HVATANJE UKOŠTAC SA PSIHIJATRIJOM

Hvatanje ukoštac sa psihijatrijom

Drugi roman ,,Gde sam to pogrešila?” nastao je od zamisli da ispričam priču o prijateljstvu i roditeljstvu.

Glavne junakinje – Ina i Natalija su sjajne prijateljice, ali ih je život odveo na različite strane.

Kada se Ina razvede, počinju problemi sa Simonom Anom, ćerkom adolescentkinjom, tu joj je potrebna Natalijina pomoć.

Ina je psihijatar i radi u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti u Kovinu. Ona kući donosi istorije bolesti i završava poslove koje nije stigla da obavi tokom radnog vremena. Često do i u povratku s posla razmišlja i o pacijentima i njihovim sudbinama…

Kako vreme odmiče, problemi u ponašanju Simone Ane sve su očigledniji, dok u jednom trenutku ćerka ne prestane sasvim da govori.

Znala sam da priča ima snažan potencijal.

Ali sam isto tako osetila da su moja znanja iz psihologije i psihijatrija svedena na naučno-popularne informacije i davnašnji ispit iz Pedagoške psihologije.

Pisac nema prava na grešku!

Jedno iskliznuće, i greška, kada su stručne teme u pitanju, (medicina, istorija, psihologija, pedagogija…) i ode čitaočevo poverenje zauvek u nepovrat!

Zato sve mora biti istraženo i činjenično dobro utemeljeno.

Ljiljana Šarac autorka romana ,,Gde sam to pogrešila?''
Drugi roman Ljiljane Šarac ,,Gde sam to pogrešila?” o princu Đorđu Krađorđeviću

A ja sam se osećala kao da stojim na peščanim dinama dok duva jak verar… Sve mi je izmicalo ispod nogu i menjao oblik zavisno gde zakopam i šta pročitam…

Što je vreme više odmicalo, to sam ja manje bila spremna da sklopim priču.

U radu mi se pojavila ideja da jedna od Ininih pacijenkinja ima podvojene ličnosti i da se u njoj javljaju čuvene srpske kraljice (što bi se ispoljavalo na terapijskim razgovorima).

Zagrejala sa se za tu ideju. Iščitavala sam literaturu skoro godinu dana. Bilo je tu najrazličitijih knjiga iz psihologije, ali kako je vreme odmicalo, knjige su počele da bivaju sve određenije, vezane za teme koje će biti obrađene u budućem romanu.

Od psihologa u svojoj školi dobila sam fantastičnu literaturu o grupnoj terapiji, dečijoj psihologiji, adolescenciji…

Pozajmila sam čak i udžbenik Psihijatrije sa Medicinskog fakulteta. On mi je pomogao da bolestima i poremećajima u ponašanju nađem ime i simptome.

Rvanje se novim naukama je dugo trajalo, ali je zadovoljstvo zbog usvajanja važnih, korisnih, novih znanja bilo ogoromno!

Prvo slovo je tek tada moglo biti napisano.

Usred procesa rada i poodmaklog pisanja (nekih sedamdesetak strana), počela sam da se osećam nesigurno jer sam zabasala na tlo kliničke psihijatrije i rada sa pacijentima sa dijagnozama koje je teško bilo voditi samo iz pozicije dobro obaveštenog pisca. Trebala mi je provera svih spekulacija.

Preko ozbiljnih preporuka stigla sam do psihijatra na VMA koji je hteo da odvoji vreme za konsultacije sa mnom. Učtivo i ljubazno me je saslušao. Onda je ustao, otišao do police sa literaturom, uzeo jednu knjigu od preko 700-800 strana i stavio je pred mene na sto. Rekao mi je da su priče o podvojenim ličnostima izmišljotina američkih scenarista, režisera i producenata. Pozvao se na na jednog od najeminentijih stručnjaka, autora pokazane knjige, (čije ime nisam upamtila), i naglasio da je on o toj pojavi u celoj knjizi napisao samo jednu rečenicu kao o mogućoj pojavi, sa kojom se nikada u praksi još nije susreo.

Bila sam očajna. Ta opaska je srušila čitavu moju konstrukciju!

Pitala sam ga šta ja sada da radim! (Kao dete kada mu ispadne tek kupljeni sladoled). Mora da mu je bilo i smešno i zabavno, jer mi je ljubazno i utešiteljski rekao da ja, ako hoću, pišem kako sam zamislila, da mi to niko ne može zabraniti. Zahvalila sam mu se i jedva pogodila vrata, izlazeći.

Valjalo mi je da sve prepakujem i potpuno promenim koncepciju.

Trebalo mi je nekoliko dana da ,,svarim” novonastalu situaciju, ali kada sam se na tu pomisao privikla, iskrslo mi je i rešenje problema. Odlučila sam da vodim priču na nekoliko nivoa:

– prijateljstvo dve glavne junakinje; nihove porodice i privatni život

– problem devojčice koji ima problem čiji je medicinski naziv – mutizam (blokada govora i to ne fiziološka, već psihološka)

– psihijatrijski slučajevi Ininih pacijenata opisani kroz životne priče (tako će se pojaviti priče u glavnoj priči).

Stavila sam pred sebe ozbiljan izazov. Pisanje je moglo da počne. I to gotovo ispočetka. Dobro mi je išao ovaj privatni plan, ali mi je bolnički i medicinski neprestano izmicao. I to ne zato što se nisam dobro informisala o poremećajima i bolestima, pa čak i o nekim pravim kliničkim slučajvevima, već zato što nisam mogla da se unesem u atmosferu i okruženje u kome Ina provodi najveći deo svoga dana.

Morala sam da pogledam u oči nekom pacijentu, da budem dvorištu kuda se kreće…

Valjalo mi je organizovati još jednu postu i razgovor sa stručnom osobom.

Srećom, kada ste pisac sa dobrim preporukama, mnoga vrata se i otvore pred vama. Posetila sam Bolnicu za psihijatrijske bolesti u Kovinu.

Za mene je to bilo i ostalo iskustvo od neprocenjivog značaja!

Imala sam prilike da upoznam direktora koji je vodio tu usanovu. Obišla sam bolnički krug i jedan od paviljona. Usput sam razgovarala sa sestrama i susretala se sa pacijentima…

Kući sam se vratila prepuna utisaka o atmosferi koju sam lično osetila, upila, upamtila.

Spisateljska avantura je od toga časa mogla da otpočne u dobrom pravcu.

Iz te posete sam se vratila obogaćena još jednom pričom koja je našla direktan put do mog romana u nastanku.

Princ Đorđe Karađorđević
Princ Đorđe Karađorđević

Naime, direktor bolnice me je pitao koliko znam o princu Đorđu Karađorđeviću, koji je bio smešten u psihijatrijsku ustanovu u Gornjoj Toponici (kod Niša) i tamo proveo deceniju i po.

Priznala sam da znam jako malo.

Detaljima koje mi je izneo, privukao me je da se bolje upoznam da sudbinom našeg nesrećnog princa.

Izazov je bio veliki, a šansa prepoznata.

Na osnovu podataka koje sam o Đorđu Karađorđeviću pronašla, shvatila sam da je on onaj jedan, ali poslednji komadić, u mozaiku moje priče.

Tako je nastao roman ,,Gde sam to pogrešila?”.

Kada sam ga završila, ja više nisam bila ista. ,,Porasla” sam zajedno s njim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *