ODLOMAK – ,,ZLATNA ŽILA”

KTO GA NOSI POMOZI MU BOG

Dolazak budućeg kralja je sve ostalo potisnuo u drugi plan, pa je Negovan danonoćno radio na njegovim porudžbinama. U izradi krune i skiptra pomagali su mu učenici i pomoćnici u gruboj izradi i livenju. On se posvetio detaljima i ukrasima, ali je želeo da prsten bude samo njegovih ruku delo. Hteo je da napravi komad nakita koji će sve da ih nadživi i o čijoj će se lepoti nadaleko pričati. Kada je budućeg kralja pitao o obimu princezinog prsta, on se na trenutak zamislio, a onda se snašao i pokazao svoj malić.

– Prsti moje žene su tanani, a ruka nežna. Mislim da će joj biti dobar za srednji ili domali prst. Ukoliko ne bude, možemo li da ga proširimo ili smanjimo? – praktično je razmišljao. Majstor je potvrdio.

Danju se bavio porudžbinom za kralja, ali je noći provodio nad nacrtom za kraljičin prsten. Postao je najbolji upravo zato što je voleo izazove. Trudio se da nadmaši samog sebe. Svaki put je odlazio po korak dalje. Ovog puta je želeo gotovo nemoguće. Dva puta je bio u prilici da vidi princezu Teodoru. Jednom u Nekudimu, kada je tek pristigla sa bugarskog dvora na srpski, a drugi put kada je sa svitom došla u Novo Brdo. Ti susreti su mu remetili san. Njen lik mu je bio stalno pred očima. U zemlji se pričalo o njenoj lepoti i dobroti, ali sve te priče nisu mogle ni približno da opišu gracioznost kojom se kretila, osmeh kojim je topila sneg i led, glas koji je bio kao pesma anđela. Divio se njenim krupnim ljubičastoplavim očima kao nebo u suton. Osvedočio se da su krile hiljadu neispričanih priča i tajni. Drhtao je zbog njenog belog lica i jagodica rumenih kao tek procvale ruže. Usana svetlucavih kao najskuplji rubini. Ruku vitkih kao stabljika trske i tananih prstiju nalik onima na antičkim skulpturama.

,,Da mi je da svoje srce izlijem u ovaj prsten! Da našoj budućoj kraljici greje krv kada je hladno, da joj vraća osmeh na lice kada se rastuži, da je štiti od bolesti i zlih ljudi! Prsten će donositi sreću njoj i onome kome ga ona bude namenila. Svakog drugog, ko ga uzme na silu, stići će kazna. Ovaj krug ukrotiće nečastivog da ne škodi onome ko prsten nosi, ali će ga pustiti na one koji delaju protiv vlasnika. Podeliće svet na dva dela. Napraviće ogradu od svakog zla!”

Završio je nacrte, a onda pošao u dobro obezbeđen deo radionice gde je držao najbolje komade metala.

,,Ništa drugo ne dolazi u obzir sem zlata! A ono je sve otišlo u simbole vlasti. Celo Novo Brdo je sabiralo plemenite metale. Očistili smo zalihe koje su godinama stajale! A prsten kraljice Teodore mora biti isključivo od najboljeg!”

Preturao je Negovan po kovčezima koje je držao pod ključem i preko kojih je dodatno stavljao metalne okove i lance. ,,Sećam se da sam od majstora Petra otkupio odličan komad kada se vraćao kući pa je rasprodavao ono što ne može da ponese. Posle toliko decenija, nije nameravao više da radi. Dobro je zaradio kao miljenik kralja Milutina. Voleo je srebrnajke više od svega. Zato je rado pristao da mu taj divan komad isplatim. Šalio se da će mu lakše stati i udžep novac umesto grumena. Mislim da mi je govorio da je zlato pronađeno u tek otvorenom rudniku u Brskovu pre više godina. Čuvao ga je za neku posebnu priliku. Važnije od ove nema. Dakle, samo da ga pronađem!”, izvadio je sve iz škrinje i tek na kraju došao do zlata koje  je ležalo na dnu.

Te noći spavao je kratko i na mahove.

Sledećeg dana napravio je kalup u koji je ulio otopljeni metal. Cilj je bio otmen a jednostavan, težak, a neupadljiv prsten koji će se pamtiti zato što pleni nesvakidašnjom izradom i lepotom. Rešio je da ga izlije u jednom komadu.

,,Želim da se svidi svakome ko pogleda u princezinu ruku, a da ni sam ne zna zašto! Neće biti bisera i kamenja koji će ga ukrašavati. On će sam po sebi imati moć.”

Ostavio je odlivak da se hladi i još jednom prošao po skici ornamentike i izgledu pečata koji je nameravao da ugravira na prstenu.

,,Biće to i simbol njenog položaja. Ćerka jednog cara se udala za sina srpskog kralja. Ušla je u porodicu sa vladarskom tradicijom i rodila naslednika prestola. Šteta što je mlađi sin umro u Carigradu, ali kad vidim kako se braća sukobljavaju oko toga ko će da vlada, možda je mladi Dušan imao sreće!…”, razmišljao je, dodajući još pokoji ukras.

Ustao je u zoru. Dok se nebo kao dim sivo oblačilo u nežnu rumen, sedeo je pored prozora i u ruci obrtao i okretao prsten spreman za ukrašavanje. Spustio ga je na desni dlan i zatvorio oči. Osetio je kako pulsira u ritmu njegove uzburkane krvi. ,,Ovo je poruka koju joj šaljem!”, pomislio je uzbuđeno. Seo je za stočić i udubio u posao. Nacrt nije više nijednom pogledao. Prvo je na karici iscrtao trougaona i romboidna polja. Potom je jedno po jedno ispunjavao minijaturnim životinjama. Bilo je tu risova, lavova, vukova, pauna, i grifona. Davno je u krčmi čuo priču od nekog putnika namernika o čudesnim bićima s telom lava i glavom orla. Nepoznati je nadugačko raspredao kako su ta čudovišna bića čuvari zlata daleko na istoku.

,,Na ovom prstenu grifoni će čuvati najvrednije zlato koje ova zemlja ima, kraseći ruku naše kraljice!”, uživao je u uplitanju različitih mitova u svoju rukotvorinu.

Potom je sva polja i životinje, koje će nosiocu prstena ulivati snagu, moć i hrabrost, povezao cvećem i lozom koja se oko polja uprela. Karika je pod dodirom ostala glatka, ali su monotoniju narušavali blagi useci nastali graviranjem. Umoran, ali zadovoljan, imao je utisak da je jedan važan deo ukrašavanja uspešno završio. Prešao je na druge poslove, s namerom da se prstenu vrati sutradan, svež i odmoran. Jedva je iščekao da svane. Cele noći oka nije sklopio. Prsten ga je privlačio i zvao kao da je živ. Učvrstio ga je u malu stegu i dugo gledao. Zamisao šta će sledeće da uradi sazrevala je i prsti su ga svrbeli.

Dan je posvetio glavi prstena. Izradio ju je da bude okrugla, ravne površine. Znao je da će taj deo biti najviše izložen pogledima. Govoriće bez reči. Onim što bude urezao otkrivaće položaj vlasnice i uticaće na odnos drugih prema njoj.

Teodorino plemenito poreklo oduvek joj je pružalo ravnopravnost, pa čak i blagu prednost u novoj zemlji.

,,Znam! Nemanjići su bili prva porodica na Balkanu koja je dobila dozvolu da koristi vizantijski simbol dvoglavog orla. On im ukrašava freske, odeću, pečate, zastave. Zašto ga najbolja među njima ne bi imala na svojoj ruci. Ko ima više prava na to? Šta je sve prošla otkako se udala za Stefana Uroša! Koliko godina mu je bila podrška i oslonac u tuđini! Zar nije došao trenutak da bude i nagrađena? Kada je poručio poklon, budući kralj je pokazao koliko je ceni i voli.” Prošao je prstima kroz kosu koju nije stigao da očešlja. ,,Siguran sam da činim baš ono što treba.”

Prolazili su sati. Liniju po liniju nastajala su krila, tela i glave orlova. Njihovo rođenje palo je u smiraj dana. Od uzbuđenja i iscrpljenosti Negovan je te noći dobio groznicu. Ujutru je jedva ustao iz postelje i umalo nije ispustio prsten kada ga je uzeo u drhtavu ruku. Dugo ga je gledao. Sve što je uradio bilo je izvanredno, ali i dalje nije bio zadovoljan. Nešto je nedostajalo. Želeo je da sve celine poveže u jednu i komadu nakita pruži moć da štiti onoga ko ga nosi. Biljna i životinjska ornamentika po njegovom mišljenju nije bila dovoljna. Slutio je da će Teodoru stići još mnogo iskušenja. Vreme je isticalo. Dogovor je bio da sutradan dođe kraljevićev čovek po porudžbinu i isplate ga. Vrednost prstena bila je ravna dvogodišnjem porezu jednog domaćinstva. Posao koji je završavao dobijao se jednom ili nijednom u životu. Bio je svestan koliko je sreće imao. Zato je rešio da prevaziđe samog sebe.

Ušao je u veću radionicu koja se naslanjala na stabeni deo kuće. Jednog od momaka poslao je kod najvećeg konkurenta s molbom da ga odmah poseti. Vratio se u krevet. Sestra koja mu je vodila domaćinstvo, kada ga je videla u tom stanju, pohitala je da spremi napitak kako bi se što brže oporavio.

Ivo je upravo ušao u radionicu, ali ga je žena sačekala i odvela u Negovanovu spavaonicu. Bolesnik je jedva govorio. Tresla ga je groznica. Ivo se pitao da li bunca, jer nije mogao da veruje šta ga moli. Stvar je bila tako ozbiljna da je prišao stočiću postavljenom uz prozor, podigao kožnu prostirku i ostao zagledan u zlatni predmet. Ostao je zadivljen njegovom lepotom. Morao je priznati da je vrhunski izrađen.

Negovan je tražio da ga sasluša.

– Kako mogu da ti pomognem? – oprezno je upitao.

– Treba da ga dovršiš – slabim glasom je odgovorio Negovan.

– Kako?

– Ne znam – došao je odgovor nalik jecaju. Videlo se da ga je stigao fizički i duhovni umor. – Gde bi ti još nešto dodao? – pitao je izmučen, ne nadajući se mnogo.

Ivo je levom rukom podigao prsten i bez mnogo razmišljanja upro drugim prstom u deo između glave i karike.

– Ovde na vratu prstena.

Negovan je poskočio u krevetu: – Kako se dosad nisam toga setio?! Dobro je što sam se razboleo! Dobro je što si ti tu! Hajde da odmah to uradimo!

– Kako? – gledao ga je Ivo u čudu.

– Sedi, daj mi samo neki minut – kao pomahnitao se uzvrpoljio u postelji. Rukama je protrljo lice i zažmurio. Naslonio se na zid i umirio. Kada je otvorio oči, sijale su kao žeravica.

– Moraćeš ukrug da urežeš nešto – bio je ozbiljan. Videlo se da je doneo odluku.

– Šta? – radoznalo je upitao Ivo.

– Reči koje će štititi našu buduću kraljicu, a kazniti svakog ko bi hteo da joj naudi. Ovaj prsten ne sme da nosi niko ko ga nije dostojan! Sedi, podeli vrat prstena tako da stane ceo tekst.

Ivo ga je poslušao. Stavio je prsten u stegu i čeko da čuje kako će glasiti ćirilični natpis.

– Ne mogu da smislim ništa snažnije, moćnije, bolje od ovoga: KTO GA NOSI POMOZI MU BOG – zagledo se u zlatara kako bi video njegovu reakciju. Kada je Ivo klimnuo glavom i nagnuo se nad prsten, da bi rešio kako da čitav tekst stane na površinu koju su za urezivanje odredili, znao je da je dobro odlučio.