MOMAK KOJI VERUJE U ČUDA
Uroš Timić već godinama korača bez žurbe književnom avenijom. U psihološkoj je prednosti nad ostalim šetačima jer je na nju stupio vrlo mlad. Ne lakta se, ne podgurkuje druge, niti se upinje da bilo koga prestigne. Takmiči se samo sa samim sobom. Ima velike i zahteve i očekivanja. Romani su mu pomalo onostrani, mistični, psihološki, a on je nasmejan, vedar, duhovit, kulturan, drag. Uporan je i rešen da stigne do cilja koji je sebi zacrtao. Njegovo vreme tek dolazi!
Kada ste znali da će ceo život da Vam bude vezan za knjige?
Onog trenutka kada sam naučio da čitam i pročitao prvi roman “Sudbina jednog Čarlija”. Tada sam naučio koliko je velika magija pisane reči i koliko je magičan svet knjige. To je bilo još kod učiteljice, u osnovnoj školi. Već u trećem razredu sam imao svesku u kojoj sam pisao svoje prve priče, nažalost, nisam je sačuvao…
Omiljena knjiga u detinjstvu? Koje delo biste uvrstili u lektiru?
Omiljeni serijal kojim sam bio opčinjen jesu knjige o Hariju Poteru. Mislim da se prvi deo filma pojavio tačno kada sam i ja imao 11 godina (i glavni junaci su imali toliko), tako da sam i odrastao zajedno sa junacima ovog serijala. Takođe, omiljeni serijali iz detinjstva su mi ,,Pet prijatelja”, ,,Tajna sedmorka”, ,,Serija nesrećnih događaja Lemonija Sniketa”, ,,Hronike Narnije”, ,,Cirkus nakaza”, ,,Amos Daragon”… Ma sad kad bih mogao svih da se setim… Od navedenih, u lektiru bih uveo roman po izboru iz serijala ,,Hronike Narnije”, pošto knjige nose pokuke iz kojih mladi mogu mnogo toga da nauče. Obradovalo me je kada sam video da je knjiga ,,Gospodar lopova” (još jedna omiljena knjiga iz detinjstva) uvrštena u izbornu lektiru.
Kako je bilo studiranje na Filološkom fakultetu, s obzirom da na njemu 90% jesu studentkinje?
Na katedri za bibliotekarstvo i informatiku nije baš takav slučaj, bilo nas je u početku gotovo 50/ 50%, pa se kasnije to, možda, redukovalo, tako da je vladala sasvim fina atmosfera kod nas. Dobro, da, uvek su se rađale simpatije itd. Period studiranja bio je ako ne najlepši, onda svakako među najlepšim periodima u mom životu. Živeo sam i u studentkom domu, tako sam osetio draži studiranja u punom sjaju.
Kako ste se odlučili za bibliotekarstvo?
Znao sam samo da moje studije moraju da imaju veze sa knjigom, tako da sam detaljno proučio Filološki fakultet i sve katedre koje se na njemu nalaze, pre nego što sam doneo definitivnu odluku. Katedra za bibliotekarstvo me je oduševila svojim postojanjem jer nisam imao predstavu da uopšte postoji dok nisam prelistao katalog Filološkog fakulteta. Koncept katedre i predmeti presudili su da se odlučim za ove studije.
Da li se na fakultetu da nešto naučiti u vezi sa pisanjem?
Postojao je i i dalje postoji predmet ,,Kreativno pisanje”, ali kako su predavanja bila vikendom, ja ga nisam pohađao jer sam se tada uglavnom vraćao u rodni grad. Mnoštvo drugih predmeta pomoglo mi je da usavršim svoje veštine pisanja, ali i generalno retoričke sposobnosti. Istakao bih predmet ,,komunikologija” koji je svojevrsna psihologija u komunikaciji. Recimo, kada danas pišem dijaloge ili razgovore između svojih likova u romanu, setim se detalja, gestikulacije i još puno toga što smo izučavali na ovom predmetu.
Koji su vaši književni uzori?
Uvek mi je bilo teško da odgovorim na ovo pitanje jer konkretan odgovor baš i nemam. Voleo bih da, recimo, moje pisanje bude nešto nalik na stvaralaštvo Edgara Alana Poa jer mi je on jedan od najdražih autora koji pripadaju žanru kojim se ja bavim. Mislim da je mistiku, horor i fikciju doveo na jedan zavidan nivo koji nije isključivo napisan ,,zabave radi”, tako da, eto, njega se uvek prvog setim i prvog ga istaknem.
Prva knjiga – pa nagrada, odnosno nagrada i prva knjiga. Kako je do toga došlo? Opišite nam to iskustvo.
Negde krajem aprila, sada već davne, 2013. godine, sasvim slučajno, na fejsbuku, ugledao sam konkurs ,,Literarni Onlajn Inkubator”. Video sam da je stranica napravljena 23. aprila (što je ujedno i svetski dan knjige, a i datum mog rođenja) i znao sam da ću morati da učestvujem na tom konkursu. Tada sam imao završeno prvo poglavlje romana koji je nosio naziv ,,Božanstveno proklet”. Do jeseni, roman sam završio i u međuvremenu promenio naslov u ,,Osmi život”. Čekao sam nekoliko meseci do proglašenja pobednika (što se desilo decembra 2013. godine). Nas troje smo osvojili nagradu od ukupno preko 400 pročitanih kako proznih tako i dela poezije. Mislim da je to prva nagrada tog tipa koja je uključivala i publiku jer se glasalo na onlajn platformi, a desetoro finalista je ušlo u uži krug gde je stručni žiri doneo konačnu odluku koja tri dela će biti objavljena u izdavačkoj kući Laguna. Čekali smo malo duže do objavljivanja, tako da je moj roman prvenac ugledao svetlost dana sredinom maja 2015. godine.
Da li nagrada može da optereti mladog čoveka koji se tek našao na putu afirmacije?
Zavisi od nagrade i od pritiska javnosti… Naravno, ako je vaše prvo delo nagrađeno, od drugog se ne očekuje ništa manje, tako da mora da se drži kontinuitet kvaliteta. Ne znam da li sam u tome uspeo sa drugim i trećim romanom, ali po reakcijama čitalaca, rekao bih da jesam.
Pišete li pesme?
Da, pišem, ali ne verujem da ću ikada objaviti zbirku poezije. Sve pesme koje napišem objavljujem na svojoj fejsbuk stranici i vidim da se čitaocima dopadaju. Prosto zbog potražnje knjige poezije, koja je, nažalost, upečatljivo mala, ne verujem da bih se upustio u taj poduhvat da svoje pesme objavim u štampanoj zbirci. Dakle, moju poeziju možete naći na mojoj fejsbuk stranici…
Koliko su Vaša dela autobiografska?
Samo drugi roman ,,Četrdeset dana” ima baš autobiografskih elemenata jer je i zasnovan na istinitom događaju. Što se tiče romana ,,Osmi život” i ,,Reptil” verujem da sam u likove ,,utkao” sebe onoliko koliko svaki autor podsvestno to čini sa svim svojim delima. Ima sličnosti među glavnim junacima, ali ima i mnogo razlika. Smešno mi je kada me ljudi na promociji romana ,,Reprtil” pitaju da li je zasnovan na ličnim iskustvima… ,,Reptil” je ipak nešto čime se nikako ne bih pohvalio u vidu romana da je odgovor potvrdan, u pitanju je plod moje mašte i način da objasnim pojavu zla u čoveku.
Kako se žanrovski mogu odrediti Vaša dela?
Hmm… Čitaoci su ovako odlučili: ,,Osmi život” je psihološki triler, ,,Četrdeset dana” je religijski triler i horor, a ,,Reptil” je parapsihološki triler i socijalna drama. Dakle, primećujemo da se ,,triler” ponavlja u sva tri romana iako je ,,podžanr” drugačiji kod svakog, kao i prateći elementi poput psihologije, horora, fantastike, drame itd. Ja svoja dela deklarišem kao trilere mada je i to nezahvalno jer čitaoci trilera očekuju nešto drugo, zato se uvek ogradim i dodam atribut uz to ,,triler”, kao i dodatna objašnjenja šta sve roman još, pred elemenata tog žanra, obuhvata.
Da li Vas zbog toga sa simpatijama zovu ,,Princ tame”?
Ahhh… Taj epitet sam, čini mi se, dobio na Sajmu knjiga prošle godine i nastavio je da se vezuje za mene, čini mi se, upravo zbog romana ,,Reptil” koji je na svojstven način i najmračniji od sva tri napisana iako je ,,Četrdeset dana” taj koji nosi uz sebe i etiketu horora. Naravno da zbog žanra i svega što želim da postignem, meni taj epitet ,,princa tame” prija jer da, moji romani jesu mračni, imaju veliku dozu jeze, mistike, čak i horor elemenata. Biću još ponosniji kada me budu zvali “Kralj tame”.
Pomaže li piscu lep fizički izgled?
Pa najiskrenije (nadam se da neću biti shvaćen pogrešno) mislim da svakoj osobi, čime god da se bavi, pomaže lep fizički izgled koji ne mora da bude u klasičnom smislu ,,lep”. Svako može da drži do sebe, da bude uredan, doteran, da ima pravilno držanje, da ume da se ponaša kada su u pitanju javni skupovi itd. E, sad, različiti su aršini kod ljudi šta je lepo, a šta nije. Ja sam se često suočavao sa predrasudama zbog toga što, pored pisanja, propagiram i neki zdrav način života i treniranje, pa ljudima često jedno ne ide uz drugo, ali Bože moj, tu smo da razbiijamo tabue i predrasude. Ne moraju pisci da nose naočare, da budu zarozani i čupavi, eto, da se vidi kako su pisali cele noći ili da bi se istakla ta crta ,,fizički izgled nije bitan, važno je ono što je unutra”. Ja smatran da je važno i jedno i drugo jer i jednim i drugim šaljemo sliku o sebi u javnosti. Tako da, konkretan odgovor na ovo pitanje jeste – da, može i te kako da pomogne, ali može i da donese neke negativne stvari, poput spomenutih predrasuda i negativnih komentara.
Kako promovišete svoje knjige?
Mislim da ćemo se svi kolektivno složiti da smo mi, pisci, kada su u pitanju javna zanimanja, sklonjeni sa strane i da bijemo svakodnevnu bitku sa vetrenjačama čisto da bi, eto, neke dnevne novine, portal ili televizija objavila vest o našim romanima. Srećom, tu su društvene mreže, grupe koje su aktivne i stranice posvećene književnosti, i više puta sam istakao zahvalnost prema svim ljudima koji promovišu domaće autore. Činjenica je da se za mnoge savremene, domaće autore, ne bi ni saznalo da nije društvnih mreža. Najviše koristim društvene mreže jer time sami baratamo…
Samostalno ste izdali poslednji roman ,,Reptil”. Zašto?
U jednom trenutku sam imao dva izdavača koja su mi ponudila da objave roman ,,Reptil”. Odlučio sam se za jednog. Posle više meseci i ispravki koje su prevazilazile granice normalnog, došlo je do nesporazuma, da ne kažem sukoba, jer nismo uspeli da nađemo zajednički jezik i pored toga što sam insistirao na tome da mi se od početka kaže da li im se roman dopada ili ne. Kada sam shvatio da, ako nastavim da menjam ono što su mi pradlagali, to više neće biti taj roman, presekao sam saradnju i odlučio da ne želim da roman ,,Reptil” ima izdavača. Trebalo mi je nekoliko meseci da uopšte donesem odluku da li ću roman objavljivati u štampanoj formi. Naravno, pošto sam muku mučio do tada, nisam želeo da se upuštam u istu ili sličnu priču, tako da sam stao iza svog dela i kao autor, ali ovaj put i kao izdavač i smatram da je to bio jedan od pametnijih poteza koje sam povukao.
Imate i svoj yu tube kanal. Kakve poruke na njemu šaljete?
Imao sam kanal, pre nekoliko meseci sam ga obrisao. Razloga ima dosta, ali pošto gledanost nije bila onolika kolika je bila u početku i nisam više imao tema koje bih obrađivao na kanalu, sa druge strane, mnogo njih mi je zamerilo što sam na tom kanalu vrlo otvoreno govorio o pisanju, izdavaštvu pa i komunikaciji sa medijima, odlučio sam se da je najbolje da kanal izbrišem. Poruke su vezane, eto, za spomenuto izdavaštvo, za borbu pisaca od nule ka bilo čemu što se makar malo pomiče od te nule, govorio sam o medijskoj nezainteresovanosti za književnost itd. Dosta njih je, sa druge strane, shvatilo poruku i podržalo je. Pošto kanal nije sasvim izbrisan, tačnije, trenutno je ,,skriven”, postoji mogućnost da ga vratim u nekom trenutku, ako budem smatrao da želim i dalje da se oglašavam i tim putem.
Spremate li nešto novo?
U toku je pisanje četvrtog romana koji sam odavno najavio. Za sada nosi naziv ,,Antihristov pakt”… Umesto da bilo šta govorim o romanu, evo, specijalno ovom prilikom, jedan manji odlomak:
Čovek u crnom odelu hodao je mračnim hodnikom. Za njim je išao nešto niži muškarac, obučen potpuno isto kao i on. Na ruci su obojica nosili identičan prsten i imali su istu tetovažu na gornjoj strani šake.
Prvi muškarac izvadio je iz džepa belu, plastičnu karticu i njom otključao jedina vrata koja su se nalazila na samom kraju mračnog hodnika. Ušetali su u prostoriju.
Soba je bila u polumraku, sa jednim, četvrtastim stolom, za kojim je sedeo stariji, proćelav čovek, odeven u belu košulju, zarozanu i izgužvanu. Na stolu je bila samo jedna čaša napunjena do pola vodom. Starac koji je sedeo za stolom otpio je gutljaj i potezom glave pokazao ovoj dvojici da sednu.
– Dakle, nisi uspeo? – rekao je čovek u zarozanoj košulji, na čistom italijanskom jeziku.
Tišina je trajala tek nekoliko sekundi pre nego što je muškarac koji je otključao prostoriju rekao:
– Devojka je imala zaštitu. Nije bila sama.
– Dakle, tako? – rekao je, sa ironijom u glasu, proćelavi.
– Da.
– A ti nisi mogao da izađeš na kraj sa nekoliko tinejdžera?
– Nisu bili u pitanju tinejdžeri – rekao je tiho prvi muškarac – bio je u pitanju jedan od njih.
Proćelavi je otpio još jedan gutljaj vode i zagledao se u muškarca preko puta . Treći nije govorio ništa, pogledom je fiksirao proćelavog.
– Od njih? Hoćeš da kažeš da su oni došli?
– Da, starešino. Demonstrirao je svoje moći na meni. Nisam mogao da se borim sa njim, nisam bio pripremljen. Bio sam sam.
– Sasvim si siguran da je bio jedan od njih?
– Da, siguran sam, starešino.
– Koji?
– Crni, rekao bih.
Proćelavi se zagledao u čašu, a zatim rekao:
– Dakle, istina je ono o čemu smo govorili, nisu u pitanju puka nagađanja. Ovo tek sada postaje zanimljivo…
Poruka onima koji tek počinju da pišu.
Verujte u čuda, dešavaju se! Sanjajte veliko i maštajte još veće! Jednog dana, sve može postati realnost. Ne odustajte od sebe, snova i onoga što ste zacrtali. Imajte jasan cilj i borite se svim snagama da ga ostvarite. Ne stidite se da pitate, tražite pomoć i savete.
