PRAZNIČNA
Ovog Božića pročitala sam zanimljivu knjigu Fredrika Bakmana ,,Poslednja prilika” (Laguna) čija se radnja odvija na Badnji dan. Neobična koincidencija koja potvrđuje moju čvrstu ubeđenost da slučajnosti tako velike i ne postoje… Roman počinje in media res. Već prve rečenice gađaju pravo u centar. Kod Bakmana u ovom delu nema okolišanja, dugih uvoda i pripreme za iznenađenje koje nam priređuje:
,,Zdravo, ovde tata. Ti ćeš se uskoro probuditi, u Helsingborju je svanuo Badnji dan, a ja sam ubio čoveka. Znam tako se ne počinju bajke. Ali ja sam oduzeo jedan život. Je li uopšte važno da znaš čiji?”
Ovaj, sada već čuveni švedski pisac best selera, ima dva odvojena koloseka kojima stiže do svojih čitalaca. Prvi ga je proslavio. Radi se o romanima lika u kojima uzima jednog pomalo nesvakidašnjeg junaka i smešta ga u centar svoje priče. Tako imamo tri naslova oko kojih možemo da se sporimo samo koji je od koga bolji: ,,Čovek po imenu Uve”, ,,Moja baka vam se izvinjava’‘ i ,,Brit-Mari je bila tu’‘. Uz njih ćete se smejati, plakati i iskreno ih voleti. Ovim naslovima je Fredrik Bakman ušao u naše živote. I dok smo s nestrpljenjem iščekivali sledeći roman, izdata je knjiga ,,Put do kuće svakog jutra sve je duži”. Svi smo pohrlili da je što pre nabavimo. Iznenadila me je drugačijom opremom i znatno manjim brojem strana. Bila sam razočarana, pomislivši da je proslavljeni pisac naprasno počeo da štancuje knjige i da ne uspeva da ispiše romane, koje iščekujemo, pa nam ,,zavarava glad” knjižicom nalik dečijoj! Jedva sam se rešila da je pročitam, tada se desila magija. Sve što sam pomislila pokazalo se neopravdanim i nepravednim. Shvatila sam da je to njegov izlet u svet nalik onom čuvenog Antoana de Sent Egziperija.
Delo ,,Poslednja prilika” mi je pokazalo da je Fredrik Bakman nastavio putovanje drugim kolosekom. Naime, i ono je malog obima. Kritičari ga svrstavaju u kratke novele. Sada sam znala šta mogu očekivati. Zato nisam dangubila, već sam mu se odmah posvetila.
Knjige čitam iz tri perspektive – kao pisac, običan čitalac i profesor. ,,Poslednja prlika”, Fredrika Bakmana me je privukla kao predavača. Mnogo puta sam sa đacima prolazila kroz kaleidoskopski roman ,,Mali Princ”. Na svako čitanje to delo je drugačije. U njemu je izraz sveden i sažet, a poruke koje šalje brojne, životne, simbolične… Sve ovo sam pronalazila i čitajući delo švedskog pisca. Ne znam koliko je on toga bio svestan dok je novelu pisao i da li mu je to bio cilj.
Delo je posvećeno prijateljima iz Tivolija u Helsingborju, dok je Mali Princ posvećen Leonu Vertu.
Oba dela imaju svedene, ali simbolične ilustracije.
Poglavlja su kratka.
Misli poslovične.
Ovo je knjiga koju čitate sa olovkom u ruci. I svaku drugu rečenicu želite da podvučete i u nekoj prigodnoj prilici citirate!…
Autor u predgvovoru kaže, objašnjavajući otkud impuls da se ova knjiga napiše:
,,Priča se zove Poslednja prilika i prvi put je objavljena na Badnje veče 2016. godine. Napisao sam je jedne noći u decembru, dok su mi žena i deca spavali samo nekoliko koraka dalje. Bio sam strašno umoran, jer je prethodna godina bila duga i čudna, a ja sam se stresirao i više nego što sam bio u stanju da podnesem…”
Toliko toga je do sada rečeno, a da se zapravo još uopšte nismo napravili osvrt na sadržaj knjige.
Ovakve priče su neprepričive. One su duboko introspektivne, višeznačne, simbolične. Nose poruke koje se odnose na smisao života, značaj porodice, izbore koje činimo, prioritete koje pred sebe postavljamo…
Fredrik Bakman kaže:
,,Ovo je priča o ceni koja se plaća da biste nekom spasli život. Kada za to nije dovoljno da samo žrtvujete svoju budućnost već i svoju prošlost. Ne samo mesta na koja ste se uputili već i svaki korak koji ste dosad načinili. Dakle, ako bi u pitanju bilo sve, svaki deo nas, za koga biste pristali da se odereknete toga?”
Priča je jednostavna. Bazira se na susretu u bolnici jednog ambicioznog poslovnog čoveka i petogodišnje devojčice. Iz njihovih kratkih susreta, usputnih rečenica, zajedničkih dilema, istih strahova, plete se (rudimentarni) zaplet .
Nemoguće je ostati ravnodušan na teme koje obrađuje, zbog načina na koji to čini. Podstaknuti na preispitivanje emotivno se uključujemo i bezrezervno dajemo. Fredrik Bakman govori ono što mi osećamo:
,,Svi roditelji s vremena na vreme imaju onih pet minuta u automobilu ispred kuće, tokom kojih samo sede. Samo dišu i prikupljaju snagu kako bi mogli da izdrže povretak u svu tu silnu odgvoornost. Nepodnošljiva očekivanja da uvek budu dobri i imaju snage za sve. Svi roditelji ponekad imaju onih deset sekundi na stepeništu, sa ključem u ruci, pre nego što ga gurnu bravu. Ja sam bio iskren, sačekao sam samo jedan trenutak, pa sam zatim pobegao…”
Iako čitanje traje kratko, nakon njega još dugo potreseni ostajemo pod utiskom. I shvatamo jednu veliku istinu: ne treba pisati visokuomno, neshvatljivim jezikom, dugim rečenicama, stranim rečima, pa da to zvuči pametno i inteligentno. Intelektualac nije odglumnljena pamet. Elitizam nije nešto sintetičko i namešteno, režirano. Sve to se zapravo postiže jednostavnošću, a umnošću, lepotom iskaza koji su svima razumljivi, a koji će se tumačiti na različite načine.
To je ono što svi priželjkuju, a malo ko postiže!
Definitivno je Fredrik Bakman – Antoan de Sent Egziperi 21. veka. Ko voli ,,Malog Princa”, konačno ima slična dela kojima može da se posveti i počasti kao duhovnim poslasticama!
