,,Tetovažer iz Aušvica''' - Heder Moris

,,TETOVAŽER IZ AUŠVICA” – HEDER MORIS

PREPORUKE KNJIGA Tetovažer iz Aušvica - Heder Moris

NA POLA PUTA

,,Terovažer iz Aušvica” – Heder Moris

,,Tetovažer iz Aušvica” australijske autroke Heder Moris nije baš delo koje treba izabrati u vreme vanrednog stanja, rada od kuće i stalnog straha i pretnje od virusa korona, ali se zadesilo da ga imam pri ruci, pa sam posegnula za njim. Od knjige nisam ništa očekivala. Nisam unapred čitala prikaze i utiske. Samo sam ga usput viđala u raznim književnim grupama, pa mi je na taj način bila skrenuta pažnja. Priznajem da ga nisam pročitala tek da bih nešto čitala, već sam želela da zavirim zbog njegovog naslova. Toliko je napisano o holokaustu i koncenracionim logorima (i biće i ubuduće, jer ovo je neiscrpna tema) i uvek iznova privlači pažnju, budi interesovanje i zanimanje kod ljudi. Tako da je pisanje na ovu temu pomalo igranje na sigurnu kartu. Još kada se autor pozove na ispovest preživelog logoraša sa kim je razgovarala pune tri godine (predano skupljajući i proveravajući dobijeni materijal), onda je jasno da je interesovanje zagarantovano. Od svega što sam navela ja sam odreagovala kao radoznali pripovedač. Zaintrigiralo me je ko je u centru pažnje – tetovažer. To me je iznenadilo, zbunilo, pozvalo da saznam kako je iz tog ugla ispričana priča.

,,Našla sam se sa prijateljicom koju nisam videla mesecima i koja mi je onako uzgred u razgovorima mi je onako uzgred u razgovoru rekla: – Mom prijatelju je nedavno umrla majka pa ga je otac zamolio da nađe nekoga kome bi mogao da ispriča svoju priču. Ta osoba ne sme da bude Jevrejin. Ti nisi. Želiš li da ga upoznaš? – Pristala sam.”

Roman mi se, čitan iz tog ugla, dopao. Pisan je pitko, pristupačno, dinamično. Nisam bila sigurna kako je autorka Heder Moris uspela da tako potresnu i mračnu temu učini ,,lako prohodnom”.

– Dobro došli u Aušvic. – Lali u neverici čuje reči iz usta što se jedva pomeraju. Silom oteran iz kuće, transpotovan kao životinja, trenutno okružen teško naoružanim esesovcima, sada mu kažu da je dobrodošao – dobrodošao! (cit)

Do mnogih odgovora došla sam tek kada sam dovršila čitanje. Saznala sam da je Heder isprva napisala scenario koji joj je stajao punih 12 godina. Onda je odlučila da posluša prijatelje i pretočila ga u romaneskno delo (mada su joj predlagali da napiše memoare). Dijalog je transponovala u roman. To doprinosi brzom i lakom čitanju. (Vrlo popularan način u 21. veku i kod stranih i kod naših pisaca. Mnogi romani sve više liče na scenarija).

,,Prostor je tvoj jedino ako se potrudiš da bude tvoj” – razmišlja glavni junak.

U stvaralačkom procesu autorka je ostala na pola puta.

Nije ušla u deskripciju, karakterizaciju, motivaciju. Ona će prethodnog tetovažera Francuza, Lalijevog ,,učitelja” samo ukloniti iz priče time što se na poslu više ne pojavljuje. Nijednom rečju ne objašnjava otkud sin kočijaša zna 5-6 jezika i u kojoj je funkciji neprestano ponavljanje te činjenice (opet jedno od podilaženja izvoru?).

Radnja je ,,iseckana”, ,,krpljena” deo po deo kako bi se komadi sećanja nekako povezali i uklopili u uzročno-posledični sled. I sama je priznala (kao recimo Vukovi pevači) da joj je Lali o istom događaju pričao mnogo puta, ponekad menjajući, dodajući, izostavljajući detalje i smisao. Ona je bila filter, ,,sabirni centar” zbivanja koja su u svedoku bila zatočena punih 60 godina otkako je uspeo da pobegne i spase se nakon gotovo pune 3 godine logorovanja. Otuda neke scene i razmišljanja deluju ,,ispeglano’’, ,,ulickano’’:

,,Lali se oseća kao da je zalutao u scenu iz klasične tragedije. Neki glumci su isti, uglavnom su novi, tekst im je nenapisan, uloge im još nisu podeljene. Životno iskustvo ga nije pripremilo da shvati šta se dešava…’’ (Ovekave i njima slične misli su pre naratove i autorove nego junakove).

Uopšte nisam sigurna da bi njegovu ispovest na isti način preneo muškarac, u odnosu na ovu žensku varijantu.

Evo jedne scene koja oslikava žensko (autorkino) viđenje sveta koje je pripisano glavnom junaku: ,,Nešto tik pored pruge privuče mu pogled, blesak boje. Cvet, jedan jedini cvet, njiše se na povetarcu. Krvavocrvene latice okružuju sredinu crnu poput noći. Gleda ima li ih još, ali nema. Ipak, to je cvet i Lali se ponovo pita kada će sledeći put moći da da cveće nekom do koga mu je stalo…’’ (Sada kada je segmenat ovako izdvojen oseća se ili manjkavost u prevođenju, ili deskripciji).

Muškarac bi se više bazirao na faktografiji, a autorka je faktografiju i biografsko, podredila ljubavnoj priči i hepi endu. Zato mi sve deluje nekako bajkovito, a to u ispovestu o Aušvicu prosto nije prirodno. U celom romanu pljušte dragulji, safiri, novci, koje logoraš opušteno troši i rasipa, kupujući njima komfor u logoru.

Jasno je meni nakon čitanja zašto je priča čamila 6 decenija. Tetovažer se plašio da ga ne optuže zbog saradnje sa okupatorima. Mudro je ćutao. Otuda je knjiga puna detalja njegovih ,,dobrih dela”. Te je spasio batinaša, pa je spasio begunca, pa je bio dobar prema Romima… Pitam se, pitam, koliko je on montirao priču, a koliko je Heder kompromisno želela da mu učini pa je gradila lepu sliku o njemu i koristila te detelje u njegovoj karakterizaciji.

Meni je mnogo toga ,,žuljalo’’:

Hrana se dotura lako, krađa se toleriše, Lali se šećka po logoru kao što je Aušvic nonšalantno, ljubaviše godinama, švercuje (i to mnogo znaju), imam kanale kojima mu žene doturaju dragocenosti… Nigde ne piše da je neka od njih stradala, pa da je morao iznova da angažuje nove logorašice… Na trenutke sve izgleda kao neki veliki kvart u kome žive različite vrste zatvorenika… Tek kada ceo blok Roma bude odveden u krematorijum, setimo se na kom mestu se radnja odvija.

To što se autorka ,,zaglavila” na pola puta između svedočanstva i njegovog pretakanja u romaneskno štivo, nije je omelo da stvori svetski best seler. Knjiga je prodata u tri miliona primeraka, prevedena na 43 jezika, objavljena u 50 zemalja. Brojke sve kazuju,, svaki dodatni komentar je suvišan.

Meni knjiga izgleda kao da ju je pisala naša Jelena Baćić Alimpić. Ide se na sentiment, na to da se čitalac gane i razneži, da se predstave scene dramatično i tužno, (ali ne traumatično) i da svi na kraju žive srećno do kraja života. Pritom se daju snažne poruke kojima se potcrtava herojstvo glavnog junaka koji zastupa više puta ponovljenu ideju: ,,Spasiti jednog znači spasiti svet!”

Mislim da će svako u ,,Tetovažeru iz Aušvica” naći ono što traži. Meni su najzanimljivije bile scene dok tetovažer sedi, ne podižući pogled, i u kožu utiskuje, upisuje, tetovira, cifre beskrajnim kolonama novopridošlih zatvorenika. Jednog dana će to učiniti i devojci Giti koja će mu privući pažnju i dati motiv da se bori da preživi.

,,Lali nastoji da ne podigne pogled. Uzima komad papira koji mu je pružen. Mora da prebaci pet cifara na devojku koja drži papir. Tu već postoji broj, ali je izbledeo. Gura joj iglu u levu ruku, tetovira broj 3, pokušava da bude nežan. Krv pocuri. Ali igla nije ušla dovoljno duboko, pa Lali mora da ponovo istetovira broj. Ona se ne trgne od bol koji joj, Lali zna, nanosi. Upozoreni su  – ne govori ništa, ne radi ništa. Obriše krv i utrlja zeleno mastilo u ranu.

– Požuri – prošapuće Pepan.

Lajliju treba previše vremena. Jedno je tetovirati ruke muškaraca; skrnaviti tela mladih devojaka je užasno. Brzo pogledavši uvis, Lali vidi muškarca u belom mantilu kako lagano prolazi pored niza devojaka. Tu i tamo se zaustavi da ispita lice i telo prestravljene mlade žene. Na kraju stiže do Lalija. Dok Lali devojčinu ruku drži što nežnije može, muškarac je rukom hvata za lice i grubo ga okreće levo-desno. Lali pogleda preplašene oči. Usne joj se miči, sprema se da progovori. Lali joj čvrsto stegne ruku da je spreči. Ona ga pogleda, a on joj bezglasno kaže; ,,Ššš”. Muškarac u belom mantilu joj pušta lice i odlazi. – Bravo – šapne Lali dok počinje da tetovira preostale četiri cifre – 4902…”

Ovakve scene su filmske. Bravurozne. Više ih je ne početku gde se poklanja pažnja detaljima, nego na kraju koji je poprilično ,,zbrzan”. Tako da je Heder Moris i u tome ostala na pola puta.

Imala je sagovornika i priču koje su zlata vredne i ona je na kraju uspela da ih dobro upakuje i odlično plasira. Da li je moglo bolje? Da! Ali šta je briga što je ostala na pola puta kada je umeće naracije u pitnju, kada je priča ganula čitaoce!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *