Počela sam da pišem iz besa, revolta, umora, nezadovoljna atmosferom koja je zavladala oko mene. Naročito na poslu. Mrak je pretio da me povuče na dno.
Druge ne možemo da menjamo, ali možemo sebe.
Odlučila sam da se spasem bekstvom. U imaginarni svet koji ću sama stvoriti.
Počela sam da pišem., Po autodiktatu. Tek da duši svojoj olakšam, misli razbistrim, nervozu smirim.
Priča nije imala jasan cilj. Kako je moja ljutnja splašnjavala, tako je i ona jenjavala.
,,Roman” se završio na četrdesetoj strani!
Jasno mi je bilo da je igra završena.
No, korist je bila višestruka. Sem obnovljene energije i osnaženog samopouzdanja, proklijala je pomisao da ozbiljnije mogu svemu da pristupim i da stvarno napišem knjigu.
U snažnoj želji da se to desi što pre, nisam ostavila sebi mnogo vremena. Kako sam imala cimerku iz Knina, svedok sam bila potresne sudbine našeg naroda tokom operaicije ,,Oluja”.
Nisam pročitala nijednu knjigu na tu temu, niti čula za neku, pa sam sela i napisala priču.
Dok sam tragala za izdavačem, pošla sam za novom idejom.
Prala sam sudove i samo su mi iznenada iskrsli stihovi o Prokletoj Jerini (čitani pre više decenija dok sam spremala ispit pod nazivom Narodna književnost):
,,Šetala se Jerina gospođa
po lijepom ravnom Smederevu,
susreo je Damnjan Šainović.
Govorila Jerina gospoja:
– Ljubi mene, Damnjan Šainović…”
To je bilo dovoljno da me povuče u svet srednjeg veka, Brankovića, izgradnje Smedereva i teorije da je despotica Jerina bila preljubnica…
To mi se činilo kao čvrsta građa za dobar temelj romaneskne priče.
S obzirom da sam rođena u Smederevu, mitovi, legende, zidine tvrđave, slike u oku, uspomene u duši, sve je to bilo nataloženo u meni i tražilo dobar kanal da se pretoči u nešto konkretno.
Iščitavanje istorijskih spisa o Đurđu Brankoviću, Irini Kantakuzin, izgradnji srpske prestonice nakon vraćanja Beograda Ugrima, bilo je duhovna igra i veliko zadovoljstvo.
Jedno otkriveno polje rađalo je nova pitanja, pa je istraživanje išlo i u širinu i u dubinu i donosilo brdo građe za koju ponekad nisam ni bila sigurna hoće li mi biti od koristi.
Valjalo je istražiti kako se živelo u 15. veku. Shvatiti istorijski kontekst u koji treba staviti junake. Uživeti se u njihov intimni porodični krug i odnose, kako između supružnika, tako i između dece…
Do tada sam s velikim uživanjem iščitavala romane Lusinde Rajli i uživala u njenom naporedom pletenju dve priče. Jedne vezane za istorijka dešavanja, i druge savremene koja se sa njima u nekom momentu ukršta.
Kako nisam imala nameru da pišem isključivo istorijski roman, stvorila sam jedan izuzetno prijatan lik mladog Damjana koji se iz Novog Sada preselio u Cirih, ali je počeo da sanja despoticu koja ga poziva u pomoć…
Damnjan iz prošlosti prozvao je Damnjana iz sadašnjosti na viteštvo.
Igra je mogla da počne…
U vreme kada sam slala rukopis Evro Booku (tadašnjem Evro Giuntiju), imala sam dva napisana romana. I onako naivno i srčano, poslala sam oba.
Urednica je bila zainteresovana samo za srednjovekovnu priču pod naslovom ,,Opet sam te sanjao”.
Pročitala ga je, javila se kroz sedam dana (negde u junu 2015) i rekla da počinjemo rad na rukopisu jer planiraju da ga objave za Sajam knjiga u Beogradu! Ugovor je potpisan i tako je trećenapisani roman postao prvoobjavljeni.
Kako su Brankovići ostali u senci, a njihove sudbine nisu često bile predmet interesovanja umetnika, moj roman je doneo pred čitaoce jednu zanimljivu temu iz nacionalne istorije na moderan i zanimljiv način.
Priča je krenula u svet i do danas privlači pažnju i ubira simpatije i pohvale.
Drago mi je da sam ja ta koja je učinila ozbiljan korak da se sa despotičinog imena ukoni nepravedna odrednica: Prokleta! Ona je bila sve, samo to ne.
,,Opet sam te sanjao” je priča o tome ko je zaista bila Irina Kantakuzin Branković.
