Nataša Femić je neko koga želim da upoznate, ako već niste.
To je dama krupnih čiju, blistavog osmeha i prijatnog glasa. Njena enrgija je umirujuća. Ona sluša šta govorite i poštuje ono što kažete. Već dvanaest godina Nataša Femić radi kao novinarka, voditeljka, urednica. Možete je gledati na Televiziji Kopernikus.
Dozvolila nam je da zavirimo u njen svet. Beskrajno sam joj zahvalna na tome. Nadam se da ćete uživati. Ja jesam!
Kada ste studirali, šta ste zamišljali da ćete raditi?
Sve više verujem da profesija bira nas. Nesuđeni psiholog se našao na studijama sociologije sa željom da upiše postdiplomske iz socijalne psihijatrije. Sudbina je htela drugačije. Tokom studenskih dana čak tri profesora su mi rekla da pišem seminarske radove oštro novinarski. Da svoje misli skrenem u tom pravcu presudio je profesor Socijalne patologije Petar Opalić čije sam savete i kritike uvek slušala.
Kako ste se obreli u novinarskim vodama?
Negde početkom novembra 2007. izašao je oglas za novinare u Kurir Sportu. Javila sam se. Prepoznali su da ima potencijala za ovu struku u meni i tako je sve krenulo. I danas znam da kažem da je to najbolji kolektiv u kojem sam radila. Nedostaju mi ti ljudi.
Da li sociolog pomaže novinaru ili novinar sociologu?
Bez želje da ikog uvredim, moram da kažem da ipak sociolog više pomaže novinaru. Sociologija pruža opšte znanje, ali i opštu kulturu. Pokriva oblasti od politike, religije pa sve do psihijatrije, a za novinara je najvažnije da pliva bez problema u svim oblastima.
Kolika je snaga usmeno izgovorene reči?
Ogromna, ako se radi o društvu gde sistem funkcioniše i gde su jasno definisane moralne vrednosti. U suprotnom je snaga ponovljene laži znatno jača.
Kako birate goste?
Najčešće prema senzibilitetu, ali i ličnim interesovanjima. Posle dvanaest godina u novinarstvu konačno to mogu sebi da dozvolim. Za televizijski intervju je važno da se desi dobra hemija između sagovornika jer kamera sve prepoznaje. Zahvalna sam na tome što mi je posao sve češće uživanje.
Da li pisci bolje pišu ili pričaju?
Nema pravila. Kvalitetan pisac ne mora da bude ni dobar sagovornik ni dobar čovek, ali isto tako može sve to da bude u paketu.
Ima li sintagma ,,žensko pero” pomalo degradirajuće značenje, ili…?
Naprotiv. Ima snagu. Žene u svim profesijama imaju superiornost, problem je manjak solidarnosti i ogromna sujeta. Možemo da budemo daleko bolje pozicionirane ako se ne posmatramo kroz prizmu konkurencije.
Da li Vi pišete?
Od svoje devete godine pišem pesme. Nadam se da ću neke deliće svoje duše podeliti sa većim brojem ljudi u 2020. godini kroz zbirku koja će biti mali osvrt na mojih trideset devet godina života. To neće biti moji prvi redovi koji su negde objavljeni. Vatreno krstenje sam imala u knjizi ,,Tragovima moga psa” Ratka Božovića i Marijane Rajić. Hvala im na tome.
Žanrovi koje volite da čitate?
Od najranijeg detinjstva volela sam da se družim sa knjigom. Žanrovi se menjaju u zavisnosti od raspoloženja i životne faze, ali se nekako uvek provlači poezija.
Knjiga koja Vam je obeležila detinjstvo? A neka aktuelna i savremena?
Verujem da su ,,Hajdi” i ,,Tom Sojer” obležili mnoga detinjstva, pa su i moje. Čini mi se da više ne postoje kvalitetne knjige za decu i da imamo prilično površan odnos prema ovoj vrsti stvaralaštva. Ako govorimo o nekom kasnijem periodu to su svakako Kaporovi ,,Foliranti”. Raduje me što se ovih dana u knjižarama nalazi njeno reizdanje.
Domaći pisac koga rado preporučujete?
Godinama se vraćam istim piscima: Momi Kaporu, Dušku Radoviću, Miki Antiću i naravno Meši Selimoviću. Oni su neprolazne književne vrednosti.
Strani omiljeni pisac?
Rumi.
Želja u 2020?
Nećete mi zameriti ako ne otkrijem. Mogu samo da kažem da želim na najbolji način da zaokružim neke životne cikluse.
Vaša preporuka za put do uspeha?
Iskoristiću rečenicu svog dragog saradnika dr Kenana Crnkića : ,,Pazi kojeg vuka hraniš!” Strah i nesigurnost su najveće prepreke na putu do uspeha. I jednu i drugu nosimo u sebi. Suočimo se sa njima i pola ,,posla” je završeno.
