Čajniče

Reportaža: Čajniče

MOJE REPORTAŽE

GRAD KOJI NA BILJE I BOSILJE MIRIŠE

Zoran i Ljiljana Šarac u Čajniču
Zoran i Ljiljana Šarac u Čajniču (Ulica Herceg Stefana)

– Odakle si? – pitala sam pre dvadeset tri godine momka s kojim sam izašla, (sadašnjeg supruga).

– Iz Čajniča – odgovorio je, osmehnuvši se.

– Kako?… – nisam dobro čula.

– Čajniče. Niče čaj. Čaj-niče… Mesto gde je oformljena Druga proleterska brigada 1942… – nastojao je da me podseti.

Od svega toga čula sam samo jedno: – Kako čaj može da niče? – insistirala sam.

– Pokušavam da te asociram…

– Gde je to? – zaista nisam bila baš upućena u geografske finese.

– U Republici Srpskoj – nije mi preterano pomogao.

– Mhm – bilo mi je neprijato da dalje ispitujem.

Video je moje nesnalaženje: – To je tromeđa Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Na 50-ak kilometara smo od Foče, na 20 od Goražda, 50 km od Pljevalja, 60 od Višegrada…

Stala sam da klimam glavom jer su stvari počele da mi postaju jasnije.

– Izgleda da ćemo morati jednom da ga posetimo – bio je ljubazan.

I otišli smo u Čajniče, ali ne jednom, već mnogo, mnogo puta. I zato mi preteško pada što ovog leta nismo, jer smo strahovali da ne ugrozimu naše najmilije dok korona bukti svuda, a najviše u Beogradu.

Ali, da ipak krenemo redom!

Na nadmorskoj visini od oko 816 metara svio se gradić po imenu Čajniče. Podsetiću one u zrelijim godinama na jednu davnašnju seriju po imenu ,,Klinika Švarcvald”. E, na takvo okruženje mi je zaličilo, kada sam ga prvi put videla. Opasano brdima Cicelj i Čivči brdo, koji su obrasli bukovim, hrastovim, borovim i jelovim stablima, s rekom Janjinom koja protiče ispod naselja, sve podseća na nemačke krajolike. Nije ni čudo, jer kada sam iščitavala podatke, pronašla sam da je još 1935. tu osnovana Klinika za plućne bolesti. Zdravlju doprinosi čist i miomirisan vazduh. Iako stručnjaci naziv mesta povezuju sa otomanskom vladavinom i dvema persijskim rečima čaj-voda i niče-dobra, Čajničani tvrde da je ime poteklo od brojnog lekovitog bilja koje raste-niče po okolnim kosama i livadama.

Ovo mesto, koje se ugnezdilo na krajnjem istoku Republike Srpske, prvi put se u istorijskim spisima pominje 1477. kao jedan od važnih gradova u Hercegovačkom sandžaku. U to vreme nalazilo se na izuzetno važnom trgovačkom putu, zvanom Stambolska džada, koji je povezivao Dubrovnik i Istanbul. Danas je, pak, pomalo skrajnuto. Da mnogi pogledi budu uprti u njega pomaže mu drevna svetinja. Još krajem 15. veka u Čajniču je izgrađena pravoslavna crkva, koju svi nazivaju Stara crkva, jer je u 18. veku izgrađena i 1863. osvećena Nova crkva. Obe su posvećene Uspenju Presvete Bogorodice.

Hram Uspenja Presvete Bogorodice
Hram Uspenja Presvete Bogorodice, Čajniče

Svetinje su mnogo puta bile razarane, oštećivane, paljene. Narod je uporno i uvek iznova obnavljao svoje hramove, ne dozvoljavajući da se zatvore i zatru. Zato i danas na brdu iznad grada stoji hram beo poput golubice i dočekuje širom otvorenih vrata sve vernike, svedočeći o trajanju, veri, ljubavi, sabornosti… U njegovoj riznici čuvaju se brojne dragocene stare knjige, ikone… Da spomenem samo Čajničko jevanđelje iz 14. veka, Crnojevićev oktoih iz 15. veka…

Pa ipak, iznad i ispred svega toga je Ona – ikona Presvete Bogorodice Čajničke, koja je poznata i kao Čajnička Krasnica.

Kada uđete u hram, noge vam same krenu ka posebnom prestolu na kome je ikona. Molitva i njeno celivanje, kao i prolaženje ispod nje da biste se našli pred likom Svetog Jovana Krstitelja, čine da iz crkve izađete promenjeni. Hod vam je bodriji, dah dublji, a grudima vam se razliva neko milje koje se rečima ne da opisati. To i nije potrebno, bitno je da ste poklonjenjem jednoj od najvećih svetinja zastali, utonuli u molitvu, zagledali se u sebe i uputili reči iz srca i duše Bogu i Presvetoj Bogorodici.

Prema narodnom predanju ikonu je načinio apostol i jevanđelista Luka. U Srbiju je došla davno, još u doba Nemanjića, za vreme vladavine kralja Milutina. Car Uroš ju je poklonio manastiru Banja kod Priboja u znak zahvalnosti Bogu zbog svog izlečenja. Čudan je put ove svetinje. Mogla bi biti pravi izazov za snimanje filma, ili da posluži kao građa za pisanje uzbudljivog istorijskog romana.

Iste godine kada su odnete mošti Svetog Save iz Mileševe, 1594. Turci su opljačkali i zapalili manastir Banju. Tada je jedan seljak spasao svetu ikonu iz vatre i preneo je preko Lima u čajničku crkvu. Godine 1868. jedan kujundžija iz Sarajeva, po imenu Risto Andrić, uradio je okov od zlata i srebra za ikonu sa obe strane (na jednoj je Presveta Bogorodica sa Hristom, a na drugoj Sveti Jovan Krstitelj), tako da su ostala vidljiva jedino lica Svetih. Kruna Bogorodice bila je ukrašena sa jednim velikim i nekoliko manjih dijamanata.

Kada je godine 1868. obznanjeno da će manastir Banja biti obnovljen, a ikona njemu vraćena, pobunilo se sve srpsko, ali i muslimansko stanovništvo, pa je ikona ostala u Čajniču.

Za vreme Drugog svetskog rata neprijatelji su poharali crkvu i izvadili dijamante iz krune Bogorodice. Tada je ikona preneta u jednu srpsku kuću kako bi bila sačuvana. Tu se njen put ne završava. Odatle je nose u selo Srečanje u Crnoj Gori, pa u jednu pećinu, potom u crkvu u selu Slatina kod Foče, da bi bila preneta u selo Trpinje gde ostaje do kraja rata. Vraćena je u Čajniče po obnovi Stare crkve, a u Novu je preneta nakon njene obnove.

Uoči rata (koji je buknuo 1992) Čajniče je imalo oko 10000 stanovnika. Po poslednjem popisu iz 2013. ima 2400.

Mladost ovog grada stasava u vrtiću ,,Bajka”, Osnovnoj školi ,,Jovan Dučić” i Srednjoškolskom centru ,,Petar Petrović Njegoš”, dok svoje vidike širi u gradskoj biblioteci ,,Branko Ćopić”.

Nadaleko je čuveno obeležavanje Male Gospojine (21. septebra) koje okuplja ljude iz čitavog regiona, a i šire.

Okupljanje, druženje, praznovanje su u Čajniču tradicija.

I staro i mlado se raduje loženju vatre i paljenju badnjaka na Badnje veče u porti crkve. Nadaleko su poznata i okupljanja familija, uglavnom tokom leta, kada se prave izleti po obližnjim livadama pored brojnih potoka, ili nadomak šuma i vikendica. Tada dođe brojna rodbina iz celog sveta. (Ovu godinu kada je virus sve na trenutak zaustavio i pokavrio ne računam!).

U centru grada su brojni kafići i Hotel ,,Čajniče” kome opština želi da vrati nešto od starog sjaja.

Hotel ,,Orijent''
Hotel ,,Orijent”

Na izlazu iz grada, na putu prema Pljevljima, na uzvišenju sa kog puca pogled na ceo grad i okolne zaseoke, cakli se kao dukat obnovljeni hotel ,,Orijent”. On ponovo postaje mesto gde gosti sa strane mogu odsesti, a meštani organizovati proslave i veselja.

Ne zna se u koje doba godine je lepše u Čajniču biti gost. Da li zimi kada se uveče temperatura spusti na minus 15, a vi izađete u grad i u omiljenom kafiću pijete kuvano vino, ili se u vreloj sobi kod  kuće, kod rođaka ili prijatelja (jer drva hvala Bogu ima dosta) služite tanko isečenim suvim mesom, domaćim sirom, kajmakom i turšijom, ili leti kada na livadi pečete janjca, berete borovnice, šetate izvan grada, sedite na terasi i ispijate sok od ruže, liker od oraha ili višnje… Naravno, ko voli, uvek je tu čista i pitka domaća rakija.

Mesta druženja i okupljanja su takođe leti bazen na reci Janjini, a zimi uređena staza sa ski liftom iznad grada.

Reportaža: Čajniče
Reportaža: Čajniče

Posetila sam mnoge pravoslavne svetinje od Rusije, preko Bugarske, do Grčke, a o srpskim da i ne govorim, što sa svojim đacima, što porodično. U svakoj od tih pravoslavnih svetinja, svetionika vere, osećala sam se blaženo, smireno, spokojno, razdragano… ali samo sam u čajničkoj crkvi osetila da mi se biće zari, da sam bliže Gospodu nego ikada, da mi se duša raduje i smiruje! A kako i ne bi! Na tom svetom mestu sam se venčala, u njoj sam krstila svoje sinove, prisustvovala venčanjima najmilijih, krštenjima svojih kumčića, bila na službama i velikim praznicima.

Za putnike namernike Čajniče je cilj hodočašća, za stanovnike mesto gde s osmehom i radošću dočekuju i ispraćaju goste, a za mene je moja druga kuća.

Fotografije iz arhive: Neša Obrenovića, MarijeKaradžić i Ljiljane Šarac.

2 thoughts on “Reportaža: Čajniče

  1. Ovo nije samo izuzetno bogata reportaža o Čajniču. Kroz tekst se prepliću poštovanje i ljubav prema rodnom kraju životnog saputnika. Uz veliko uživanje u čitanju, nemoguće je ne poželeti odlazak u Čajniče. Želja mi je da ga posetim kada budete tamo!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *