Zanimljivosti Ljiljana Šarac

OTKRIVAM VAM

Koliko mene ima u romanima ZANIMLJIVOSTI

KOLIKO MENE IMA U ROMANIMA

Muž i ja
Muž i ja

Mnogi me na književnim večerima pitaju koliko autobiografskog ima u moji romanima. Ja im kažem da ne mogu pobeći od sebe. I kada nastojim da napravim otklon i distancu pri pisanju od autobiografskih detalja, to činim samo delimično. Sve što sagledavam, osmišljavam, opisujem, radim iz svog ugla,vlastitog senzibiliteta, shvatanja sveta i života… Moj duh i energija lebde iznad svake stranice, tokom čitave priče.

Roman je kao rukovet poljskog cveća! U njega naberem i saberem svoja znanja, sećanja, priče ljudi koje poznajem, izmaštane junake i prizore.

,,Opet sam te sanjao”, moj prvi roman, je poput otiska moje duše. On je nastao po mom doživljaju sveta, istorije, ljudi… Kada sam počela s radom, rekla sam mužu da pišem roman kakav bih sama volela da pročitam. To je značilo da treba da bude intrigantan, zanimljiv, pun obrta, iznenađenja, različitih likova… Takođe je morao da sadrži neku toplu, senzibilnu, romantičnu ljubavnu priču. Po mom shvatanju – dobra je ona knjiga koju ne možete da ispustite iz ruku. Reakcije čitalaca na moj prvenac su odlične. Ovaj roman se i dalje prodaje kao da je izašao pre pola godine, a ne pre pune četiri! U njemu ćete poći u virtuelnu šetnju kroz moj rodni grad – Smederevo. Gledaćete kroz moja sećanja zidine smederevske tvrđave, centar grada, smederevske kafiće, zamršeni splet ulica, gradsku biblioteku, pijacu… Tu sam prenela priču moje prve komšinice koja svake subote već dvadeset pet godina sa kućnim prijateljima igra tablić. U ovom romanu su se našle i moje uspomene (darovane glavnim junacima) sa putovanja u Sank Peterburg i Budimpeštu… Da ne govorim koliko je sve znanje stečeno na Filološkom fakultetu ovde bilo od koristi. Iako mi je prvi roman, nisam pipala kao slepac u mraku, već sam vladala (i dodatno ih brusila) književno-teorijskim pojmovima i zakonitostima.

Za mene je pisanje drugog romana ,,Gde sam to pogrešila?” bilo katarzično. Pročišćavajuće. U njega sam izlila sve uspomene na dane svog školovanja i mladosti. Plakala sam i smejala se, pišući ga, sećajući se anegdota i druženja sa dve najbolje drugarice (opet u Smederevu). Tako sam od nas tri izgradila likove dveju glavnih junakinja – Nataliju i Inu. Njima sam toliko podarila svega iz porodica svojih drugarica (i dobrog i lošeg) da sam na kraju morala tekst malo da menjam i prilagođavam, kako se one ne bi naljutile. Radnja se seli: Beograd – Smeserevo – Kovin. Sva tri grada jako dobro poznajem. U dva sam živela, a u treći odlazila mnogo puta. Tako da je i to sve doživljeno, iskreno, iskustveno. Moj najdraži, a i umetnički najuspeliji (ako sama sebe smem da hvalim) u ovom romanu je deo vezan za odlazak devojčice Simone Ane na ekskurziju u Đavolju Varoš. Samo godinu pre ja sam taj lokalitet posetila prvi put (ali ne i poslednji, bila sam od tada još jednom) sa đacima kada smo išli na ekskurziju. Toliko sam bila očarana tim krajem, toliko ponosna na lepote naše Srbije, da sam imala snažnu potrebu da sa čitaocima podelim tu svoju fascinaciju! Ako bar jedan čitalac nakon pročitane knjige ode i obiđe neko od mesta koje u svojim romanima spominjem, veličajući lepote naše zemlje, moja misija je uspela!

U ,,Zidu tajni” princeza Jelena Karađorđević me je sasvim ,,izgurala”! Uzela je sav prostor za sebe i svoje najbliže. Čak me je i Lidija, junakinja iz paralelne savremene priče, ostavila izvan granica svog sveta. Iako sam obećala sebi i drugima da ću Smederevo pominjati u svakom svom romanu, to se u ovom delu svelo bukvalno na jednu rečenicu! Prošlost je dominantna u njemu u odnosu na sadašnjost i priča je zahtevala da bude bazirana na arhivskoj i istorijskoj građi. Uživala sam u istraživanju i lutanju po prošlosti. Čitav jedan svet nicao je skotro sam za sebe iz pročitanih podataka. Imala sam osećaj da sam dobar dirigent koji će sve sihronizovati i uvezati u celinu. Posegnula sam, recimo, za vlastitim iskustvima kada sam išla u kupovinu stana (u romanu Lidija traga za idealnom kućom). I kraj u kome će je naći proizvod je mog tabananja Beogradom. Naime, sedište moje izdavačke kuće Evro Book nalazi se na Zvezdari. Ne jednom sam šetala tim krajem pri odlasku u redakciju, pa sam i jednu od glavnih junakinja dovela da živi u tom kraju. Tek posle objavljivanja romana (posle prethodne od pre 40 godina – đačke ekskurzije i prve posete koja je ostala kao bledo sećanje) posetila sam Oplenac i dopunila mozaik o porodici Karađorđevića koja je zaokupila svu moju pažnju. Moram priznati da je od velike pomoći bilo moje putovanje u Rusiju pre 7-8 godina. Svojim očima sam mnogo od opisanih lokaliteta videla, i to mi je dalo sigurnost i uverljiovst pri opsivanju Jeleninog života u Sankt Peterburgu.

Starija je nastala nakon pročtanog članka u jednom ženskom časopisu. Pisanje četvrtog romana išlo mi je lako jer nekoliko mojih drugarica ima ili je imalo mlađe partnere. Tu sam se zapravo jako trudila da ne kopiram njihove tajne i priče ispričane u poverenju, jer bi to bilo nefer! One su mi pomogle da situaciju razumem i verno i što bolje dočaram, ali sam nastojala da likove izmislim. Čak sam pokušala da priča bude dijametralno suprotna od one koja mi je poverena. Niko se nije naljutio, znači, dobro sam sve odradila! Zato sam se u tom svom četvrtom romanu vratila vlastitim iskustvima. Moj bivši kolega ima vikendicu na Kosmaju. Sa suprugom sam pre dve-tri godine bila gost kod njega i njegove supruge. Ona me je odvela u posetu manastiru Tresije. Otuda se i zaljubljeni par baš tamo upućuje. Epizodu sa Nadicom i čika MIšom u parku i priču o šahu posvetila sam svom pokojnom ocu koji je bio strastveni šahista. Nekako sve što volim, i sve koje voli, dobili su prostor u mojim knjigama. A kako me opsesija prema pisanju ne napušta, po svemu sudeći tek će pronalaziti svoje mesto u novim pričama! Mada moj muž nikako nije bio da ja napišem ovaj roman. Rekao mi je da se za svaki novi ja spremam, istražujem, ispitujem, polazim od vlastitih iskustava – pa se plašio kako ću da dođem do iskustava kada je priča o kuguarki u pitanju. I na osnovu čega ću pisati o vezi sa mlađim muškarcem. Obećala sam mu da ću roman napisati isključivo na osnovu teorije, a nikako prakse!

Sve se ljudima čini lako da pisac dođe do ideje za novi romna. No, nije tako. Ne biste verovali koliko njih otpadnu kao gnjile kruške da bi izbor pao na jednu koja ima pravog potencijala! Meni je trebala puna godina da shvatim da ako sam napisala ,,Stariju”, mogu napisati i ,,Starijeg”. I tu mi je bilo teško da pobegnem od stvarnosti i primera iz života veza gde je partner znatno stariji od partnerke. Istina je da poznajem više ljudi u takvoj vezi nego žena koje imaju mlađe partnere. Upravo zato je izazov bio veći. Nekako pisac lako poseže za modelom koji već postoji i stoji mu tu, pri ruci. Iz mnogih razloga ja sam upravo to htela da izbegnem. Vladala sam atmosferom, emocijom, znala kako reaguje okolina, ali sam nastojala da odem što dalje od toga i sama izmaštam jedan potpuno novi svet sa izmišljenim likovima. Pa, opet, nikada ništa nije ,,samo iz glave”. Kada sam razmišljala kakav to junak treba da bude koji će privući obrazovanu, ambicioznu, mnogo mlađu devojku (a da nije neki koristoljubiv odnos) shvatila sam da opet moram da se poslužim vlastitim iskustvom i razmislim gde to ima tako seksi, interesantnih muškaraca. I, naravno, setila sam se profesora sa svog fakulteta. To su elokventi, inteligentni, čak i romantični tipovi koji na godini bez daha ostavljaju stotine studenkinja. Iskoristila sam to i izgladila lik profesora Milana. On je toliko šarmanatan i uverljiv (u mom petom romanu) da me  je jedna moja prijateljica zamolila da je upoznam s njim! Nekoliko godina sam stanovala u Đušinoj ulici preko puta Botaničke bašte. Logično mi je bilo da jedan profesor živi u Profesorskoj koloniji upravo na Paliluli. Izabrala sam Ruvarčevu ulicu i prošetala njome, pomno osmatrajući kuće, bašte, kapije… Ceo jedan dan sam izdvojila za posetu ,,Jevremovcu” – botaničkoj bašti. Bilo je to nesvakidašnje uživanje. Lutanje, beleženje, prikupljanje podataka, doživela sam sve kao pravu ekspediciju. Nekoliko puta sam letovala u Budvi. Zato će MIlan i Sunčica da ukradu neko vreme upravo u ovom gradu na moru.. Lepo sam rekla na početku – od sebe se ne može pobeći.

Pozitivna sam, energična i vedra. Nepopravivi sam optimista. Takvi su i moji romani, što znači da sam im dala nabolji deo sebe!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *