Princ Đorđe Karađorđević je glavni junak u mom romanu ,,Gde sam to pogrešila?”. Kao i sve druge koji su ga poznavali, o njemu čitali ili pisali, ni mene nije ostavio ravnodušnom.
Ponekad su mi snažni momenti, a ponekad strašni, kada stanem i zapitam se šta bi bilo sa celim jednim narodom da je neki istorijski događaj krenuo u drugom ili suprotnom pravcu od onog kako se odigrao!
Tako sam ostala zapitana i nad sudbinom princa Đorđa Karađorđevića.
Ključna stavka u njegovoj biografiji, koja mi je privikla pažnju, i naterala me da razrađujem temu i maštam, bio je podatak da je Aleksandar stvorio Jugoslaviju, a da bi Đorđe stvorio Veliku Srbiju.
Mslim da je suvišno dalje pojašnjavanje kuda su me misli odvele!…
Možda bi sve do dana današnjeg bilo isto. Ne znam. A možda… No, postali su mi jasni razlozi tako žestokih napada na Đorđa.
On je bio rusofil, a Aleksandar je prihvatao zvaničnu politiku Austrougarske.
Nikola Pašić je mislio da je Đorđe prgav i neobuzdan, a da je Aleksandrom lakše upravljati!
Konačni rezultat svega bio je zatvaranje prvorođenog princa Đorđa Karađorđevića u Specijalnu psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici.
Narod je voleo Đorđa, ali zavera protiv njega je bila tako žestoka da nije mogao da joj umakne.
Da li je princ bio neshvaćen ili umobolan?
Ko je bio Đorđe Karađorđević?
Krenimo od početka:
Rodio se 1887. godine na Cetinju na kom su mu živeli otac Petar Karađorđević i majka Zorka. Petar Karađorđević je godinama boravio u izgnanstvu, a nakon ženidbe ćerkom crnogorskog kneza prešao je u Crnu Goru.
Đorđe je odrastao uz dedu Nikolu i baku Milenu, brojne tetke i ujake, na cetinjskom dvoru. Sebe je smtrao Crnogorcem jer u Srbiju nikada ne beše kročio.
Iz tog toplog gneza istrgnut je kada mu je umrla posle porođaja sa četvrtim detetom majka Zorka (1894).
Tada se on, sestra Jelena i brat Aleksandar sa ocem sele u Ženevu. U njoj Đorđe živi četiri godine. Nakon toga njega i brata otac šalje u Rusiju u vojne škole. Đorđe je pripadnik kadetskog korpusa cara Aleksandra II.
Postao je prestolonaslednik nakon Majskog prevrata 1903. kada prekida školovanje i dolazi u Srbiju.
Za vreme Aneksione krize 1908, nakon što je Austrougarska pripojila Bosnu i Hercegovinu , davao je neodmerene i vatrene izjave. Podsticao je nacionalni otpor prema Austrougarskoj. Zagovarao je rat sa njima.
Istina je da je bio srčan i impulsivan. Nepredvidiv.
Pamti se i prepričava da je odlazio na Savu, gde se družio i ribario sa običnim svetom. Na dvor je dolazio, i hodnicima prolazio, u kaljavim oficirskim čizmama…
Na konju je prelazio zaleđenu Savu.
Pravio je skandale u veleposlansrvu u Parizu. Opjao se i mahao pištoljem na službenike.
Osećao je da se svuda oko njega kuju zavere. Čak se priča da je preživeo jedan bombaški napad. Strahovao je da mogu da ga otruju…
Zato je pobesneo kada njegov poslilni Kolaković nije isporučio pismo namenjeno jednoj gospođici. Pretpostavio je da je ono završilo u Aleksandrovim rukama. Nagao, kakav je bio, šutnuo je slugu u stomak, a ovaj je posle nekoliko dana preminuo od zadobijenih povreda.
Šuškalo se da su odugovlačili sa lekarskom intervencijom… Ko će istinu utvrditi pole više od jednog veka!
Tek, zbog toga događaja Đorđe Karađorđević je abdicirao 1909. godine.
Iako je to bio visokomoralan čin, otac Petar ga je od te radikalne odluke odgovarao. No, Đorđe je u tom trenutku ostao nepokolebljiv.
Pravo na presto pripalo je Aleksandru.
Priča se da se Đorđe pokajao i da je godinama činio sve da raskrinka Aleksandra i njegovu svitu i da povrati pravo na krunu.
Počeo je ozbiljno da smeta.
Iako je bio vojnik u duši, i završavao vojnu školu, nisu mu dali nikakvo zaduženje u vreme balkanskih ratova. Zapravo, oduzeli su mu pravo na upravljanje prvom armijom 1912.
Revoltiran, osujećen, skrajnut, obratio se Stepi Stepanoviću koji ga je uzeo pod svoju komandu.
Ovog princa svuda prate kontroverze. Tako jedni tvrde da je pokazao izuzetnu hrabrost povevši srpsku vojsku i odbranu položaja na Mačkovom kakmenu, gde je i ranjen, dok drugi kažu da je to bilo bezglavo jurišanje i vođenje vojnika u smrt.
Pre kraja rata odlazi na Azurnu obalu i vodi mondenski život. Definitivno se sa princem Đorđem Karađorđevićem nikad nie znalo kako će da postupi!
Istina je i da su ga pod sumnjivim okolnostima zatvorili u psihijatrijsku bolnicu 1925. i da je u njoj boravio sve do 1941. Vlast se u Srbiji smenjivala, ali srpskog ,,princa pod maskom” niko nije oslobodio. Trebalo je da zemlja bude okupirana, pa da ga Nemci puste iz bolnice 1941. Nudili su mu saradnju, koju je on dostojanstveno odbio.
O svemu tome on piše u autobiografiji ,,Istina o mome životu”.
Rat je proveo u svom stanu u Jevremovoj ulici. Bio je jedini Karađorđević u otadžbini.
Posle Drugog svetskog rata susreo se sa Pekom Dapčevićem. Odao je priznanje pobednicima, ali je odbio automobil i vozača koji su mu ponuđeni, rekavši da mu je dovoljan bicikl koji ima.
U poznim godinama se oženio Radmilom Radonjić. Nije imao dece.
Nezvanični izvori se sa tom informacijom ne slažu i tvrde da je dobio ćerku sa negovateljicom u Gornjoj Toponici, koju nikada nije zvanično priznao. Za tom tragom kreće radnja u mom romanu ,,Gde sam to pogrešila?”.
Umro je 17. oktobra 1972. u Beogradu. Sahranjn je na Oplencu.
Osporavan i žaljen, sklonjen i dugo zaboravljen, izborio se na kraju za skroman život daleko od javnosti. Nemirnu mladost zamenila je mirna starost.
Kontroverzan je bio i ostao – enigma koja mami da se razume i odgonetne.
Ja sam u tome svojim romanom dala skroman doprinos.
