ROMAN O ROMANU
,,Tajne koje smo čuvale” Lare Preskot (Izdavačka kuća ,,Laguna”) je knjiga za kojom ne bih sama posegnula da nije bilo preporuke prijateljice, u čiji izbor i ukus verujem.
Počela sam da čitam roman, ne znajući šta mogu i šta treba da očekujem. Od prve do poslednje rečenice on je za mene bio niz crno-belih kadrova kao na pokretnoj traci.
Jeste li ikada čitali crno-belu priču nalik filmu? Meni je ovo bio prvi put. Ako bi trebalo žanrovski da ga odredim ne bih ga svrstala u roman, već pre u dokumentarnu prozu, iako mi je jasno da su mnogi junaci, događaji i segmenti priče domaštani i izmišljeni.
,,Ja” forma naracije insistira na autentičnosti, ispovednom tonu i svedočenju o događajima o kojima se govori. Nekoliko junakinja priča priču iz svog ugla, doprinoseći celini na način na koji su im zadaci bili dodeljeni.
,,Kupio” me je izbor teme i ideja da jedna knjiga i njena sudbina budu sadržaj celog čitavog novog dela. Po mom mišljenju to je sjajno! Do sada su uz neku knjigu išle kritike, biografije pisca, prikazi, kometari, analize, teorije književnosti, novinski članci, intervjui, ali delo u kom je drugo delo sveukupna tema prava je retkost! I ono nije tek onako, proizvoljno izabrano! Naprotiv. Sudbina mu je toliko intrigantna, uzbudljiva, dalekosežna, da sam se, pročitavši ,,Tajne koje smo čuvale”, upitala kako to da i pre više godina neko nije napisao nešto slično. Jer priča o ,,Doktoru Živagu” Borisa Pasternaka nam je oduvek pred nosom (očima). Delo ruskog autora nagrađeno je Nobelovom nagradom 1958. On je drugi Rus, posle Ivana Bunjina (1933), koji je dobio ovu najprestižniju nagradu na svetu. Nisu je dobili ni Tolstoj, ni Dostojevski! Ali nije ni poslednji, jer je još ruskih autora ovenčano njome posle njega.
Pasternak je u osnovu svog dela stavio život i slavio ga na mnogo načina. Uostalom, samo ime glavnog junaka koje se našlo i u naslovu – Živago – potiče od reči žiznj, odnosno život.
Uzmimam slobodu da poverujem da je autorku Laru Preskot ponukalo da piše na ovu temu upravo ime koje je dobila, jer tako se zove i glavna junakinja Pasternakovog remek-dela.
Autor je iznedrio jednu od najlepših ljubavnih priča ikada napisanih. No, zbog toga ga savremenici i režim ne bi kritikovali i osporavali. Međutim, ona je samo jedan od narativnih planova i tokova. Prepliće se sa temom revolucije 1918. i građanskog rata koji je trajao do 1922. On je govorio o zatvorima i kritikovao staljinistički režim. Upao je u ,,minsko polje” zabranjenih tema i uspeo da kroz njega prođe i ispriča ono što je zamislio. To nije moglo da prođe bez posledica. E, njih istražuje roman ,,Tajne koje smo čuvale” jer u središte pažnje stavlja američku Agenciju (CIA) koja se bavi špijunažom. U fokusu su dve neobične mlade žene po svemu različite i njihovi zadaci i aktivnosti da im se original rukopisa ,,Doktora Živago” nađe u rukama, da bude na evropskom tlu odštapan, izreklamiran, prodavan, čitan, a potom kao bumerang i ilegalno ubačen u SSSR.
Sažetak kaže: ,,Hladni rat je u punom jeku. Dve daktilografkinje iz biroa CIA dobijaju životni zadatak. Misija: krijumčarenje ,,Doktora Živaga’’ iz SSSR-a, gde se niko ne usuđuje da ga objavi, i nastojanje da Pasternakovo veliko delo nađe put do štamparija u svetu. Glamurozna i prefinjena Sali Forester iskusna je špijunka koja je svoj dar za prevaru brusila po čitavom svetu služeći se svojom magnetskom privlačnošću i šarmom da izmami tajne moćnih muškaraca. Irina je početnica koja pod Salinim starateljstvom brzo uči kako da se uklopi, da izvrši primopredaju poverljivih dokumenata i neprimetno ih prenosi.”
Ono što je zanimljivo jeste da je jedna od priča ispovest Pasternakove ljubavnice Olge Ivinske koja mu je poslužila kao prototip za lik Lare. Ona je zbog pisca i njegovog neodustajanja od teme, uprkos upozorenja ruskih tajnih službi, završila u gulagu. Preživela je, vratila se, bila svedok završetka priče i nemogućnosti da se igde u zemlji objavi.
Godine 1957. italijanski izdavač Đanđakomo Feltrineli uspeo je da do rukopisa dođe i prokrijumčari ga u Italiju. Objavio ga je u Milanu na ruskom i italijanskom jeziku.
,,Bojim se da je prekasno.
– Šta je prekasno?
– Za knjigu – još se smeškao kao što ljudi sa Zapada čine iz učtivosti, ne od radosti. – Predao sam rukopis Feltrineliju. On je oduševljen. Već je rešio da ga objavi.
S nevericom sam ga gledala: – Ali Borja vam ga je dao pre samo nekoliko dana.
Nasmejao se preglasno za moj ukus: – Krenuo sam prvim avionom u Istočni Berlin. To jest posle dva putovanja vozom, pa avionom, zatim toliko pešačenja da sam morao da kupim nove cipele čim sam stigao u Zapadni Berlin. Sinjor Feltrineli je doleteo da se nađe sa mnom. Baš smo se dobro proveli tamo…
– Morate vratiti rukopis.
– Bojim se da je to nemoguće. Već se prevodi. Feltrineli mi je sam rekao da bi bio zločin ne objaviti taj roman…’’ (str. 179)
To što je predao original rukopisa bio je hrabar, gotovo sumanut piščev potez. Svi koji nešto u zemlji znače osuđivali su ga i napadali. Javno ga se odricali, izbacili iz udruženja književnika, pripadnici tajnih službi su ga pratili, sužavali obruč svakodnevnih pretnji…
Lepi su ti delovi koji vode do stvarnih ličnosti i njihovih uzbudljivih i potresnih sudbina.
Dobro je prikazan umetnik koji u drugi plan gura čoveka i njegove egzistencijalne strahove:
,,Znači, prihvatićeš nagradu?
– Ne znam – priznaje joj. Ipak ne može da zamisli da je ne prihvati. Ceo život ga je vodio do te provalije, kako da ne načini konačan korak, makar pao u ambis? Povuče li se sada, svaki put kad se njegova voljena osmehne, videće okrnjen zub iz dana u logoru i podsetiće se da je sve uzalud.
Olga ispravlja prednji deo njegove jakne i zaustavlja dlan iznad njegovog srca: – Dođi kad budeš mogao.
On spušta šaku na njenu i pritiska uz grudi…’’ (str. 320)
Drugi delovi romana, koji se odnose na američku službu, deluju neprirodno, nepotrebno izdetaljisani sa ubačenom lezbo temom koje je u najnovijim knjigama koje sam čitala i previše.
Zbog pripovedanja u prvom licu nema mnogo opisa, a i dočaravanje atmosfere je svedeno na minimum. Sve je podređeno priči, kao što se i očekuje kada je špijunaža u pitanju. Ne dominiraju dijalozi, ali bi se roman ,,Tajne koje smo čuvale’’ dao preraditi u dobar filmski scenario.
Na prvoj godini Filološkog fakulteta polagala sam predmet kod Iva Tartalje – Teorija književnosti. Na pismenom delu ispita imali smo zadatak da izaberemo jedno književno delo i primenimo sve tehnike analize i tumačenja koje smo na predavanjima spomenuli i usvojili. Kako sam upravo bila završila ,,Doktora Živaga’’ Borisa Pasternaka, pisala sam o njemu. Profesoru su se izbor i moj rad dopali, a ja ću tu knjigu zauvek pamtiti iz više razloga. Eto, ništa nije slučajno. Sve je povezano. Zato je ova knjiga Lare Preskot ,,Tajne koje smo čuvale’’ uzburkala moje uspomene, vratila me u neke divne, bezbrižne dane, i naterala me da ponovo (sada na sasvim drugi način) razmišljam o romanu Borisa Pasternaka.
Zbog osmeha koji me je pratio čitavog dana nakon što sam pročitala delo, zahvalna sam drugarici na preporuci.
Suzo, hvala ti! 😉
