TRAGANJE ZA SMISLOM
Slavica Mastikosa je poput istočnika iskonskih srpskih reči. Ona nam otkriva lepotu našeg jezika u svojim delima. Kao u oblande, uvija ih u uzbudljive priče, stvarajući čitave galerije upečatljivih likova. Njen najnoviji roman Preludijum, koji je ove godine objavila Izdavačka kuća Laguna, čita se u jednom dahu. U skladu sa njegovim naslovom, Slavica je virtuoz reči i zapleta.
Od autorke koja me je zadivila svojom imaginacijom, Slavica, blagorodna, srdačna, vedra, ljubazna, neposredna, nesebična, prerasla je za kratko vreme u moju prijateljicu.
Posle uvida u ovaj naš razgovor i vi ćete se osećati kao da je dugo poznajete!
Recite nam nešto o svom odrastanju, školovanju, literaturi koju ste tada čitali.
Odrastala sam, kao jedinica uz brižne roditelje i klince iz moje ulice koji su bili svi slični, a ipak svako na svoj način – poseban. Pripadam onoj generaciji čije detinjstvo su obeležile raznorazne dečje igre u prostranim dvorištima, školskim igalištima ili na ulici, generaciji koja je odrastala uz hleb i mast ili poslastice koje danas zovemo bakini kolači. Sa ponosom mogu da kažem da sam imala srećno detinjstvo iako to, već na početku druge godine mog života, kada sam ostala siroče bez majke, nije izgledalo da će biti tako.
Moje rođenje pripada majci Radojki koja se u 21. godini, pred sam porođaj sa drugim, nerođenim detetom upokojila, a moj identitet pripada mami Mariji (ili Marici – ime koje joj je život nametnuo) koja me je sa puno ljubavi odgojila. U onom bezazlenom vremenu najranijeg detinjstva kad još nisam shvatala gubitak majke, iako sam ga osećala, mama Marija-Marica me je zadojila kapljicama meda sa izvorišta njene bogomdane duše uz koju pristaje ona divna reč – Agape.
Mom ocu Miletu obe moje majke bile su velika radost i velika tuga u životu. Radost je delio sa mnom, kroz priče koje su tekle kao planinski potoci, koje su unosile svežinu, radost ali i raskoš u moj život, koje su blažile, vidale, poučavale, krepile i davale krila. Tugu je zadržao za sebe, čuvajući je od banalne svakodnevice. Duboko zagledan u sopstvenu nutrinu u tihovanju je bolovao svoju bol. Upravo ta oćutana tuga davala je njegovim pričama one posebne nijanse, suptilne vibracije putem kojih se ostvaruje specifična, neverbalna komunikacija. Te vibracije su se neraskidivo lepile za moju dušu, one me i dan-danas pokreću, u njima se ogledam, prepoznajem i odvajam ono suštinsko od onog što to u biti nije.
Sprega između mojih roditelja i mene vezana plemenitošću, milosrđem, požrtvovanjem, ali i neizmernom zahvalnošću, razumevanjem i poštovanjem, jačala je iz dana u dan, prerastajući u trojstvo krunisano bezrezervnom ljubavlju.
A to nije bilo obično trojstvo, već trojstvo u trojstvu.
Kroz trojstvo, koje smo činili moj otac Mile, mama Marica i ja, preplitala su se i druga dva trojstva; Mama Radojka, tata Mile i ja, kao i treće, majka Radojka koja me je rodila, mama Marica koja me odgojila i ja. Nad tim trećim trojstvom lebdelo je pitanje; da li se prava ljubav majke i deteta samo pečatom pupčane vrpce potvrđuje i da li ljubav prema majci koja me je dušom rodila, odgojila i dala mi identitet umanjuje ljubav prema majci koja me je nosila ispod srca i kojoj moje rođenje pripada. I obrnuto, da li misleći na rođenu majku povređujem onu koja mi je bezrezervno davala sebe celu, ne tražeći ništa zauzvrat. Tu dilemu, tu svoju raspolućenost noslila sam dobar deo života nekako prikrivenu, nikad jasno izrečenu, ali uvek prisutnu. Jedino u tom dubokom ćutanju mogla sam da izađem iz okvira svakodnevice i u mislima pripadam i jednoj i drugoj podjednako. Da o tome progovorim, uspelo mi je tek u pedesetoj godini života i to u mom prvom romanu.
Što se tiče mog školovanja, po završetku osnovne škole za mene nije bio dileme kuda dalje. Ostala sam pri odluci iz detinjstva da budem medicinska sestra. Sestre su, osetila sam to još u ranoj mladosti na sopstvenoj koži, te koje su najbliže pacijentu, uvek pri ruci kad najviše treba, bliske i nežne. One dele muku svojih pacijenata, veza su im sa porodicom koja bolesnom uvek nedostaje više od hrane, nekad više i od lekova. Po završetku medicinske škole, dobar deo života radila sam u bolnicama na odeljenjima intenzivne nege, stičući bogato životno iskustvo koje mi je pomoglo pri hvatanju u koštac sa životnim izazovima, koja su mi i danas zlata vredno pomagalo u mom književnom stvaralaštvu.
Od ranog detinjstva družila sam se sa knjigom, volela da čitam. Školsku lektiru sam s radošću čitala i to za mene nije bila samo obaveza, već i zadovoljstvo. Ruske klasike sam, u mladosti, najradije čitala i to uvek iznova razumevajući napisano shodno životnom dobu u kome sam se nalazila. U tom periodu za mene nije bilo loše knjige. U svakoj sam našla ono nešto od čega duša zatreperi. Dešavalo mi se da pročitanoj knjizi ne zapamtim naslov ni ime autora, ali taj titraj u duši je ostajao kad god bi se ostvario dosluh između autora i mene, kad bih ulovila ne samo njegovu misao već i primisao, onu prikrivenu između redova, što me je činilo bogatijom, smirenijom, odmerenijom.
Vaš životni put je zanimljiv. Kuda Vas je vodio, i kuda Vas danas vodi?
Interesantno pitanje nad kojim sam se dobrano zamislila. Pokušaću prvo da odgovorim na njegov drugi deo: kuda me danas vodi životni put? Nadam se, uvek iznova ka novim osvitima i tako sve do kraja puta. Toj nepoznanici, kada i kakav će kraj mog životnog puta biti, idem u susret duboko verujući da knjigu sopstvenog života oslikavamo i ispisujemo sami, a da poslednju stranicu u toj knjizi ispisuju oni koji ostaju. Ne mogu da tvrdim pouzdano kada se ta misao uvrežila u moju dušu, ali znam da dugo, dugo već sa njom tonem u san, sa njom se budim i ona mi je jedna od bitnih smernica kroz život i opomena pred iskušenjima. Jer, iskušenja su na svakom koraku, roje se i množe, a želja da u mojoj knjizi života ima što manje fleka je konstantna, kao i nada da će na poslednjoj stranici u toj knjizi, ipak, biti više lepih no ružnih zapisa.
E sad, što se tiče ove dosadašnje etape mog životnog puta, koji sam tabanala sama, i pored toga što je meni zanimljiv, ne bih se usudila da tvrdim da je zanimljiv i drugima. Iz roditeljskog doma ponela sam saznanje da je svaki čovek jedna posebna priča i da ničiji životni put ne teče pravolinijski kao po loju. Ni moj životni put nije bio, niti će biti prava linija, bilo je tu padova i pridizanja koja moju životnu priču možda čine posebnom, što opet ne znači da sličnih nema. Prva asocijacija na reč život meni je rađanje, a rađanje gotovo uvek znači radost. Od mog rođenja do danas bilo je sudbonosnih dešavanja, džombastih puteva, raskrsnica i puteljaka, prečica i ćorsokaka, odluka i posledica – kako slatkih tako i gorkih, ali i onih prelomnih događaja čiju važnost i posledice sam sagledavala ili tek treba da sagledam – kad za to dođe vreme. Gorki ili slatki, svi ti događaji tokom mog životnog puta sačinili su postament na koji se oslanjam pri donošenju novih odluka, koje me neprestano oblikuju, čine od mene to što jesam ili pak ono što ću biti, kormilari su mi kroz život, prožimaju moj karakter, oslikavaju se u mojim književnim delima. Pri tom mnogo toga lepog sam i ja, kao i mnogi drugi ljudi ipak prespavala. Kao na primer praskozorja, onaj najlepši deo dana, iako sam svaki put kad god bih uživala u njima sebi svečano obećavala da više nijedno neću propustiti. Ali u onim trenucima kad god bi mi (poput sunca koje se rađa) dušu milovala toplina blagorodne misli, kad god sam (poput naviruće svetlosti dana u povoju) nazirala spoznaju koja izvire iz magle ili dok sam (poput mirisa lekovitog bilja natopljenog rosom) upijala mirisne plodova života ili pak (poput snage same zemlje iz koje niče zdravo seme) osećala naviruću životnu snagu u venama, ti trenuci budnosti (moja životna praskozorja) bili su i biće (nadam se) ostrvca na koja rado u osami pobegnem, koja uvek iznova priželjkujem, bez obzira da li da tamo vidam rane ili tražim odgovore na pitanja koja mi izmiču.
Ne sećam se kada sam prvi put pročitala Dučićevu pesmu Refren, ali od tada te stihove nosim u srcu, samoj sebi ih, poput zaveta ili opomene na svom životnom putu recitujem, posebno poslednju strofu:
I umri, da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.
Aktivni ste u radu književnika u dijaspori. Na koji način sarađujete sa njima?
Jedan deo života provela sam na radu u Nemačkoj i jela taj pečalbarski hleb. Po završetku školovanja, početkom sedamdesetih godina, nisam uspela odmah da se zaposlim pa sam se vagnula i otišla trbuhom za kruhom. Ali tamo u Nemačkoj osetila sam drugu vrstu nemanja. Istrgnuta sopstvenom odlukom iz bogatog i svestranog kulturnog života u domovini, neuključena u kulturni život u tuđini, prvenstveno zbog nedovoljnog poznavanja jezika, ali i zahtevnih obaveza svakodnevice, bila sam željna odlaska u biblioteke, na koncerte, pozorišta. Pa i onda kada sam odlično naučila nemački jezik, uključivanje u kulturni život u tuđini nije mogao da nadomesti ono za čim sam u domovini čeznula. I to je, između ostalih, bio jedan od razloga zbog čega sam, početkom osamdesetih godina spakovala kofere i vratila se u domovinu. Ali nisam srušila mostove za sobom. Bila sam već penzionerka kada su me životne okolnosti, književnost, ali i moj prvi roman, povezali sa našim ljudima-književnicima iz Frankfurta na Majni okupljenim u Udruženju pisaca Sedmica, jedinoj podružnici Udruženja književnika Srbije koje je kao takvo registrovano van matice. Članovi Sedmice se već 27 godina bore za očuvanje srpskog jezika, našeg pisma ćirilice i kulturnog nasleđa za mlađe generacije u dijaspori, kako bi sačuvali naš podmladak van granica domovine od asimilacije. Poznajući problem priključila sam im se u toj borbi. Prvo sam obavljala funkciju koordinatora za saradnju sa maticom, jer ta saradnja je od krucijalnog značaja za usporavanje asimilacije, a sada obavljam funkciju potpredsednice Udruženja pisaca Sedmica. Svi članovi UP Sedmica rade volonterski u Udruženju. Uglavnom su to ljudi još uvek u radnom odnosu, pa sam kao penzionerka, koja ima dosta slobodnog vremena, preuzela i rad na priređivanju i objavljivanju zapisa o radu Sedmice. Pored brojnih almanaha već objavljenih tokom 27 godina postojanja, urednica sam nekoliko izdanja o aktivnostima Sedmice objavljenih poslednjih godina. Povodom 25 godina postojanja, zahvaljujući timskom radu, objavili smo 2021. godine dvojezičnu (srpsko-nemačku) monografiju kao i zbornike radova povodom, sad već tradicionalnog Karavana kulture – Korenima u pohode, tokom kojeg ostvarujemo značajne kontakte sa kulturnim pregaocima širom Srbije, jačajući tako vezu sa maticom. Sedmica ima i odličnu saradnju sa kulturnim stvaraocima širom Evrope. Mnogi od njih su i sami članovi Sedmice koja u svojim redovima ima i stanovit broj članova sa stalnim boravkom u matici, među koje se i ja ubrajam.
Zbog svog svesrdnog zalaganja na polju neformalnog obrazovanja Sedmici je 2018. godine dodeljena Svetosavska nagrada od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
Već 27 godina Sedmica održava Majske i Oktobarske susrete pisaca dijaspore, kao i manifestaciju za decu Ala je lep ovaj svet. Tada su nam gosti književnici i kulturni pregaoci, kako iz Evrope, tako i iz matice.
Kada ste špric zamenili spisateljskim perom? Kako je do tog obrta došlo?
Po povratku iz Nemačke nisam više radila u zdravstvu. Boravak u Nemačkoj bio je za mene veliko životno iskustvo. Pre svega naučila sam da život i egzistenciju kreiram sama. Zavrnula sam rukave i sa stečenim osnovnim kapitalom, krenula u borbu za rešavanje mnogobrojnih egzistencijalnih pitanja. Sticajem životnih okolnosti (čudni su ovi naši ovozemaljski putevi) osnovala sam i uspešno vodila privatno građevinsko preduzeće, specijalizovano za staklorezačku delatnost. Nije bilo lako, ali sa ove distance, kad pogledam unazad, mogu mirne duše da kažem – vredelo je.
Prvi roman Tri hleba nasušna objavila sam u pedesetoj godini života. Iz Dnevnika Slavičine duše, koji sam kao nasušnu potrebu pisala u osami, za sebe, opet čudnim putevima Gospodnjim, izrodio se taj roman koji me je uveo u svet književnosti.
Koliko autobiografskog ima u knjigama koje pišete?
U prvencu osnovna namera mi je bila da napišem povest o vlastitoj porodici, pre svega da iskažem omaž roditeljskoj ljubavi, ali i da razrešim zagonetku vlastitog života. Događaji i imena u tom romanu su autentični, roman u žanrovskom smislu kreće od autobiografskog preko porodičnog do društvenog romana, jer pored života porodice Mastikosa, u romanu se oslikava ceo dvadeseti vek i suživot ljudi u njemu.
Moji ostali romani nisu autobiografskog karaktera, ali u njima se svakako ogleda, što je neminovno, ponešto od mog sostvenog pogleda na svet i dešavanjima u njemu.
Šta Vam je saradnja sa Izdavač kom kućom Laguna donela?
Kada vam sjajna urednica, a uz nju i jedna od najvećih izdavačkih kuća pokloni poverenje, stane iza vašeg književnog ostvarenja, samo po sebi je čast, u neku ruku i privilegija, ali i velika obaveza. Ne mogu da poreknem da u periodu dok još nisam bila član velike Lagunine porodice nisam pomislila kako bi bilo lepo da se i moji romani nađu u izlozima predivnih Laguninih knjižara. A kada se to desilo, bila sam veoma ponosna i srećna. Kažem srećna, jer sam svoj najnoviji roman Preludijum, zahvaljujući posvećenoj urednici i njenim profesionalnim sugestijama uspela da izbrusim, a zahvaljujući Laguninom ugledu i načinu poslovanja roman je postao vidljiviji i dostupniji čitalačkoj publici, koja u krajnjoj liniji književnosti i daje potpun smisao.
Otkud naslov za roman izdat u Laguni – Preludijum? Koja je tema romana?
Reč preludijum izvorno znači uvod u neko muzičko delo, ali ona ima i figurativno značenje: predznak, nagoveštaj, predigra, početak nečega. Violina i muzika, ali i knjiga, imaju višeslojnu ulogu u romanu, povezuju prošlost i sadašnjost zarad svetlije budućnosti; povezuju ljude po umeću da jedni druge podsete na ono nematerijalno – duševno i duhovno u znamen svekolikoj ljubavi, dobru i ljudskosti. Jer to je, uostalom, ta lepota koja će, kako je to Dostojevski lepo rekao, spasiti svet.
Preludijum je porodična saga koju spoznajemo kroz priču majke i ćerke koje se, uoči bombardovanja Srbije 1999. godine, suočavaju sa bolnim gubitkom člana porodice, ali i sa klupkom porodičnih tajni, prećutanih istina i laži koje su svojevremeno izrečene zarad očuvanja dobrih porodičnih odnosa, i to baš u vreme njihove duboke patnje, kada se to najmanje očekuje, jer zluradi član porodice to nekad prećutano koristi za potkusurivanje i zadovoljavanje svoje bolesne sujete.
Otvaranje starih nezaceljenih rana, nemoć da se istina saopšti, suočavanje sa posledicama donetih odluka u prošlosti rezultiraju besanim noćima. Roje se nova pitanja na koja se nadovezuje strah koji nadilazi Sonjin strah i od samih bombi; koliki će biti ceh ake se smogne snaga da se podvuče crta i istina obelodani i da li će ljubav i razumevanje natkriliti teskobne razloge zbog kojih je dogođeno prećutano, zbog kojih je nešto učinjeno ili će samo produbiti teskobu, roditi novu mržnju.
U romanu se, pored srpske porodice, kroz istorijsku potku dvadesetog veka do dana današnjih, proteže isprepletana sudbina takozvane beloruske porodice, izbegle iz Rusije 1917. godine nakon Oktobarske revolucije i sukoba jednorodnog naroda, a potom i život izbeglih nevoljnika pod inorodnim nebom.
Tragajući za svojim korenima i precima, ćerka Vesna, glavna junakinja ali i naratorka u romanu, iz jednog novog ugla sagledava istorijske lomove (dva velika svetska rata) sudbine svojih predaka i njihovih savremenika kroz društveni, kulturni i politički milje, kao i kroz razne istorijske događaje; Krvavu litiju u Beogradu i srpskog patrijarha Varnavu; poglavara Ruske zagranične crkve mitropolita Antonija Hrapovickog; kroz šestoaprilski rat 1941. godine – kada je Beograd, iako otvoreni grad, ipak bombardovan; kroz Informbiro kao i savremenike tog doba; Majakovskog, Nušića, Žanku Stokić, Berđajeva, Marsela Davidovića, nosioca Albanske spomenice koji su obeležili protekli vek. U sudbinama svih tih savremenika njenih predaka, ogledaju su, do dana današnjh, rasuti komadići duša onih za kojima se traga.
Potraga za istinom i poreklom u život Vesne kroz svako novo otkriće unosi i nove nemire, nova pitanja, nove likove – tek naoko beznačajne, sve do onog svesagledavajućeg momenta koji spoznamo – kad za to dođe vreme. Jer sve zri, kako čovek tako i događaji, bili oni gorki ili slatki. Pa i spoznaja da je suočavanje sa istinom lek i da nema istine koja može tako da oteža kao laž.
Kako ste se spremali za pisanje najnovijeg romana? Uspeli ste da u njemu oslikate ceo jedan vek i mnoge istorijske događaje koji su ga obeležili. Da li je više bilo teško ili uzbudljivo prikupljati istorijsku građu i razne druge podatke?
Roman Preludijum počela sam da pišem bez neke književne samozadatosti, u smislu da sam to postavila kao cilj, ‘ajd napisala sam četiri romana, što ne bih i peti. Ne, ideja se rodila spontano u smislu neodoljive potrebe da jednu priču koju mi je rođak ispričao pre nekoliko godina, koja je na mene ostavila dubok utisak i o kojoj sam često razmišljala, konačno i zapišem. Naime, taj moj rođak skrhan tugom zbog gubitka deteta, sanja preminulog sina koji mu poručuje da pravi violine. Moj rođak, koji teškom mukom u duši nosi tu najdublju ranu i najveću bol, taj san doživljava kao božansku poruku i u tihovanju počinje da pravi i poklanja violine, uveren da na njima svira njegov upokojeni sin. O tome tek ponekad, u posebnim prilikama govori, ne očekujući da u to bilo ko poveruje. Njemu je dovoljno što on u to veruje, pa da violinama udahne dušu, taj poseban kvalitet zvuka.
Snovi su, za razliku od praznoverja, često ključ za razumevanje naše podsvesti. Svako na neki svoj način pronalazi izlaz iz korote. Ko nema slično iskustvo, može lako priču svrstati u praznoverje, dok i sam ne iskusi nešto slično.
Kada sam zapisala tu istinitu priču, rodila se želja da istu utkam u romansijerski skaz tako, da stvarnost koja je inače limitirana u romanu to prestane da bude. Oblikovala sam likove, kreirala događaje iz njihovih života i utkala ih u istorijsku potku prošlog veka. Da bi to izgledalo verodostojno, morala sam da se podrobno informišem o istorijskim događajima, ljudima koji su obeležili protekli vek, kako bih mogla likove romana da utkam u taj milje. Morala sam ponekad da pročitam hrpu arhivskih podataka zarad jedne ili dve rečenice u romanu. Ništa manje nije bilo zahtevno uklapanje životnog doba likova, a njih ima poprilično u romanu, sa istorijskim dešavanjima tog vremena.
Celokupan rad na romanu bio je zahtevan, ali me je obogatio i to je ono što me uvek iznova pokreće da se suočim sa novim književnim izazovima.
U Preludijumu su dominantni i krajnje upečatljivi ženski likovi i njihove sudbine. Na koji način ste gradili i predočavali njihovu srodnost, ali i različitost?
Tako što sam imala mogućnost da ih uporedim. Mnogih žena rođenih u devetnaestom veku ja se sećam, jer su bile u punoj životnoj snazi u doba mog najranijeg detinjstva i odrastanja. Bilo da su to bile moje, ili bake mojih drugarica, one su mi na neki poseban način obeležile detinjstvo. Često su to bile majke-strine koje su uz svoju, odgajale i decu svojih devera, koji su poginuli u ratu (vekovna je to sudbina srpskih strina). Priče o njihovim majkama i bakama slušala sam s neskrivenom pažnjom. Kroz te priče uvek je provejavala ona tananost koja dušu čini blagorodnom, snažnom ali i prilagodljivom vremenu u kome bitiše.
Ako se setimo činjenice da su žene u Švajcarskoj tek 1971. godine, a u jednom njenom kantonu tek 1991. godine, dobile pravo glasa, ako to pitanje pogledamo globalo, na svetskom nivou, možemo da kažemo da je položaj žene i danas težak. Možda u savremenom društvu i našem okruženju žena nosi jedan savremeniji teret, ali i to je ništa manje težak teret u odnosu na onaj koji su nosile naše bake i prabake. Dobijanje prava glasa nije podrazumevalo i jednakost polova, pa se ta borba za ženska prava i dan-danas nastavlja i u znatnoj meri utiče na sudbinu ženske populacije. Životne situacije su se menjale, ali ženskom dušom bavili su se kroz istoriju mnogi pisci, naučnici, počev od Homera i mita o Amazonkama, preko mnogobrojnih žena mislilaca, stvaralaca i boraca, koje su prolazile svaka na svoj način kroz život, a kojima je patnja bila zajednički činilac. Ali patnja nije privilegija samo ženske duše. I muške duše pate, opet svaka na svoj način…
Kakve su prve reakcije na roman Preludijum, s obzirom da je on izašao sredinom aprila?
Na moju veliku radost i zadovoljstvo, reakcije su veoma pozitivne, kako od strane književne kritike, tako i od čitalačke publike.
Književni kritičari i ljudi od pera su moj prvi roman ocenili odličnim ocenama, ali su mi tada rekli da sam sebi napravila medveđu uslugu, jer svaki sledeći roman bi morao da bude, ako ne bolji, onda bar na tom nivou. Vidak M. Maslovarić, naš uvaženi književnik i književni kritičar, koji je o mom prethodnom književnom opusu već govorio u emisiji Radio Beograda 1 – Knjiga za narednu nedelju, na prvoj promociji romana Preludijum u Udruženju književnika Srbije, rekao mi je da sam kao prozaista u savremenoj srpskoj književnosti napravila Guliverski iskorak na bolje i da Preludijum treba da mi bude parametar u daljem radu. Te njegove reči su za mene bile potvrda da se uloženi trud u oblikovanje romana, ali i sebe kao književnice, isplatio. Istovremeno to znači da je novi standard u vidu medveđe usluge preda mnom, što za mene predstavlja svojevrstan izazov.
Izdvojila bih i komentar srednjoškolke Anite koja, kako je rekla inače ne čita ovakav tip knjiga, ali za Preludijum je rekla da je knjiga neverovatna, da ju je fascinirala, a na promociji u Delfi knjižari, dodala da toliko o istoriji nije naučila tokom školovanja, koliko podataka je saznala čitajući Preludijum. Upravo njene mlade godine svrstavaju njen komentar među meni najdraže. Jer, ako je štivo koje sam napisala zainteresovalo mladog čoveka, onda to moj rad čini još svrsishodnijim.
Koja je Vaša poruka ljubiteljima književnosti i domaćih romana, zašto treba da potraže i pročitaju Preludijum?
Džim Ron, američki pisac i motivacioni govornik rekao je: „Nije stvar u tome koliko knjiga košta. Stvar je u tome koliko tebe košta da je ne pročitaš“.
Iz tog razloga bih preporučila roman Preludijum, duboko uverena da, kako je to rekla Helen Eksli, knjiga može da nam promeni život. Možda će čitalac baš u romanu Preludijum pronaći i onaj delić sebe, koji bez knjige ne bi uočio. Ili će biti bogatiji za neko tuđe iskustvo i spoznati neki novi način kako se bori sa nedaćama, kako se posle pada uzdiže i staje na noge, ili pak novi ugao iz koga se može sagledati svet i događaji u njemu.
Vaš omiljeni žanr? Koji su Vam omiljeni pisci?
Rado čitam trilere, detektivska književnost me zanima, volim dobre ljubavne romane ništa manje špijunske, ali i dobru satiru. Svaki pisac koji je napisao dobro književno delo nalazi se na listi mojih omiljenih, a ta lista je podugačka, ne bih nikoga da izdvojim, jer oni su svi prvi među jednakoma, meni dragi, opet, svako na svoj način.
Trenutno čitam dela Petera Handkea, objavljena na srpskom. Neka njegova dela čitala sam i na nemačkom. To njegovo traganje za smislom postojanja koliko god je specifično, u isti mah mi je i prisno.
Pišete li nešto novo?
Ono što mi se vrzma u glavi, još nisam prenela na papir. Nadam se da će se i to uskoro desiti, jer se neke teme odavno krčkaju u mojoj glavi.
Kakvo značenje za Vas ima sintagma žensko pero?
U svakom slučaju ne doživljavam je kao pežorativnu. Prva asocijacija mi je nagrada Žensko pero koju je deset godina dodeljivala Politika Bazar. Moj roman Međaši savesti je 2010. godine ušao u najuži izbor za tu nagradu. Ponosna sam na tu činjenicu.
Poruka za kraj
Konkretno vezano za ovaj roman poručila bih: Pročitajte Preludijum, otkrijte zašto sam roman počela stihovima Vladimira Majakovskog posvećenim Sergeju Jesenjinu: Malo je veselja na našoj planeti. Neka nas budućnost sa radošću veže. U ovom životu nije teško mreti. Izgraditi život daleko je teže.
A poruka koja je utkana i u ovaj moj roman glasila bi: Istina se ne buni kad je prećutimo, samo nam ispostavi ceh koji teško plaćamo.
