Preporuka: ,,Upitnik je pola srca”
Zavirite u svet Sofije Lundberj
Srbija pripada kontinentalnom delu Evrope, a mi nekako najviše volimo tople, južne krajeve. Čak su nam i po mentalitetu i temperamentu njihovi stanovnici srodni, bliski, razumljivi…
Sever nas očarava svojom tajanstvenošću, raskošnom lepotom i surovom prirodom, ali ka njemu ređe okrećemo glavu, a malo nas mašta da u tom podneblju živi. (Ova tvrdnja je validna kada govorimo o klimatskim prilikama. S druge strane, s obzirom da u skandinavskim zemljama postoji fantastična socijalna zaštita i sjajno plaćeni poslovi, oni postaju presudni za sve češće iseljavanje u tom smeru). Pa, ipak, o Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, Danskoj i njihovim stanovnicima ne znamo mnogo, onako sveobuhvatno, kulturološki, folklorno, iskustveno, istorijski, gastronomski… Treba da se informišemo o svemu šire od lekcije iz geografije (dve strane u udžbeniku) i nekoliko reportaža u časopisima koji se bave putovanjima.
Zato su dva savremena i vrlo čitana pisca – Fredrik Bakman i Sofija Lundberj – učinili mnogo na približavanju Švedske, odakle potiču, (ali i ostalih zemalja iz komšiluka) ostatku sveta i skretanju pažnje na život i sudbine ljudi sa severa.
Ako je u Fredriku oličen muški princip skandinavskog čoveka, Sofija nam donosi, kao odraz u ogledalu, ženski.
Ona već prvim romanom ,,Crveni adresar” osvaja pažnju i simpatije čitalaca ne samo u Švedskoj, niti samo u Evropi, već u celom svetu.
Drugim romanom ,,Upitnik je pola srca” uspeva da odgovori i na očekivanja čitalaca i na visoke standarde koje je sama sebi postavila. Još jednom donosi snažnu, uzbudljivu i veoma dirljivu priču, na koju je prosto nemoguće ostati ravnodušan.
Kao novinarka po vokaciji, svu pažnju usmerava na karakterizaciju likova i njihove neobične, a opet lako prepoznatljive sudbine. Jer u okruženju svakog od nas nalazi se otac pijanac, majka koja je umorna od siromaštva i teškog života, deca koja su prepuštena na brigu onom najstarijem u porodici, dobrodušna komšinica koja će počastiti mališane kad god ih sretne, starica koja živi sama u kući, ali čija su vrata za sve koji navrate uvek otvorena…
Opisi ostrva na kom se odvija radnja drugog romana su tako realistični da vam postaje hladno od vetra koji fijuče, mraza koji steže raskaljanu zemlju, ledene kiše koja danima pada…
Stvarnost je prikazana ogoljeno, a opisi gladi tako upečatljivo, da će se i vama stegnuti želudac!
Život opor, monoton, sveden na golu egzistenciju – vezan je za prošlost glavne junakinje Elin Bouls i poglavlja pod naslovom Nekada (počev od 1979).
Život na visokoj nozi, s afirmisanim imenom, dobro plaćenim poslom, izgrađenim prepoznatljivim stilom, vezan je za sadašnji vremenski trenutak i poglavlja pod naslovom Sada, Njujork (2017).
Tako se priča prostire na dva plana, kao što srce može biti podeljeno na upitnike. Raspolućenost glavne junakinje ogleda se u borbi sa tamnom stranom oličenom u prošlosti i sadašnjosti koja zbog uspomena i aveti iz detinjstva nikako ne može da postane svetla, harmonična i srećna.
U jednom intervjuu Sofija je istakla svoju intenciju da je drugi roman i pisala kao podstrek da se ljudi oslobode loših sećanja iz mladosti koja ih čitavog života sputavaju.
Sudbina glavne junakinje Elin dokazuje da se od sebe ne može pobeći. Jedini put ka samoozdravljenju je vraćanje među ljude i na mesta od kojih smo otišli.
Maestralna završnica dela pokazaće nam virtuoznost naše spisateljice koja uspeva neobičnim obrtima u pripovedanju da sve pretumba i pokaže da ništa nije onako kako smo verovali i kao se sve vreme činilo.
Ovo je jedna od knjiga koju možete pokloniti najboljoj prijateljici, preporučiti je svakome ko je nije pročitao, a da ne morate da se plašite hoće li odgovarati njegovom ukusu.
Ako je osvojila milione, osvojiće i vas i vaše drage, samo joj pružite priliku!
Citat:
,,Postaću fotograf. Nameravam da ubuduće više nikada ne stanem pred kameru, već samo iza nje’’, izustila je zadovoljno se smešeći.
Ana je uzela njene ruke u svoje.
,,Ali ti valjda voliš knjige? Mislila sam da ću uspeti da te nagovorim na studije.’’
,,Da, ali ja više volim svetlost, čarobnu svetlost. Svetlost je za fotografa isto ono što su ideje za pisce, to valjda znate? A ja nameravam da ostatak života posvetim potrazi za svetlošću, savršenom svetlošću.’’
Elin je govorila s takvim oduševljenjem da je zvučala kao da peva. Sada je već skoro tečno govorila francuski. Ana joj se nasmeja.
,,Zvučiš mi strastveno, a to je dobro, jer je strast najvažnija. Ja verujem u tebe, i uvek ću verovati. Ali mi samo obećaj da ćeš i dalje dolaziti ovamo. Da bih mogla da te tetošim. Sada si mi već postala nešto kao ćerka.’’
Elin je zastala, osmeh joj se izbrisao sa lica. Ana se okrenula i počela da rasejano premešta knjige sa stola iza sebe. Slagala ih je u savršene kamare.
,,A ti meni kao mama’’, promumlala je Elin, jedva čujno.
Ana nije reagovala. Već je počela ponovo da priča sama sa sobom, kao što je to imala običaj dok radi. U riđoj kosi su joj se pojavile prve sede, i vezivala ju je u punđu na potiljku. Kretala se između polica, premeštala knjige i ređala ih…
