PISAC I PISCI
Svaki pisac u svet pisaca ulazi na svoj način. Neko stidljivo, na prstima. Neko slavodobitno, kao da je oslobodio Rim. Neko opušteno, rešen da se među tom družinom prošeta kao da su na nekom prijatnom koktelu.
Neke novajlije su glasnogovornici, huču, buču, želji pažnje. Veruju u sebe, žele sve i odmah. Imaju osećaj da su katapultirani i koriste kinetičku energiju dok je ima. Ima i onih koji su poput senki, pljiljubljeni uza zid. Žele da se stope za senkama ćoškova u koje su se zavukli. Čekaju da se stvari odvijaju same od sebe, i vire, ne želeći da propuste ceo šou. Ima pisaca kamelona. Stapaju se sa svakom sredinom. Slažu se sa svakim izrečenim mišljenjem. Izbegavaju da razmišljaju svojom glavom. Osećaju se sigurnije ukoliko preuzimaju tuđe stavove. Kao i u životu, tako i u ovoj branši, ima i onih koji oponiraju svakom i svuda. Suprotstavljaju se sagovorniku. Ističu svoje stavove kao jedino ispravne i tačne. Neki glume šmekere. Neki šarmere. Neki potenciraju da pripadaju uskom intelektualnom krugu u koji ne bi da primaju svakoga, ali zadržavaju pravo da oni moraju da budu deo te ekipe.
U svakom slučaju, autor koji je tek objavio jednu knjigu, i nije protežiran od određenih književnih krugova i klubova, a i toga ima, naravo, dugo je nevidljivi čovek. Svi se prave da ga nema. Mediji. Rudimentarni ostaci književne kritike. I naravno – kolege pisci. Pisci na novog pisca uglavnom hukću, uzdišu i odmahuju glavom. Sve u stilu – previše nas je, samo nam je još on trebao! (Ili još gore ona). Tu se (uvek za drugog) poteže argumen, toliko ljigav, olinjao i tužan pretužan, da danas svi pišu, da svako hoće da objavi knjigu, da svi žele da budu pisci, kao da samo oni koji su tu titulu osvojili i krvavo se za nju izborili, moraju da se stalo u tome potvrđuju, tako što će nove da guraju i izbacuju iz pretesnog ringa.
Ima oholosti, samoljublja i blagog prezira prema konkurencji u svakom pozivu, u umetničkim branšama pogotovo, ali među piscima je to tako i toliko da bi se dala jedna dobra knjiga, ili psihološka studija napisati!
Imenica pisac je muškog roda. Zar nije već degradirajuće, sporno i diskutabilno što nema te reči u ženskom rodu? Kako bi ona zvučala? Pisaljka? Kako glasi naziv žene autorke romana? Književnica – jedino. Već na početku proklizavamo. A klizanje samo dobija ubrzanje kako odmičemo sa temom. Studentkinja na Filološkom fakultetu ima 90 %, a ipak je profesora i asistenata na fakultetu više od njih, to potpisujem.
Devedeset posto žena upiše (i završi) Filološki, a u Srbiji su (mada i u svetu) dominantni pisci, a književnice moraju da ožuče dok se ne afirmišu, ako se afirmišu. I nad njima stalno lebdi neki tamni oblak sumnje. Samo njihova dela se svrstavaju u ,,ljubiće”, samo su one piskarala, samo su one ZALUTALE u taj intelektualni, povlašćeni, dobro čuvani i branjen svet muškaraca. Pisaca, jelte.
Tu vam je ona narodna izreka – ženska pamet – 100% na delu!
Zanimljive su relacije kada se neka žena ipak odvaži, pa napiše i još i objavi neko delo – delce! Mora da istrpi inicijaciju i period nevidljivosti!
Potom treba da u širokim krugovima zaobilazi najelitnija mesta rezervisana samo za elitne pisce. Zato će ići po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Nicaće i tamo gde je ne seju, jer ona želi da osvoji komadičak te šarene bašte. Ona autorka koja je uporna kao čičak najdalje će dogurati.
Počeće da je primećuju, iako će nabirati nezadovoljno nos.
One književnice koje su se visoko popele na staklenom stepeništu uspeha, gledaće novopridošlima s visine u teme, ili će im pogled pucati preko njihovih glava. Neke, koje se prisete kako je njima na početku bilo, sažaliće se i dati blagonaklono poneki koristan savet i olakšati hod po mukama pridošllicama. Muškarci pisci će stajati po strani. Neće smetati. Možda će i pomoći, ukoliko im se pomoć zatraži.
Mnoge autorke će se upitati šta im sve to treba u životu i vrlo brzo odustati. Druge će se odvažiti i izdati i drugu knjigu, posle koje će biti ili pukovnice ili pokojnice. Samo one iz roda čička, a možda i vučica, izdržaće sve i dogurati do treće, četvrte, pete… knjige. Njih neće biti briga (ili to neće pokazivati) da li su vidljive ili nevidljive za svoje kolege i koleginice po peru, već će svu svoju energiju i entuzijazam usmeriti na čitaoce čiji je sud na kraju svih krajeva jedino važan i bitan!
Kako se budu uspinjale stepenicama uspeha, tako će se javljati veći otpor u onim do čijeg ranga stižu, dobacuju. Još će gore biti kada počnu mnoge da prestižu. Tada će početi da ih ,,vide”, ali samo zato da bi mogli da ih kritikuju, zbog nečeg ismeju, da puste neku klevetu, uvredu, malicioznu opasku…
Tako do dolazimo do jedne tužne istine. Pisac je na svom putu sam. Pisac i pisci su magneti istog naelektrisanja. Što pre to novajlija shvati, biće mu lakše da prođe sve ono što ga čeka!
Veliko hvala!