DUG PUT DO CILJA
Kada je Tamara Kučan u pitanju, Bog nije štedeo. Dao joj je lepotu, preduzimljivost, hrabrost, istrajnost i talenat. Ona ove poklone nije potcenila, niti pustila da se čuda dešavaju sama od sebe, već je zavrnula rukave i ovom zavidnom paketu dodala i ozbiljan rad. Otuda su se njeni romani i Izdavačka kuća Urban art i pročuli. Ništa nije slučajno. Za sve je potrebno mnogo truda, volje i lepote duše. Stoga želim da vam prestavim ovu mladu damu i sve što je do sada uspela da ostvari, a verujte mi, ona se tek zahuktava!
Šta vam je rodni Požarevac dao dok ste odrastali?
Zvučaće surovo, ali biću potpuno iskrena. Pored podatka u knjizi rođenih, nije mi mnogo dao. Požarevac je grad u kome sam rođena, ali moje odrastanje vezano je za Beograd. U Beogradu sam od svoje četvrte godine. Uspomene vezane za najranije detinjstvo u Požarevcu skoro da nemam, u magli su. Sećam se samo parka u kome sam se igrala, drveta na kome sam izgrebala dlanove i kolena, ulice u kojoj smo živeli. Takođe, od onih sam koji veruju da gradovi čoveku ništa ne daju već da je na čoveku da od grada uzme i prihvati ono najbolje.
Da ste u osnovnoj školi pisali domaći na temu: Kad odrastem – biću… o čemu biste pisali?
Prvo sam želela da budem novinar, potom da imam svoje novine. Moja zamisao je bila da to budu dečije novine. Iako sam se u tinejdž godinama bavila novinarstvom, dominantna ambicija nikada nije bilo novinarstvo koliko posao policajca, inspektora. Zapravo, jednom sam u školi i pisala o tome da želim da budem policajac. Pored sastava, crtali smo za konkurs koji je tada raspisala policija. Dobila sam nagradu, a ona je bila poseta policijskoj stanici. Za Tamaru klinku, bio je to događaj decenije. Dugo me je držala ta želja, a onda sam počela da pišem… Danas sam pisac, ali posao inspektora uspešno obavljam kroz priče svojih junaka.
Koja Vam je knjiga bila posebno draga u detinjstvu?
Mnogo ih je, čitanje je najvažniji deo mog detinjstva. Ako bih morala da izdvojim jednu, bila bi to knjiga ,,Pisma Indiri.“ Knjiga je skup pisama koje je otac Indire Gandi pisao Indiri. Tu knjigu dobila sam na poklon od uličnog prodavca knjiga. Verovao je da će mi se knjiga svideti i nije pogrešio.
Prvu knjigu objavili ste 2008. Sa koliko godina? Da li ste već tada uspeli da skrenete pažnju na sebe?
Nepunih osamnaest godina sam imala kada je moj prvi roman izašao. Upravo moja mladost, bila je zanimljiva ljudima i skrenula je pažnju na mene. Tinejdžerka koja objavljuje knjigu nije bila svakodnevica niti je pisanje bilo popularno koliko je danas. U prvom romanu, progovorila sam o problemima svoje generacije na neobičan način – kroz njihov sleng, žargon. Imala sam veliku pažnju ali sada, sa ovim godinama i znanjem, tvrdim da ona nije bila dobra jer je bila usmerena na mene, umesto na moje pisanje. Kada se osvrnem, usudila bih se da kažem da to nisam bila istinska ja, već loše upakovan i prezentovan proizvod.
Već sledeće 2009. pokrećete vlastitu izdavačku kuću (Urban art). Kako ste se odlučili na taj korak? Jeste li imali pomoć i podršku?
Pomenula sam već da sam bila loše pakovan i loše prezentovan proizvod. Upravo otvaranje Urban arta mi je omogućilo da budem ono što jesam. Na taj korak sam se odlučila naglo i naivno, bila je to ludost ali nikada se nisam pokajala. Pronašla sam novinski članak, na temu žena koje pišu, ali isto tako imaju svoje izdavačke kuće. To su žene koje traju godinama na književnoj sceni i nižu samo uspehe. Odlučila sam da krenem njihovim stopama. Upustila sam se u misiju otvaranja izdavačke kuće, ne sluteći koliko je tu brige, stresa i odgovornosti zbog kojih verujem da sam naglo porasla i sazrela. Imala sam veliku podršku porodice, po tom pitanju sam srećna, ali nerado govorim o tome. Kada kažete da ste imali podršku, ljudi podršku vezuju za materijalne stvari, misle da ste sve dobili, da vam je sve dato ili da je pak bilo lako. Ništa mi nije bilo dato, bilo je teško i sve sam sama stvorila. Ljubav moje porodice i njihova vera u mene, bili su samo vetar u leđa, dodatni podsticaj da istrajem i uspem u ostvarenju svog sna.
Šta je sve trebalo da savladate, naučite, unapredite da biste trajali više od decenije?
Hvala na sjajnom pitanju! Ljudi se najčešće fokusiraju na cilj – na rezultat, na ono što je sada. Malo ko razume da je pre cilja, pre svega što sada jeste, postojao put koji je i te kako bio strm i dug. Na tom putu, mnogo toga sam savladala vezanog za izdavaštvo i pisanje. Trudila sam se da iz godine u godinu naučim nešto novo, da ispravim greške koje sam u mladalačkom poletu ili neznanju napravila. Posedujem niz korisnih znanja, ne samo vezanih za pisanje već i za sve što prati izradu knjige, kao i plasman knjige kao proizvoda. Takođe, jedna od zabluda ljudi je i da kada dođete do cilja, prestaje učenje. Svaki dan je nova prilika da naučite nešto o pisanju, izdavaštvu i preduzetništvu. Do tih znanja i lekcija, lako dolazim i lako sam dolazila. Nije teško savladati nešto kada to volite i imate želju za znanjem, za napredovanjem. U početku, najteže je bilo savladati sebe u pojedinim situacijama, zato verujem da često sami sebi možemo biti najveća prepreka i da je rad na sebi teži od rada na bilo kom tekstu.
Može li se živeti od pisanja?
Primer sam da može, ali ne savetujem nikome da uđe u spisateljske vode vođen isključivo idejom o zaradi.
Otkrijte nam tajnu opstanka na književnoj sceni. Čime se ponosite? Kako ste unapređivali svoje izdavaštvo?
Tajna opstanka je da imate san, ma koliko patetično zvučalo. Ako imate san a nemate hrabrost da krenete ka ostvarenju istog, san ostaje san. Ako se usudite da ga ostvarite, san postaje vizija. Vizija je ključna. Za san vam je dovoljna mašta, a vizija… Ona zahteva čitavu dušu. Ponosna sam na to što meni kao autoru, a i Urban artu, posle svih poteškoća, uspona i padova duša samo raste. Nije se smanjila, nije odustala, nije okrnjena, nije umorna. Naprotiv. U nju su se uselili ljudi koji veruju u nas, usudila bih se da kažem da dišu isto. Na to sam ponosna. Na ljude koji su u nama prepoznali sebe, na to što su svojom ljubavlju, verom i lojalnošću od jedne u moru izdavačkih kuća, napravili prepoznatljiv brend kome veruju.
Na koji način birate teme? Da li su one slučajno ili namerno angažovane?
Verujem da teme biraju mene. Nikada nisam tragala za temom, same su dolazile u moj život. Verujem da tu neka viša sila, narodski rečeno ,,onaj gore“, umeša prste. Nekada se tema sama od sebe stvori u mojoj glavi. Nekada mi se stvori pred očima, ugledam je na ulici ili pak u crnoj hronici. Znam da je tema dobra ako me naježi, ako mi srce ubrzano kuca na samu pomisao da o tome pišem. Teško je odgovoriti da li su teme namerno ili slučajno angažovane. Činjenica je da slučajno dolaze u moj život, ali trudim se da načinom obrade i poukom koja ostaje, svaka obrađena tema pokrene pozitivnu promenu najpre u čoveku, potom u društvu.
Kako kao urednica u svojoj kući prepoznate dobar rukopis? Šta on to mora da ima?
Rukopis mora da ispunjava dva osnovna kriterijuma. Treba da poseduje umetničku vrednost – talenat pisca naprosto mora da me začara. Takođe, rukopis treba da poseduje i komercijalnu vrednost. To se ne odnosi samo na to da li će se knjiga prodavati ili ne. Komercijalna vrednost se odnosi na to da li smo mi adekvatan izdavač za taj rukopis. Ako ste na tržištu prepoznatljivi kao izdavač koji objavljuje knjige o alternativnoj medicini, ne, nećete dobro plasirati ljubavni roman. Time nanosite štetu i sebi i autoru koji bi uz adekvatan odabir izdavača stekao znatno više čitalačke publike. Živimo u vremenu etiketa i koliko izdavač etiketira autora dajući mu svoj logo, toliko i pisac etiketira izdavača. Dobar rukopis je onaj koji me pored dva podrazumevana kriterijuma, natera da o njemu neprestano razmišljam nakon čitanja, rukopis koji dok čitam imam jasnu viziju šta i kako sa njim raditi. Dobar rukopis je zapravo vizija autora koja se u potpunosti poklapa sa vizijom Urban arta kao izdavača. Kao urednik, tu sam samo da ,,upakujemo“ viziju i približimo je ljudima.
Dajte savet piscima početnicima da što lakše ,,probiju led” i afirmišu se.
Nema univerzalnog saveta, tog jednog saveta koji će završiti roman, probiti led, afirmisati autora, naterati čoveka da veruje u sebe i svoj rad. Nijedan savet neće napisati vaš roman, neće vas zaljubiti u priču koju pišete ako se već niste zaljubili. Nijedan savet vas neće naterati da verujete u sebe, u svoju ideju, ukoliko uveliko ne verujete u nju i niste spremni na disciplinu koju pisanje zahteva, kao i na rizik koji objavljivanje knjige nosi. Pišite. Samo pišite. To je jedino što mogu da kažem i to je jedini savet koji ,,provereno radi“.
Pišete li nešto novo? Kako izgleda taj stvaralački proces? Imate li svoje mesto, rituale, vreme pisanja, pravila?…
Radim na novom romanu, pod naslovom ,,Oflajn“ i nadam se da će izaći na jesen. Moj stvaralački proces je pomalo konfuzan i usudila bih se da kažem aljkav. Zahteva blagu rastrzanost u početku, istraživanje, potom grupisanje svega što sam saznala i pisanje. Iako imam koncept, često odstupam od prvobitnih ideja, ali nikada od glavne. Često se dogodi i da brišem napisano, ukoliko nešto novo saznam od velike važnosti za temu ili dođem do boljeg zapleta/raspleta. Pišem noću, a rituali… Recimo da sto mora da bude perfektno čist pre početka pisanja. Posle pisanja izgleda kao deponija puna papira, ceduljica, olovaka, markera, podsetnika.
Šta mislite, hoće li ove godine biti Sajma knjiga?
Verujem da hoće. Mi smo u Urban artu započeli pripreme Sajma prvog dana kako su nam stigle prijave za učešće. Iako me je preduzetništvo naučilo da sagledam sve okolnosti i osmislim adekvatne strategije za svaku od njih, dete u meni je večiti optimista i broji dane do Sajma na kome se umesto bolničkih kreveta nalaze štandovi puni knjiga.
Vaša poruka za kraj.
Čitajte. Čitajte i čitajte. I opet, čitajte. Prethodnih meseci, tokom epidemije, stalno smo slušali koliko je važno prati ruke. Podjednako je važno prati i svoju dušu, a čitanje je osnov mentalne higijene.
