvarno zaslužuje.

I opet se nameće ono jednostavno, a suštinsko pitanje – zašto?

Iz ugla nastavnika mogu da odgovorim kratko i jasno – zato što se ovaj roman čita brzo, sa uživanjem. Zato što se svako dete lako identifikuje sa glavnim junakom, razume ga, prati u njegovim avanturama, podržava, navija za njega u odsudnim trenucima… Pritom mladi čitalac uživa u dogodovštinama, duhovito opisanim raznim situacijama, i na deci prihvatljiv način predstavljenim egzistencijalnim pitanjima, na koja je jako teško dati adekvatne odgovore, a oni su izuzetno potrebni i važni. Tu mislim pre svega na pitanja: o bolesti, smrti, rastanku, gubitku, porodičnom razdoru, vršnjačkom nerazumevanju, uništavanju prirodnih resursa… Sve te ,,teške’’ i ozbiljne teme u roman su utkane nenametljivo, na prvi pogled se čini tek onako uzgred, a zapravo su temelji i mikro i makro sveta svakog od likova, pa i nas čitalaca.

Glavni junak, dečak Tonino, pripovedač je u romanu ,,Moj deka je bio trešnja’’. On ,,iz cipela đaka koji je pošao u školu’’ (u prvom licu) retrospektivno sagledava  prošlost i vreme kada je imao četiri godine i kada je njegov svet bio neokrnjen, ceo, potpun. Na kraju romana on pogled okreće napred, ka budućim događajima i počinje da pripoveda hronološki.

Neobično je što je u delu, od svih stalnih, i češće upotrebljavanih brojeva, ovde istaknuta, i na više planova iskorišćena, simbolika broja četiri. Tako je od uvodne rečenice:

,,Kada sam imao četiri godine, imao sam i njih četvoro: baku i deku u gradu, i baku i deku na selu. Oni iz grada su se zvali Luiđi i Antonijeta i sasvim su ličili na sve ljude iz grada. Oni sa sela su se zvali Otavijano i Teodolinda i nisu ličili ni na koga, čak ni na svoje komšije’’.

(Ovaj uvod iskusnije čitaoce može da podseti na početak Tolstojevog romana ,,Ana Karenjina’’. I on priča o posebnostima svake porodice ponaosob).

Kod Anđele Naneti u startu je istaknuta polarizacija između sela i grada, očevih i majčinih roditelja, oca i majke, ljubimaca sa sela i onih koji žive u gradu… Razlike između tih ljudi i njihovog okruženja su sve vreme prisutne, samo su nekada više, a nekada manje uočljive. Čitaoca zanima može li među njima doći do pomirenja? Da bi se dobio taj odgovor neophodno je pročitati ceo roman. Upotrebiću jedan trenutno moderan izraz i reći da ne želim da spojlujem, odnostno, u ovoj analizi neću da kvarim užitak čitanja i otkrijem poentu knjige, obelodanivši njen rasplet.

Nasuprot tome, baviću se ključnim temama u delu.

Počeću od vezanosti glavnog junaka za babu i dedu sa sela. Ti ljudi su neobični, dragi, prostodušni, okrenuti prirodi i veoma posvećeni svom unuku. Oni mu daju lekcije o životu nenametljivo, u hodu, ali ih on nikada neće zaboraviti.

,,Ja sam seo, a on mi jednom rukom obuhvati ramena i šakom pokri oči:

– Kaži mi šta vidiš – šapnuo mi je.

Odgovorio sam da vidim samo mrak, a on mi reče:

– Slušaj.

Slušao sam i čuo tiho, tiho pijukanje, zatim šum u lušću.

– To je gnezdo senice. Vidiš li mamu koja donosi hranu mladuncima?

Nisam, zapravo, video ništa, ali sam čuo lepet krila i onda mnogo ciju-ciju. Ijaoj, kako su pištali!

– Stavlja im hranu u kljun – objasnio mi je deda.  – A sad slušaj još.

Čuo sam jako zujanje.

– To su pčele koje idu u košnicu. Posisale su sok iz cveća i sada se vraćaju kući punog stomaka. Vidiš li ih?

Još sam slušao i učinilo mi se da ih vidim, te jadne pčelice, tako velikog stomaka da zbog njega gotovo da ne mogu da lete.

Onda mi deka skide ruku s očiju i upita:

– Jesi li razumeo? Ako pažljivo slušaš i koncentrišeš se, možeš da vidiš mnogo toga, kao da su ti oči otvorene. A sada slušaj trešnju kako diše.’’

Preko brojnih onomatopeja (pijukanje, šum, ciju-ciju, pištanje, zujanje…) iz ovog odlomka stižemo do jedne personifikovane voćke koja zbog toga postaje ravnopravni junak u delu. Reč je o trešnji koja se zove Feliče (u prevodu Srećko). Ona ima ime, ona diše. Deka Otavijan ju je posadio onog dana kada je dobio ćerku koju su nazvali Feličita (Sreća). Njih dvoje su naporedo rasli.

,,Feliče je tada imao tri grane, a u proleće, kada je mama imala sedam meseci i četiri zuba, izbila su i njemu četiri cveta.’’ (Evo opet simboličnog broja četiri).

Sadnica je bila stara tri godine kada ju je deda zasadio. Kada su i drvo i devojčica poodrasli, ona se ljuljala na ljulašci obešenoj o trešnjinu najveću granu. Devojčica se u detinjstvu penjala na trešnju i tamo izmišljala hiljadu igara. Za njenog sina Feliče je bio previše visok. Nije mogao da se na njega popne sam. Zato se deka izuvao, stavljao unuka na ramena i peo se neverovatno vešto na trešnju ,,kao majmunica sa svojim majmunčetom’’ (kako duhovito kaže Anđela). Iako je Feličita strahovala za njihovu bezbednost, nije ih upozoravala i ometala, jer je znala da bi to bilo uzaludno.

Posebno je zanimljivo mesto na kome je tršnja posađena. U tom domaćinstvu ona je kao svojevrstan svetionik:

,,Trešnja je bila u uglu bašte, između puta i dvorišta, tako da se, onako velika, videla sa svih strana.’’

Otkako se Feličita udala, njenoj majci i ocu ostalo je ono ,,nihovo drugo dete’’ – odnosno trešnja Feliče. Ispod drveta provodili su mnogo vremena. Postavili su stolicu i u njoj sedeli, prvo baka Teodolinda koja je s vremenom počela da poboljeva, a onda Otavijano, koji je sedeći u toj stolici čuvao sećanje na svoju voljenu ženu. Uspomene na te dane čuvale su i fotografije u albumu.  Sa tugom je Tonino otkrio čitaocima da album više ne postoji, ali ih je on dobro upamtio.

Baba Teodolinda brinula se o kokošinjcu, a Otavijano o vrtu. Gubitak babe Teodolinde, promenio je dedu Otavijana. On se osamio, sve više vremena provodio je pod trešnjom, preuzeo je brigu o guski Alfonsini i njenim guščićima.

Tu dolazimo do izuzetno nesvakidašnje obrade pitanja smrti. Deda o upokojenju svoje žene unuku govori kao o odlasku. Tonino situaciju sagledava naivno, dečije. On tako mali ne može da razume ono što mu odrasli govore jer je njegovo životno iskustvo svedeno i ograničeno. Primer za to je kada deka kaže da je dobro (iako je ostao sam) ali da ima trn u srcu, a dečak to bukvalno shvati.

,,Pre svega pitao sam se kako je trn ušao u deku i stigao mu do srca, pa sam smislio dve različite mogućnosti: možda ga je greškom progutao, možda je pojeo nešto što ima trnje.’’

Na temu smrti autorka romana uspešno primenjuje jedan fantastičan umetnički psotupak koji se zove oneobičavanje. O poznatim stvarima govori iz novog ugla kao da se sreću prvi put.

Otuda Tonino zapitkuje o babinom odlasku, pa tužna situcaija postaje gotovo komična. On se interesuje da li je otišla avionom, na šta deda kaže da je umrla.

,,Tako sam naučio da umreti znači otputovati na nebo bez aviona i da tamo nema mesta za guske i decu.’’ (Opet humor).

Zaključak do kog Tonino dolazi kad je smrt u pitanu je sledeći:

,,Ja sam posle dužeg razmišljanja shvatio da to što se ne umre dokle god te neko voli, kao što je rekao deka, i to što se pokojna osoba ne vidi, znači da se pretvorila u nešto drugo. A ako se već pretvara, naravno da bira da postane nešto što je ranije mnogo volela. Stoga je baka, sigurno, postala neka guska.’’ (Opet humor).

Deda mu je priznao da je i sam slično razmišljao. Pitao ga je:

,,A šta bih ja mogao da postanem?

U to uopšte nisam sumnjao.

– Trešnja – odgovorio sam…’’

I eto centralnog motiva i objašnjenja zašto roman nosi neobičan naslov ,,Moj deka je bio trešnja’’.

Dečak je osećao i odsustvo drugih članova familije. Njegov otac je najveći deo dana provodio na poslu, a druge baku i deku (Antonijetu i Luiđija) viđao je najmanje četiri puta (opet broj četiri) kada su izvodili svog ljubimca psa Flopija, i dečaku se obraćali samo formalno, ustaljenim frazama, ne očekujući od njega stvarni odgovor. Oni, predstavnici građanske klase, nikada nisu potpuno prihvatili svoju snaju, što se odrazilo na brak Toninovih roditelja, jer su se često svađali. Ni prijatelje Otavijana i Teodolindu nisu uspeli da prihvate i razumeju, što je dvoje ljudi znalo i osećalo. Zato Otavijano kaže svojoj ćerki:

,,Aha, je li, gospodi se ne sviđam! A kada donosim sveže povrće i jaja, ništa im ne smeta!’’

On svima poručuje da ga prihvate onakvog kakav jeste. Ni zbog koga nije želeo da se menja.

Dirljivi su detalji koje dečak priča o boravku kod dede kada je ostao sam. Deda mu je mutio jaja uz dodatak malo vina, protiv čega se Feličita bunila, a i sama je to jela kao mala. Duhovito je predstavljeno i njihovo kupanje u kanalu, kada su lovili ribu, a izgledalo je da se dečak davi, a da ga deda spasava… Dolazak deke u školu poput Božić Bate koji deli poklone i dirljiv je, i smešan, i donosi preokret jer i drugovi Toninovi i učiteljica upoznaju Otavijana, pa nadalje bolje razumeju i lakše prihvataju dečakove priče o doživljajima na selu.

Karneval u dekinoj kući na selu, divno druženje oca, ćerke i unuka vodi ka rastanku, koga oni u tom trenutku nisu svesni. Potresno je opisano kako Otavijano kopni, biva odveden i zatvoren u bolnicu…

Patnja kao da pokreće Feličitu. Ona se razvodi od muža i vraća na selo, sa sobom vodi i Tonina. Porodična kuća, staro, dobro poznato okruženje, mir koji tu pronalaze za nju su lek. Međutim, ne menja se samo ona. I njen muž doživljava preobražaj. Za izmirenje bračnog para zaslužna je trešnja koja postaje ugrožena jer urbanisti i putari, koji dolaze na buldožerima, hoće da je poseku zbog izgradnje puta. I sin, i otac, i majka, koja je poput posestrime drveta, staju u njegovu odbranu. Tonino se čak popne na njega i neće da siđe, ne mogu ni vatrogasci da ga skinu, i na grani ostaje više od četiri sata. (Opet broj četiri). Ni gradonačelnik im na kraju ne može ništa. Ujedinio ih je, osnažio, i pobednicima načinio upravo Feliče, što je odvelo sve do nekog novog početka…

Tako ovaj divan roman, sačinjen od osam poglavlja, kao šarene konfete, ili latice cveta trešnje, porsipa brojne korisne životne poruke:

Porodica je jaka samo onda kada je složna.

Bake i deke su izuzetno važni u životu unuka.

Voljeni ne umiru dokle godi ima onih koji ih se sećaju i koji ih spominju.

Prirodu treba čuvati.

Nekoliko reči o autorki:

Anđela Naneti savremena je italijanska književnica. Rođena je 1942. godine u Budriju (Bolonja), ali već dugo živi u Peskari. Radila je kao nastavnica, pa poznaje dobro decu i njihov život. Danas se bavi samo pisanjem. Njena prva knjiga ,,Adalbertova sećanja’’ objavljena je 1984. godine i prevedena na više jezika. Privukla je veliku pažnju. Roman ,,Moj deka je bio trešnja’’ objavljen je 1998. Dobio je pet značajnih italijanskih nagrada, i to od žirija koji su sačinjavali ne samo stručnjaci za dečju književnost već i mnoga deca čitaoci. Preveden je na 23 svetska jezika. On je njeno najuspešnije delo. Čitaju ga i deca i odrasli.

Dragi moji, da li ste ga vi pročitali? Ako niste, šta čekate?! 😉