Književni prikaz

O ,,ZLATNOJ ŽILI” IZ PERA ČITATELJKI

Postoje trenuci kada i pisac ostane bez teksta. Mene su bez reči ostavile Marijana Mihailović i Slađana Rupar koje su napisale fantastičan, antologijski prikaz mog 6. romana ,,Zlatna žila”. Njihovu prelepu, sadržajnu, nadahnutu, stručnu, zanimljivu, afirmativnu priču nadopunila je svojim foto-dizajnom Jelena Grbić. Hvala ovim trima gracijama na svemu što su uradile i rade na promociji mojih romana!

Ozbiljan, samopregoran rad koji je izbrusio ovaj književni prikaz vredan je i dostojan najvećih kritičara! On je najlepši je dar i nagrada koje jedan autor može dobiti!

Devojke, pero vam se pozlatilo!

„PRIRODA JE BOŽJA UMETNOST“ – Dante OTETO – PROKLETO U sedmom krugu Danteovog „Pakla“ postoji treći pojas. U njega su smešteni Nasilnici protiv prirode.

„Išli smo duž obale od kamena

dok nas je zasenjavala rečna para,

tako da je štitila vodu i nasip od plamena.“ (Pevanje petnaesto, Krug sedmi – Pojas treći)

NASILNICI PROTIV PRIRODE

,,ZLATNA ŽILA” – LJILJANA ŠARAC

Koliko smo puta u životu stali pred nekim zlatnim predmetom zadivljeno ga gledajući!? Zamislimo se! Koliko puta u životu smo nešto ili nekoga upoređivali sa zlatom kao najdragocenijom, najsjajnijom rudom. Pa tako u našem rečniku često upotrebljavamo epitete kao što je „zlatno dete“, „zlatni dečko“… Kada opisujemo nekog kao važnog, vrednog, lepog kažemo „zlata je vredan“ ili, pak, nekog ili nešto „čuvamo kao suvo zlato“. U narodnim pesmama srešćemo izraze kao npr. „od zlata jabuka“. U opisima prirode koristimo stilske figure „zlatna jesen“, „okupano zlatom“….“zlatna prašina“…. i tako dalje, i tako dalje.

Citat, „Zlatna žila“, str.276.

„Oktobar je bio suncem pozlaćen. Priroda je poput veštog majstora tečnim metalom oplemenila svaku vlat trave, stablo, list…Nitima iste boje zašila je zemlju za nebo. Sve je blještalo i treperilo u iskričavoj svetlosti.“

Predivan opis prirode naše sjajne književnice Ljiljane Šarac, zar ne? Da. I sve bi se na tome završilo da Ljiljana pametno nije nastavila svoje objašnjenje pišući roman „Zlatna žila“.

Citat, „Zlatna žila“, str. 276.

„Kao da sam se našao u Midinom vrtu“, pomislio je Aleksandar Karađorđević. „On zbog svog zlatoljublja nije dobro prošao, a neću ni ja ako se ne oslobodim zlokobnog prstena!“

POČINJE PRIČA…

Godina 1282. Jedan rudnik, jedan grad, jedan kamen. Te daleke godine u rudniku Brskovo počinje priča o prokletstvu jedne stene i jednog grumena zlata. Iz te tačke, baš tada, počinje da vijuga jedna zlatna žila kao simbol. Ona je simbol sudbina junaka ovog romana koje su kao i ona sama burne, neuhvatljive. Put im je vijugav kao žila, kao kriva, beskrajna linija. Ona je simbol porodice, njene i sreće i tragedije. Njen tok obavija ljubavlju ali i mržnjom puteve kojima se kreću porodice i bilo da su bogate ili siromašne, vladarske ili obične, narodne, svaka od njih ima svoju žilu koju prati, koja ih određuje i vodi. Ima svoju sudbinu. Kroz roman „Zlatna žiila“ Ljiljana Šarac nam je pokazala koliko su te sudbine neraskidivo vezane, upravo zato što su sve potekle iz jedne tačke, jednog zlatnog korenčića koji se, kroz vekove, razgranao u snažan, duboki, široki koren od zlata – iz zlata.

Međutim, zlatna žila je i simbol prokletstva. Ako bismo se sad vratili na Danteove reči da je priroda Božja umetnost, jasno je da je ona i svetinja koja se ne skrnavi. Priroda daje, ali i nemilosrdno uzima. Voli je i čuvaj, vratiće ti stostruko, takni je, skrnavi… ona će te kazniti. Prirodu ne možeš prevariti. Ona se brani i ne da na sebe.

Takvom borbom sa prirodom počinje i ovaj roman. Rudnik Brskovo podigao je Stefan Uroš Prvi Nemanjić, uz stručnu pomoć Sasa, germanskog plemena, poznatih poznavalaca rudnih bogatstava. Kako je iskopavanje napredovalo, zlato se gomilalo, oko rudnika je polako nastajao zanatski grad koji je pružao narodu mnogo. Pružao je posao, izvor prihoda, krov nad glavom. Doseljavale su se porodice rudara, zanatlija, trgovaca. Stvarale su se nove porodice… Sve dok priroda nije pokušala da upozori. Prvo, lepo i lagano, kulturno, jednom stenom, čvrstom, otpornom. Stenom koja čuva neprocenjivo prirodno bogatstvo. Pohlepa i gramzivost, svojstvena samo ljudskom rodu, učinila je prirodu, svog i čuvara i prijatelja, saveznika, najvećim neprijateljem istog tog ljudskog roda. Čovek je napao prirodu, napao stenu, čvrstu, otpornu stenu. Borba čoveka i prirode, borba Davida i Golijata….stena je popustila, čovek je pobedio i oteo prirodno bogatstvo koje je godinama krila, dva zlatna grumena.  Ljudski rod je kažnjen katastrofalnim odronom i  smrću rudara koji je stenu „pročitao“, „napao“ i  „pokrao“. Od tog trenutka u narod Brskova uvlači se prokletstvo rudnika, stene i dva prokleta grumena zlata. Narodno predanje i verovanje je moćno oružje koje prati pokoljenja vekovima u budućnost. Narodno predanje je neka vrsta vremenske kapsule u gde su smeštene sve tajne, sve sudbine i previranja jednog naroda i njegovih dinastija, od Stefana Uroša Prvog Nemanjića, preko Stefana Uroša Trećeg Nemanjića, njegove supruge, bugarske princeze Teodore Smilec Nemanjić, njenog čuvenog Teodorinog prstena, zatim dinastije Karađorđević, kralja Aleksandra, do današnjih dana.

KO JE TEODORA SMILEC NEMANJIĆ

Ova priča proteže se kroz 7 vekova.

Teodora Nemanjić rođena Smilec je kćerka bugarskog cara Smileca. Udala se vrlo mlada, iz najveće ljubavi, za Stefana Uroša Trećeg Nemanjića. Sklapanje ovog braka ozvaničio je spajanje dve srodne duše u jednu, a glas o ljubavi i slozi Stefana i Teodore nadaleko se čuo.

Citat, „Zlatna žila“, str. 52.

„Naspram političkog braka bez ikakvih emocija kakav joj je bio suđen, ovaj je nudio razumevanje, poštovanje, nežnost…“

Mnoge dostupne istorijske činjenice, govore tome u prilog. Teodora je opisana  kao žena puna ljubavi prema mužu, svojoj, nažalost malobrojnoj deci (Car Dušan Silni – sin), ali isto tako puna ljubavi i razumevanja prema običnom, prostom narodu pa je s pravom bila obožavana princeza. Krase je ljubav, mudrost i blagorodnost. Ljljana Šarac je umetnički uporedila Teodoru sa ružom puzavicom. Ovo poređenje je za mene bilo toliko važno i slikovito, toliko tačno i prirodno. Svi znamo kako izgleda ruža puzavica. Ona je prelepa i nežna na oko ali je i snažna, čvrsta, duboko ukorenjena ali svojim ošrim trnjem upozorava i šalje poruku „ne približavaj se, ne dotiči, ne napadaj“. Tako je i Teodora čuvala svoju porodicu i svoj narod, nebrojeno puta pomažući mužu Stefanu, podižući iz pepla porodicu, brinući i o svojoj i o tuđoj deci.

Nažalost Stefan, deca i narod su vrlo rano izgubili svoj stub, svoju ružu. Teodora se upokojila vrlo mlada, posle kratke i neobjašnjive bolesti.

TEODORIN PRSTEN

Ovaj prsten poznat je vekovima kao prsten kojim putuje zla kob. Napravljen je iz najveće ljubavi i zahvalnosti, poručen da bude čuvar i amajlija vernoj i ljubljenoj supruzi ali sudbina je utrla drugačiji put. Teodorin prsten pečatnjak, izliven je iz ukletog brskovskog zlata koje je poteklo iz uklete stene ukletog rudnika. Čak ni reči ugravirane ćiriličnim pismom na vratu prstena „KTO GA NOSI POMOZI MU BOG“ nisu bile dovoljne da skinu kletvu prirode.

Prsten pulsira nestvarno u svačijoj ruci i šalje zlokobne vibracije. Svako ko je namerno ili nenamerno bio u kontaktu sa ovim prstenom je ovako ili onako nastradao. Čak se i čudna bolest kraljice Teodore može dovesti u vezu sa prstenom. Početak njene slabosti, bolesti koja je dovela do smrti, vremenski se poklapa sa početkom izrade zlokobnog prstena.

Teodorin prsten, danas je u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu.

ZAŠTO JE JE OVAJ ROMAN ZA SLAĐANU I MENE „OBAVEZNA LEKTIRA“

O romanu iz mog ugla:

Dok sam čitla ovaj roman, kao i sve prethodne romane Ljiljane Šarac, imala sam osećaj da mi neko šapuće bajku kao detetu. Takva je Ljiljana, bajkovita i nežna, takav je i njen stil. Ipak iako na prvo čitanje, slušanje ili gledanje zvuči kao bajka, ona ne priča bajku. Ona nam priča romansiranu istinu. Ljiljana je duboko zašla u istorijske činjenice pa iz njih niže svoje rečenice, svoj roman. Čitajući „Zlatnu žilu“ i sama sam se pretvorila u rudara koji kopa, traži, razbija u potrazi za poentom i simbolikom kojih je puna ova priča. To je je za mene bio zahtevan, odgovoran ali i prelep izazov.

Ljiljana Šarac, svojim romanom „Zlatna žila“ svakom ko ga čita, pa i meni, drži čas iz književnosti, istorije, geografije, biologije, geologije, mitologije… Moram vam reći da je ovaj čas bio zanimljiviji od bilo kog časa u školi. Iz Ljiljanine naracije možemo naučiti kako se u stvari uči. Istorija nije samo puko bubanje činjenica, imena i godina. Istorija je povezivanje, preplitanje radnje kroz vekove. Kada na taj način posmatramo suvoparne činjenice zbog kojih je istorija „bauk“ u školi, onda shvatamo i vidimo pravu sliku jednog naroda, u pravom ramu. Ljiljana Šarac nam je naslikala i sliku i dala ram. Naše je da gledamo i učimo, čitamo o kulturi i lepoti našeg naroda, naše istorije, svih uspona i padova, svih previranja od Nemanjića do današnjih dana.

Sve gore navedeno je razlog zašto ovaj roman biramo za „OBAVEZNU LEKTIRU“.

Osim toga Ljiljana Šarac se ne plaši igre. Vrlo spremno i, moram reći spretno, prihvata izazove drugih žanrova. Pa tako možemo čitati roman kao romansirano istorijski, triler ili čak avanturistički i ljubavni. Ljiljaninim romanima, pa ni ovom, ne manjka dramatike koja je izvanredna, a smenjivanje vremena u kojima se radnja dešava, daje celoj priči avanturističku notu. Mesta preloma radnje su kao rezovi u dramskom tekstu, podsećaju na scene iz filma. Ona celine prekida na tačnim i pravim mestima što u čitaocu budi želju da čita dalje, da okreće stranice sve brže i sve koncentrisanije udubljen u razmišljanja. Svojim lepršavim, brzim i poletnim rečenicama navodi čitaoca na radoznalost i istraživačku i književnu. Narativni stil Ljiljane Šarac je uvek jasan, precizan i nedvosmislen. Snažnim, ali za razumevanje, lakim stilom razoružava čitaoca i ostavlja ga bez daha, da u jednom dahu pročita knjigu. Ona tačno i dozirano priču boji romantikom i strašću što daje posebnu draž i razigranost njenom stilu. Kao da njome želi da odmori i uveseli čitaoca, duboko zanesenog u stvarnost i istraživanje u koje prosto uvlači radnja.

I ne mogu da ne pomenem Ljiljanino rodno Smederevo koje je u svakoj knjizi, pa i u ovoj, pomenuto, kao neki lajtmotiv njenog književnog opusa. Uz Dunav rođena, uz Dunav porasla, o Dunavu piše. Kao što on teče. Nekada kao široka i spora reka, smirujuća, ponekad  ustalasana i zlokobna, ponekad vesela kao potočić na samom izvoru, dok se sprema da poteče prema nebu, tamo … „Gde Dunav ljubi nebo“.

Maestralnom završnicom ovog romana o učmalosti i uspavanosti kulture u današnje vreme, spektaklom i vatrometom rečenica i izraza, Ljiljana Šarac nam svima stavlja prst na čelo.

I to s pravom!

Citat, „Zlatna žila“, str. 322.

„Muzeji su Alibabine pećine. U njima je skriveno najlepše i najvrednije što jedan narod ima. Malo posetilaca upotrebi lozinku da u njih uđe. A ona je jednostavna. Glasi: odvoj malo vremena.“

I kako kaže Ljiljana „lepota ima moć da preobražava, da ljude čini boljim nego što su bili, ublaži bol, smiri bes, usreći gene…“ Time nam ona kao književnik, profesor, pedagog a nadasve čovek snažnog izraza i intuicije, poklanja čaroliju. Naše je samo da i mi stavimo prst na čelo i kažemo ono jednostavno:

„SEZAME, OTVORI SE“

O romanu iz Slađaniinog ugla:

 

Zemljina utroba krije mnoga blaga, ima nesavladive sile. Protiv nje se ne vrijedi boriti, jer je nepobjediva. Ko u nju dirne, stigne ga kazna. Čak i mali grumen zlata, koji je od nje otet, može donijeti veliko zlo.

To zlo, koje je nekada davno odnijelo jedan mladi život, mirovalo je sedamsto godina, u vidu jednog zlatnog prstena. Međutim, kao što uvijek biva, onaj koji je moćan, želi da bude božanstvu ravan. Srebroljubljem i nepromišljenošću, budi vijekovima uspavane duhove i pokreće zlu kob.

Magija prstena će oko sebe stvoriti negativnu auru i kazniti sve koji ga nisu dosljedni, pa i jednog kralja.

Roman prati prsten kroz tri epohe. Iz trinaestog vijeka prelazi na početak dvadesetog, zatim u dvadeset prvi vijek, kako bi se cijela priča zaokružila u sadašnjosti.

Priča o plemenitoj, nježnoj i mudroj princezi, kasnije kraljiciTeodori, koja je svojom ljepotom opčinila princa Stefana Dečanskog, je divna i topla. Ona je čitav svoj kratki život posvetila njemu i njihovoj dvojici sinova. Pratila ga i u dobru i u zlu. On joj u čast velike ljubavi, daje za nju posebno napravljen prsten. Nije znao da je prsten napravljen od grumena zlata koji je na čudannačin otet od prirode u jednom brdskom rudniku. Žila se nije dala, ljudska sila ga je ipak savladala. Takve stvari priroda ne prašta. Ona se sveti jer joj je narušena ravnoteža, pa je prva žrtva bio rudar koji je došao do te zlatne žile. Ljiljana je taj istorijski dio svojom ženskom suptilnošću i pronicljivošću divno romansirala. Okružila je Teodoru ljudima koji su je voljeli, divilijoj se, bili joj privrženi i odani. Zbog tih njenih osobina, svi oni su patili  zbog njene prerane smrti.

Prsten nastao u trinaestom vijeku iz ljubavi, u dvadesetom i dvadeset prvom postaje meta pohlepe. Prvo ga je poželio i dobio kralj Aleksandar Karađorđević. Poslije njega i neki moćni biznismeni, sa ruba zakona, su imali u posjedu prsten.

Dio romana koji se bavi savremenim vremenom, poprima elemente trilera. Zlatni Teodorin prsten, zbog svoje starosti, neobične izrade i mješavine stilova ima neprocjenjivu vrijednost i mnogi ga žele kao dio svoje kolekcije umjetnina. Njihova pohlepa dovodi do smrti nekolicineljudi, a slučaj uspješno rješavaju policijski inspektori.

I u ovom žanru se Ljiljana odličnosnašla. Tako je vješto ispreplela i povezala događaje iz vremena kralja Aleksandra i savremenog doba. Upustila se u rješavanje ubitstava i nestanka prstena. Možda od nje u nekom budućem vremenu možemo očekivati i neki dobar triler.

Uglavnom, ovo je njen šesti roman koji sam pročitala. Ostaje mi još sedmi, poslednji, koji je izašao u skorije vrijeme.

Autori teksta: Slađana Rupar i Marijana Mihailović

Foto dizajn: Jelena Grbić

Napomena:Tekst preuzet (uz saglasnost autorki) sa sajta: manjininaslovi