Junakinje Mirjane Mitrović lako iskorače preko stranica knjiga i ušetaju u život čitalaca, u koji unesu duh svog vremena. I ne samo to, one im se ušunjaju i u snove…
Nakon pročitanih dela: ,,Autoportret sa Milenom’’, ,,Emilija Leta’’, ,,Mesečari iz Marguma’’, ,,Helena ili o nemiru’’ ostajete zarobljeni u njenom svetu.
Ona sugestivno i verno opisuje prohujale vekove. Predstavlja ih tako detaljno da imate doživljaj da ćete iza sebe, ako se osvrnete, ugledati nekog rimskog legionara ili Milenu Pavlović Barili.
Pa, opet, u tom svetu dominiraju simboličnost i lirska višeznačnost.
Zbog nje sam spremna da argumentovano ustvrdim da je umetničko delo – umetničko delo, bilo da ga stvara žena ili muškarac.
Sličan broj kilometara nas dve deli kako u Beogradu, tako i na relaciji rodnih gradova: Smedereva i Požarevca.
Razgovor s Mirjanom Mitrović je čast i zadovoljstvo.
Od nekog ko je diplomirao na Filološkom fakultetu (smer engleski jezik i književnost) očekivalo bi se da radi kao prevodilac, sudski tumač, profesor…, a Vi ste se obreli među novinarima, romanopicima. Kako je do toga došlo?
Kad biste me pitali kakva sam po prirodi, sa punim uverenjem bih rekla da sam ozbiljna i stabilna osoba, ali moja radna biografija govori nešto suprotno. Sa velikim entuzijazmom radila sam kao profesor engleskog jezika, a i sada se time pomalo bavim. Potom sam radila kao novinar, uređivala: kulturnu rubriku, ženske časopise, više godina čak i jedan ekonomski časopis… Danas prevodim, uređujem i vodim književne tribine. Majka i domaćica su takođe ozbiljni pozivi. Volim novo i izazovno, teško obuzdavam svoju radoznalost. Pisanje je sve to vreme konstanta, kreativni oblik meditacije, način na koji promišljam svet u sebi i svet oko sebe. Pomaže da se ne raspem.
Drugo izneveravanje očekivanja predstavlja izbor tema za Vaše romane. Umesto dinastija Lankastera, Jorka, Tjudora, Stjuarta, vi birate vreme vladavine rimskih careva i radnju smeštate u 3. vek naše ere. Otkuda taj izbor?
Anglosaksonska književnost me je naučila da je za pisca ceo svet pozornica, a svako vreme može postati njegovo vreme, ako je spreman za putovanje. Na značaj rimskog nasleđa na našem tlu skrenuo mi je pažnju arheolog Srejović u jednom intervjuu. Moji Rimljani nisu ljudi koji su živeli u Kapadokiji ili kraj Tibra, već ljudi koji su živeli i ostavili tragove o sebi kod Zaječara, na ušću Morave u Dunav, kod Kostolca, u Sremskoj Mitrovici, Beogradu, koji su plovili Savom i Dunavom.
U romanima rekonstruišete život iz daleke prošlosti. Kako izgleda priprema da se to uradi verno, u skladu sa istorijkim činjenicama? Šta Vam je u tome pomoglo?
Prvo obilazim muzeje i arheološka nalazišta, to mi je pasija, to bih radila i da ne pišem takve knjige. Onda mnogo čitam, istražujem, razgovaram sa stručnjacima kad god mi se ukaže prilika. Bez obzira na poetiku i tematiku, pisac mora stalno da se obrazuje. Mnogo greše pisci koji se oslanjaju samo na ideju i nadahnuće. A onda, stalno treba proveravati napisano. Desilo se da sam u romanu o Heleni, majci cara Konstantina, napisala scenu u kojoj ona ide pešice od svoje kuće u gradu do letnjikovca u Medijani. Nisam bila sigurna da li je to realno, pa sam otišla u Niš da proverim koliko takvo pešačenje traje. Ispostavilo se da je to bio najtopliji dan ne samo u toj godini, već i najtopliji u deceniji. Ali nisam odustala. Potvrdila sam da jedna žena brzim hodom može da pređe tu razdaljinu za razumno vreme čak i po nesnosnoj vrućini.
Koliko pisac može i mora da domašta priču u istorijskom romanu?
Priča je uvek piščeva, ali su kod romana, po mom mišljenju, najvažniji likovi. Ako posle čitanja romana nemate osećaj da ste upoznali neke zanimljive ljude, pisac nije uradio dobar posao. Prostorni i vremenski ambijenti služe mi da bolje istaknem i profilišem likove. U Emiliji Leti, na primer, prvo sam htela da ispričam priču o ženi čiji svet se menja iz temelja, kada jedan sistem vrednosti nestaje, a drugi još nije uspostavljen, dakle priču o onome što je bilo iskustvo moje generacije tokom 90-ih. A onda sam shvatila da su slično iskustvo imali stanovnici periferijskih delova Rimskog carstva koje je „izgubilo kompas“, a hrišćanstvo se tek naziralo.
Milena Pavlović Barili, Emilija Leta, Helena… Postali ste prepoznatljivi po snažnim, upečatljivim junakinjama. Da li ste Vi hroničar jednog vremena ili biograf i advokat svojih junakinja?
Dok su junaci moje zbirke priča ,,Sveto stado” muškarci, u romanima sam preispitivala ženske uloge. U Autoprtretu sa Milenom bavila sam se pozicijom žene u umetnosti, a u Rimskoj triilogiji likovi su pozicionirani na osi supruga (Emilija Leta) – ljubavnica (Mesečari iz Marguma) – majka (Helena ili o nemiru).
Da li ste romanom ,,Autoportret sa Milenom” odužili dug prema svom rodnom gradu (s obzirom da ste rođeni u Požarevcu) i jednoj izuzetnoj umetnici koja ga je proslavila u celom svetu?
Milena Pavlović Barilli je jedinstvena u našoj umetnosti, a njena galerija je deo mog odrastanja, kao što su bile škole u koje sam išla, korzo ili ulica u kojoj sam živela, knjige koje sam čitala. Mileninim slikama sam zahvalna što su me naučile da se ne plašim snova.
7. Vaše teme su svevremene. Priče odolevaju vremenu i iznova privlače pažnju čitalaca, ali ne objavljujete ćesto. Zašto?
Kad bih mogla da se bavim samo pisanjem, pisala bih više, ali svakako ne previše.
Šta mislite o ,,ženskom peru” u Srbiji? Da li je ono u drugom planu u odnosu na ,,muško”?
Tržišni kriterijumi podjednako melju i muško i žensko pisanje, ali hoću da verujem kako ono što je dobro uspe da nađe put.
Imate li viziju kako bi naši autori mogli svi da stanu pod jedan krov? Seća li se neko ovde narodne priče o prutu i snopu pruća?
Ne verujem da je to moguće, a nisam sigurna ni da je potrebno.
Ko je Vama na putu afirmacije pomogao?
Milena Pavlović Barilli. Mislim da prvi rukopis nepoznate osobe urednici ne bi pročitali da ih nije zainteresovala tema.
Koje domaće i strane pisce rado čitate?
Čitam sumanuto, a to znači da se stalno zaljubljujem u nove pisce, ne prestajući da volim stare.
Na čemu trenutno radite? Koja tema ili projekat Vas zaokupljaju?
Trenutno se mučim s jednom Amerikankom.
Šta ćete poželeti u novogodišnjoj noći?
Više vremena za pisanje.
