Vesna Aleksić književnica za decu

Vesna Aleksić

INTERVJUI

 OD JEDNE REČENICE DO KNJIGE

Književnica Vesna Aleksić mi je odavno poznata. Ona već više decenija predano piše za decu. Čitala sam njene intervjue, gledala priloge o njenim knjigama, pratila njen put uspeha. Pa, ipak, do skora nisam sela i pročitala neku njenu knjigu. Čak ni onu čiji se odlomci nalaze u Čitanci!

Njena dela su mi preporučivali moji učenici, njihove mame, ali i bibliotekarke i moje koleginice. Slučajnost? Nikako! Znala sam da iza tog svopšteg čitalačkog obožavanja stoji samo jedan zajednički imenilac – kvalitet. Stoga sam ciljano nabavila nekoliko njenih romana. Zaronila sam u njen svet kao u svežu i bistru morsku vodu. Ostala sam zadivljena i omamljena kao pojem sirena, samo što nije bilo bojazni od njenih priča. Naprotiv. One pročišćavaju dušu, čine nas boljim, mudrijim, plemenitijim…

Sada ja, na pitanje šta da čitaju deca, kao iz topa ispaljujem neke od naslova Vesne Aleksić: ,,Kaljavi konj”, ,,Ja se zovem Jelena Šuman”, ,,Krokodil peva”, ,,Zvezda rugalica”, ,,Marija Modiljani”, ,,Karta za letenje”, ,,Vetar je, Aja”, ,,Licitacija vetra”…

Vesna Aleksić
Vesna Aleksić, književnica za decu

Čime ste se zanimali u detinjstvu? Šta ste želeli da budete kad porastete?

Pošto je glavno zanimanje svakog deteta da se igra, tako sam ja najčešće bila indijanska princeza, ili jare u ,,kolu jarića” ili car u igri ,,Care, care, gospodare koliko je sati”, ili stjuardesa, ili pak, najčešće usamljeni čitač stripova u jednoj šupi gde ih je bilo mnogo, ili sam bila pevačica na ljuljašci… Igre u mom detinjstvu bile su maštovite i dugo su trajale, uglavnom sa gomilom dece. Ratovalo se, najčešće kauboji protiv Indijanaca. Ja sam uvek htela da budem na strani Indijanaca. Kad bi se desilo da ostanem sama, čitala sam knjige i stripove, i opet knjige… sve što mi padne pod ruku. Opismenila sam se sa pet godina, zahvaljujući stripovima ,,Mirko i Slavko”. Šta sam želela da budem? Sve devojčice su uglavnom htele da budu glumice.  Ja ne. Želela sam jedno vreme da budem stjuardesa da bih putovala što više… Kad mlaznjak ostavi trag na nebu, mi smo prekidali igru, ,,sekli” jedni drugima sklopljene prste i pomišljali svoje želje… Imali smo ih mnogo i to je dobro.

Svojom profesijom ste upućeni na rad sa  decom. Koje su lepote rada u vrtiću?

Ja sam pedagog, stručni saradnik u predškolskoj ustanovi i nemam, kao vaspitač, samo jednu, svoju grupu. Svakodnevno obilazim vrtiće i pratim rad u mnogo, mnogo grupa… Slobodna sam da se zadržim u nekoj grupi koliko smatram da treba da budem tu, ili s nekim pojedinačnim detetom da pričam i pričam koliko hoću. To mi je ponekad potrebno da pomognem detetu da reši neki svoj problem. S jednim dečakom sam danima ćutala i igrala se u kutiću. I na taj način može da se sakupi dosta informacija i da se razume gde je tačka tuge ili osećanja nepripadanja. Radim i sa roditeljima i sa vaspitačima. Volim svoj posao jer je dinamičan i jer sama određujem gde i koliko sam potrebna.

Da li možete da predvidite temperament, pa možda i životni put dece?

Deca se rađaju sa svojim temperamentom, ali se karakter izgrađuje s vremenom. Naš stručni tim (logoped, saradnik za fizičko, socijalni radnik i ja) sa vaspitačima, davno je primetio da se u uzrastu od šest godina mogu tačno videti karakteri dece, odnosno budućih ljudi. Tad su već formirani kao ličnosti i često smo mogli tačno da procenimo kod kojeg deteta će biti problema i koje su oni vrste. Naročito mnogo pratimo decu iz hraniteljskih porodica kojih je u mojoj opštini (Obrenovac) mnogo. Ima tu divnih roditelja koji se trude i preko svojih mogućnosti da decu koja su im poverena, zaista izvedu čestito na put. Ima, nažalost, i teških situacija u mnogim, običnim porodicama, i opet smo mi tu, makar za svakodnevni rad.

Koju knjigu pamtite iz školskih dana? Da li ste više voleli srpski ili matematiku?

Pamtim mnoge knjige… ,,Orlovi rano lete”, ,,Hajdi”, ,,Dobar vetar plava ptico”, ,,Lesi se vraća kući”, ,,Kroz pustinju i prašumu”, ,,Zbogom mojih petnaest godina”, ,,Veliki Mon”…  To su knjige koje sam čitala bar po tri puta… One koje sam pročitala jednom, ne računam. Ima ih mnogo. Volela sam srpski uvek više od matematike. Zapravo, pošteno, matematiku nisam volela!

Šta trenutno čitate? Koju knjigu biste preporučili odraslima, a koju deci?

Trenutno čitam ,,Veliki rat” Aleksandra Gatalice. Nisam stigla da je pročitam u vreme kada je dobila Nina, a ni kasnije. E, sad ,,zahvaljujući koroni” nadoknađujem propušteno! Odlična knjiga! Preporuka za odrasle. Nedavno sam pogledala film ,,Ne bojim se ” snimljen prema istoimenom romanu Nikola Amanitija. To je preoruka i za decu, i za odrasle. Spremam se da ga pročitam ponovo jer sam ga pronašla na ,,Kupindu”. Priča od koje puca srce!

Kada ste počeli da pišete?

Počela sam da pišem izgleda još kod moje učiteljice koja je prva primetila da su moji pismeni zadaci i pismene vežbe, nešto lepši od ostalih. Jednom me je počupala za šiške zato što sam kratko napisala sastav koji joj se mnogo dopao. Nije tolerisala kratku formu, očigledno. Ona je bila moj prvi literarni fan, kako bi se to danas reklo. I volela me je. Deca osećaju dobro ko ih voli. A knjige sam počela da pišem sa davdeset i devet godina. Zašto sam to tačno upamtila, ne znam, ali tada sam počela…

Kako Vam klikne da je nešto tema koja može porasti do knjige?

Ponekad mi je dovoljno da čujem jednu dobru rečenicu i da mi klikne… Tako je jednom, drugar mog sina, ljut na oca, rekao: ,,Ćale mi se opasno jevrejiše u poslednje vreme”. Slatko sam se nasmejala, a onda je ta rečenica počela da ,,radi”. I to je bila prva rečenica mog romana ,,Licitacija vetra”, svojevremeno vrlo zapaženog i nagrađivanog. Sada, poslednji roman ,,Ptica na vetar”, kliknuo mi jekad sam čula kako je jedna  mala Anđelija na Fejsbuku, objavila svoju sliku i napisala: JER SAM LEPA? I onda su je svi ismejali zbog te simpatične greške, a meni se otvorila cela priča… O zlostavljanju, telefončićima, ekrančićima i pseudoživotu, odnosno opasnostima preteranog boravljenja u virtuelnoj stvarnosti. Isapala je to mnogo slatka i poučna priča.

O čemu ste dosad pisali? Koja knjiga je pobrala najviše lovorika i skrenula na sebe pažnju?

Mislim da sam svojim opusom dosad zahvatila mnogo tema, od rata, do ,,blejanja” pred zgradom. I upravo ta nepretenciozna knjiga o ,,blejanju” pred zgradom, pobrala je najviše lovorika. To je knjiga ,,Ja se zovem Jelena Šuman” i objavljena je i u Nemačkoj u dva izdanja, a ovde je dobila nagrade ,,Politikin zabavnik” i ,,Dositejevo pero”. Jelena Šuman me je vodila i po Evropi, i dopala se deci, mislim da je išlo pet izdanja kod nas. Roman ,,Zvezda rugalica” takođe ima pet izdanja i nagradu ,,Neven”. ,,Sazvežđe violina” isto je dobio nagradu ,,Neven”, a i ,,Krokodil peva” mislim da je dobio najveći broj nagrada, uključujući i ,,Belog gavrana”, međunarodnu nagradu Minhenske biblioteke.

Šta za Vas znače nagrade? Koliko one pomažu da knjiga dobije pažnju koju zaslužuje?

Lepo ste odvojili ova pitanja. Nagrade mnogo više trebaju knjizi nego piscu, jer privlače publiku da ih čita. Pisac treba da bude u senci svojih knjiga. Od mnogo lepih knjiga koje sam pročitala uvek znam naslov, ali ime pisca često ne znam. Zaboravim ga. Svakako je dobar to pisac, ako ja pamtim godinama njegovu knjigu, neretko i poneku rečenicu iz nje. I to je važno. Više volim, iskreno, da neko dete zna da opiše moju Jelenu Šuman, nego da pamti moje ime.

Kako ste se spremali za pisanje knjge na temu slovenske mitologije? Da li ste odmah znali da će se zvati ,,Kaljavi konj”?

Ideju za tu knjigu mi je dala drugarica koja je bila na sajmu knjiga u Bolonji i prodavala tamo knjige iz grčke mitologije. Neki Italijan ju je pitao zašto prodaje grčku mitologiju, zar nemaju Srbi svoju? I to je bio izazov. Našla sam literaturu i proučavala je kao student, vadila beleške i izmišljala priče. Nisam odmah znala kakav će biti naslov, a onda, kad sam napisala priču o bogu Svetovidu, na osnovu legende o kaljavom konju, palo mi je na pamet da bi mogla tako da se zove i cela knjiga. Izdavaču se u početku nije dopadao naslov, popustio je mojoj želji, a onda mi je priznao da je naslov ipak dobar!

Vesna Aleksić, s jedne od promocija
Vesna Aleksić, s jedne od promocija

Imate li ideju kako prevazići sve ograde i barijere koje nam je kovid nfekcija nametnula? Na koji način doći do čitalaca? Pišete li nešto novo?

U vreme kada smo svi pomalo nalik zatvorenicima (zbog virusa) teško je družiti se sa čitaocima na pravi način. Ovaj period je taman dobrodošao za čitanje i za posao za koji inače nemao vremena u ,,civilnom životu”. Tako ja, u ovom zarobljeništvu, puno čitam, pišem, farbam radijatore, krečim, vozim bicikl, idem na Savu, družim se sa unučićima… Nedostaje mi druženje s mojim čitaocima koje obično izgleda kao na fotografiji koju Vam dajem. Uh, slatko se ispričamo na ovakvim susretima. Ali, ne brinem, nadoknadićemo sve…

Trenutno ne pišem ništa, jer sam završila knjigu o našoj slikarki Mileni Pavlović – Barili. Ona treba uskoro da se pojavi. To je knjiga koja se bavi detinjstvom i tinejdžerskim dobom naše slavne slikarke i čini mi se da je interesantna. Ona će biti deo knjiga koje priprema ,,Pčelica”, a koje se bave slavnim ženama iz naše istorije. Mislim da će to biti zanimljiva literatura za one koji uvek žele da znaju malo više… A ima i takvih, na sreću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *