KNJIŽEVNOST UZVISUJE DUH
Aleksandra Mihajlović je dama neverovatne energije. Čini se da njen dan traje 25 sati. Malo spava, mnogo radi i samo tako ume. Nju ta dinamika, vrtlozi koje stvara ili oni koji nju zahvataju čine srećnom. Kada bi stala, ona bi se ugasila.
Zato, gori, stvaraj, edukuj, pokazuj i nadalje svetu da su čuda moguća, ukoliko se žarko žele!
Šta je prevagnulo da upišete studije književnosti?
Ljubav. Karakterna osobina mi je da radim kako osećam. Šalim se da po životu pipam, jagodicama sagledavam oblike, u njih se, poput pazle, umećem. I vidim samo znakove koje sledim. Književnost obuhvata sve boje, emocije, sažima sudbine, psihologiju, filozofiju, istoriju… sve. I koliko god da ste u njoj, čini se malo je. Književnost teše misli, raspetljava jezik, uzvisuje duh. I pred njom ste, ako hoćete da sagledate pošteno, uvek mali. Nauči vas da je egocentrizam najgora boljka. Da uvek može više, bolje, lepše. Humanistička nauka. I umetnost. Most na kome se zastaje, zagleda, domišlja.
I nikada, baš nikada se nisam pokajala. Dok sam studirala, uživala sam, kad se njome bavim – uživam. Naučila me je mnogo o sebi i svetu. Naučila me je kako da učim, analiziram i upijam. I uči me, još…
Da niste profesor, bili biste…?
Profesorka. Čini mi se, da ma šta da sam završila, bila bih predavač. Jedino što možda malkice više volim od literature jeste taj neverovatan kontakt sa mladim ljudima. Kada god dobijem novu generaciju, pomislim koliko ću ja od njih naučiti. Čini mi se da sam ja uvek ista, a oni novi, drugačiji. I volim toplinu kada sam među njima. To nisu časovi, to su emocije za ceo život. Pored svoje dvoje imate svu tu decu, svu energiju, pobunu, ideje. Za mene je to neprocenjivo.
Kako uspevate da privolite gimnazijalce da čitaju?
Milom i silom. Imate đaka koji bi čitali i da im je crni đavo za katedrom. Neki baš vole čitalačke avanture, a neki od njih su veoma dobri i savesni đaci, te smatraju da se svaki domaći mora uraditi. Druga grupa su oni lenjivci, skloni krivinama, improvizacijama, sitnim prevarama. S tom ekipicom se nadmudrujem. I koristim dnevnik, u stilu Makjavelija – cilj opravdava sredstvo. I sigurna sam da je nama, profesorima u gimnazijama, umnogome lakše, nego kolegama po ostalim školama. Ne zbog nas, no zbog odabrane dece. Ovde mislim samo na njihove ambicije i radne navike.
Knjiga koju im preporučujete?
Sebe doživljavam kao vodiča kroz literaturu. Tri stvari im ističem. Najpre, klasici. Trudim se da objasnim zašto se čitaju te lektire, otkuda vekovna vrednost, šta to znači. Potom, razgovaramo o nagradama, svetskim i našim. Preporučujem im da, i kada izađu iz škole, znaju kako da prate dobru književnost. U trećoj i četvrtoj godini trudim se da ih upoznam sa savremenicima vičnim peru. Da uoče kako se menja estetika, odlike epoha, poredim s drugim umetnostima. Jednostavno, zadovoljna sam kada spoznaju estetska merila. Poredim im to sa filmovima I muzikom. Da ne znači da je umetnost čak ni sve što im prija u dokolici da slušaju i gledaju. Radimo na umetničkom ukusu, gradimo ga.
Vrlo često im preporučujem knjige koje mi se dopadnu, ili ono što sam volela kao gimnazijalka. Trudim se da im za lektire ubacim novine, da osvežim program. Na primer, već sigurno 15 godina, kada s njima radim srednji vek, čitaju Doroteja. On je tak sada ubačen u program. Čitaju Tenesi Vilijamsa, Mačku na usijanom limenom krovu, to i glume. Imaju za lektiru Hesea, Šlinka, Dalijevog ,,Ja sam genije”, kada radimo avangardu, Mana, savremenu, vrlo svežu beletristiku. Detaljno radimo kratku priču. Na mom sajtu imaju lektire, i one ubačene, za svaku godinu. Jer su neke nedostupne po bibliotelkama u
I za svaki Sajam knjiga dobijaju spiskove, brižljivo ih, za svaku godinu, osmislim. U vezi s tim idemo redovno u pozorište, preporučujem književne večeri, emisije, tribine. Pričamo o koncepciji izdavačkih kuća.
Zaista se na sve načine trudim da im beletristika uđe u krv. To je najbolje oružje protiv vladajućeg šunda I kiča. I antibiotik, i glavni vitamin, za njihov zdrav rast i sazrevanje.
Roman koji Vas je u 2019. oduševio?
,,Uhvati zeca”, Lane Bastasić. Volim domaću kniževnost. Lana me je kupila jezičkim kalamburima, strukturom rečenice, početkom i krajem romana, fabulom. Vredi je pročitati. Neki kažu da je suviše ,,ženski pisac”, šta god to značilo. Meni se emocija i sve pobrojano u tom romanu baš dopalo.
Otkad pišete?
Oduvek. Od prvih razreda gimnazije. U trećoj i četvrtoj godini sam objavljivala pesme i kratke priče. Na fakultetu sam, takođe, mnogo pisala. I stala. Znate, kada ,,uđete, zaronite” u literaturu, ništa vam nije dovoljno dobro od sopstvenih radova. Čini se da može mnogo bolje. To je velika prepreka. Dugo mi je trebalo da se osmelim i objavim roman. Na kraju, ni Meša Selimović nije zaplovio u literarne vode kao mlad. Nisam jedina.
Za koga pišete?
Ovo je najteže pitanje. Mislim da bi na njega čitaoci mnogo objektivnije odgovorili. Ja svet bojim. Mana mi je što ne znam realno da sagledam. Mislim da mi je privrženija ženska publika. Premda mi je dosta muškaraca reklo da sam, na primer, u romanu ,,Kroz prstohvat cimeta” za lik Velesa, imala sigurno pomoć nekoga muškog. Jer, kažu oni, to je nemoguće da filozofiju jednog Don Žuana tako dobro sagleda žena. A nije me niko savetovao, zaista. Oni ne veruju. Čak su mislili da sam ga pisla s nekim. Naravno da nisam.
I ono što je novo iskustvo, jeste dečja knjiga. Pregršt poruka i pisama od dece za ,,Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem”. Promocije su odlične. Deca širom otvorenih očiju slušaju, rešavaju kvizove, ne puštaju me da idem, mole da ostanem još malo. Zaista jedno lepo iskustvo.
Žanrovski ste vrlo šaroliki? Otkud to?
Iz potrebe. “Sofijine mudrolije” su prva knjiga, koju sam napisala. Mnogo godina pre “Zapričavanja”. Spletom vrlo neobičnih okolnosti je tek sada objavljena. Možda joj je, jednostavno, sada i bilo parvo vreme. Ne znam.
Čitaocima to izgleda neobično posle dva ozbiljna romana, ne mnogo lagana.
Istina je da u pisanju uživam. I vrlo se trudim da za svaku knjigu i proučavam i domišljam. A žanrovska raznolikost je, verovatno, karakterna.
Da li je Aleksandra Mihajlović romanopisac, pesnikinja, pisac za decu?
Sve. Poeziju oduvek pišem. I veoma je volim, pratim, analiziram. Poezija je čist jezik. Uma i srca. Ona je onaj odsjaj koji nikada ne gasne. Lira, muza, Parnas – sve. Veoma mi je drago što na moje pesme čitaoci reaguju.
Pisac za decu još nisam. Ne smatram da se s jednom knjigom postaje, ma koliko zanimljivom, dobrom, pisac za decu. Volela bih da me jednoga dana I tako karakterišu, ali videćemo.
Romani mi jesu glavna opsesija. Tu kompoziciju volim. Osećam da je romaneskna forma pravi kostim za mene. Nekako, tu mi ne treba šaptač. Uloga teče. Nema stajanja, nema zbunjivanja, zamuckivanja.
Kakve su reakcije dece na fantastičnu knjigu ,,Sofijine mudrolije sa Markom Kraljevićem”?
Premda sam delimično odgovorila na ovo, ispričaću anegdotu s promocije u Aranđelovcu. Naime u publici, u biblioteci je bilo prepuno. Raznoliki uzrast dece. I samo tri osmaka. Dečak, mrgud, i dve devojčice. On je izgledao kao da je puškom nateran da dođe. Avaj, trudim se da skoro svakoga uključim, postavljam pitanja o Mrnjavčevićima, putu srednjovekovne knjige, Marku Kraljeviću… Osmak se sve više raskravljuje, a pored njega i drugarice. Vidim, sve zadovoljniji, komunikativniji. Završila se promocija, a večernja, za odrasle, za nekih četrdesetak minuta počinje. Ja popijem kafu, vratim se. U publici odrasli i… njih toje. Nanovo. Ja se čudom čudim, pitam šta se dešava, da li neka mama tu radi, pa je čekaju. Dečak mi odgovara da njega niko ne bi naterao, ni mama, da nanovo dođe. Kaže – jako mu se svidelo, svašta je naučio. I hoće ponovo da sluša. I ispriča kako je u sedmom razredu imao temu za pismeni Lik Marka Kraljevića. Nije znao šta da napiše. A sada – ne bi znao šta bi sve u zadatak stavio. Mislim da svi razumeju kako sam se tada osećala.
Utisci o saradnji sa ,,Lagunom”?
Sjajni. Oni imaju veoma ozbiljan tim, koji se bavi svojim poslom predano. Zaista. Vrlo je lako s njima se o svemu dogovoriti, podržavaju ideje. Imala sam divnu saradnju i sa urednikom, Zoranom Penevskim. Mihajlo Gačić je sjajan illustrator. Zaista sam prezadovoljna. Tačni, vredni, imaju inicijativu.
Moram napomenuti da su moji romani objavljeni u Evro booku. Ja sam i tamo imala sjajnu komunikaciju sa celim timom. Mislim da korektan I lep odnos prema drugima, samo vraća tu energiju.
Da li je lakše napisati knjigu za odrasle ili za decu?
Uh, različito je. Veoma. Ja sam, po krvnoj grupi, prosvetni radnik. Temperamentom sam više u oblacima. Možda bliže deci. Odgovor se nametnuo. A nisam do sada tako razmišljala. Eto koliko dobro pitanje može da dovede do samoposmatranja i samospoznaje.
A promovisati?
I to je posve različito! Kada sam bila na promociji u Somboru, rekli su mi da se raduju kada dolazim, mom pristupu, načinu kako predstavljam knjige. Kažu da pravim predstavu i za decu i za odrasle. Nisam tako sagledavala.
Sa decom više razgovaram. Interaktivno je. Sašila sam i kostime glavnih likova, dramatizovala delove. Malo glumimo, uživljavamo se. Plovimo do 14. veka. I oni se jako raduju, te sam srećna i ja. Imaju pregršt pitanja, vrlo su slobodni, otvoreni, radoznali.
Odrasli više slušaju. Traže da im bude zanimljivo, ali ne i da previše učestvuju. Možda su stidljiviji, zatvoreniji, a mogućno je da nas je vreme otvrdnulo. Odrasli su na kraju pričljiviji. Deca uspostave komunikaciju odmah.
Kao autorka, ja se radujem i jednim i drugim promocijama. Volim tu razmenu energije. Uvek osećam zadovoljstvo kada posetim čitaoce.
Šta biste savetovali piscima koji tek počinju?
Da budu uporni. Da istražuju, mnogo da čitaju. Pitaju starije i primaju savete. I samo da pišu. Da ne odustaju i ne žale se. Njihovo vreme dolazi. Oni su uvek u prednosti.
Ima li u sintagmi ,,žensko pismo” nečeg pežorativnog i kako je Vi doživljavate?
Takozvano ,,Žensko pismo” je često uzimano kao pežorativ. Međutim, ne zna se da ta sintagma ne podrazumeva samo dela nastala od spisateljica, već da i književnici mogu pod nju potpasti. Na primer, Vladimir Nabokov u romanu “Lolita” je čisto žensko pismo. Zašto? Pa jer mu je junakinja žena, njen život je fabula, njen ugao obuhvaćen. Dakle, “žensko pismo” je i kada muškarac piše o ženi, svako delo, od ma kog autora, kada ženu razmatra.
Ja volim tzv. žensko pismo. Veoma. I vrlo prilježno sve proučavam. Ne samo kao čitalac. Zanima me evropska i američka ,,škola” iz kojih imamo veoma značajna beletristička ostvarenja. Pratim sociološka pomeranja, koja obuhavataju položaj žena, odnos prema njihovom telu i duhu. Radim vrlo zanimljivu temu i za doktorat. O zaboravljenoj, velikoj jugoslovenskoj književnici – Milki Žicinoj. Svašta sam iznašla u vezi s tim, žanrovski, tematski, sociološki.
Takođe me zanima i feministička kritika, a i zašto su žene uzimale muške pseudonime. Zagovornik sam teze da se i u našem društvu menja položaj žene poslednjih dvadeset i više godina. Ušli smo u desno orjentisani politički diskurs, a to se odražava u kućama, posteljama, na poslu. Svašta bih o tome mogla dopisati.
Ali da završim – mislim da je doprinos žena u literaturi, kao i u umetnosti, veliki. Da ga treba negovati. I potkrepiti s više naučnih radova. I dati ženama veću podršku.
Mogu li i treba li književnice da se ispomažu?
Naravno! Uvek. Nesebično. Svako iskustvo je dragoceno. Na kraju, ovo je esnaf, kao i svaki drugi. Ukoliko se udružimo i delimo iskustva, svima može biti bolje. Veoma volim kada pričam s književnicama o tome. Ljiljana I ja se, na primer, družimo od samog početka. Saveti, doživljaji, namere, sve to spada u taj krug koji se puni dobrim odnosom.
To je najvrednije.
Imate li svoj moto?
NAŠA SNAGA JE U ONIMA KOJE VOLIMO!
Koji su Vaši planovi u 2020?
Volela bih da objavim upravo završen roman. U njega sam utkala nekoliko godina. Uplovila sam u srednji vek sa Sofijinim mudrolijama I šalim se da ću objaviti trilogiju. Roman bi bio drugi deo. Svašta sam istražila, povezala, osmislila. Krimi radnja, istorijska pozadina… Nadam se dobrome.
Treći deo “trilogije” je enciklopedija pod radnim nazivom Znamenite žene srednjega veka. Ova knjiga treba da izađe u maju. Radi se o 27 vladarki srednjega veka, s naših, balkanskih prostora, koje su imale uticaja diljem Evrope. Veoma sam ponosna na ovu ideju. Dugo je trebalo da se realizuje, ali je i projekat ozbiljan.
Sve je počelo bavljenjem njihovim biografijama i pisanjem pesama. Onda je moja drugarica iz detinjstva Jelena Ćetković čula pesme I rekla da ne sme na tome da se završi, da je vrlo neuobičajen polaz. Da napišem sinopsis za veliku knjigu… I akcija je počela. Sinopsis zgotovljen, izdavačka kuća u kojoj je Jelena radila, odmah se saglasila da knjigu izda. Onda sam stupila u vezu s doktorkom Katarinom Mitrović i zamolila je da mi se pridruži, jer ma koliko da istražujem i volim istorijske fakte, ja nisam istoričarka. Kada je Katarina pristala, točak je krenuo da se obrće. Knjiga je sada gotova, ali je to bio golemi rad. Istraživanja na sve strane, dani i meseci su se pretočili u godine. Svaka vladarka počinje mojom pesmom, Katarina radi istoriske prilike, ja na kraju kulturologiju svake. Zaista obimno. Veoma se radujem što se to ukonačilo.
I vidite, sve ima veze sa “ženskim pismom”. Žena stvara. I u utrobi. I umom. Ona Evina radoznalost je prerasla u kreativnost. A srednji vek to potvrđuje.
