NIKAD DO KRAJA ISPRIČANE PRIČE
Iako već neko vreme živi i radi izvan Srbije, pisac, dramaturg, profesor Miomir Petrović, po vokaciji, navici i unutarnjem imperativu žonglira rečima i formama, starim i novim tekstovima i idejama. Ovoga puta vam zajedno predstavljamo jedan zanimljiv projekat koji za rezultat ima originalnu, nesvakidašnju, zanimljivu knjigu. Naime, Miomir je dva dela, obajvljena pre dve decenije, reizdao i stavio pod jedan ,,novi krov”.
Kod jednog nezavisnog beogradskog izdavača, Ammonite Books, Miomir Petrović je objavio diptih pod nazivom ,,Šumski čopor”. Još uvek je Lagunin autor ali ovo je reprint, mada u novom ruhu. Urednik je Goran Stojičić, likovna obrada Slavimir Stojanović Futro.
„Šumski čopor“ u izdanju Ammonite Books iz Beograda je diptih romana „Pankration“, koji je objavila izdavačka kuća BIGZ 1998. godine i drame „Čopor“, po motivima ovog romana koji je iste godine objavljena u teatrološkom časopisu „Scena“ iz Novog Sada. Roman je te godine bio u najužem izboru za nagradu „Meša Selimović“ u organizaciji lista „Večernje novosti“.
Autor o sebi, i nastanku ovog dela, kaže:
,,Definisati ili, u kosmosu asocijacija koja bi sećanje mogla da ožive pronaći pravi koren, nedeljivi trenutak, vreme i čas kada je pisac počeo da stvara neki tekst potpuno je nemoguće ili predstavlja ekspediciju u nepoznato sa koje se nijedna prethodna posada nije vratila. Dakle, ko zna kada i u koliko različitih trenutaka se uobličava, na koncu racionalna ideja o obliku umetničkog teksta sa kojim čitaoci ili, pak, njihove namrštene kolege književni kritičari mogu da ostvare komunikaciju. Pisac, naprotiv, sarađuje sa nenapisanim tekstovima mnogo pre nego što oni dobiju konture nekakve celine. Iz tog razloga je piscu najmanje dato da se priseti svih trenutaka, mrena i asocijacija koje su dovele do ispisivanja romana ili drame. Nešto slično je sada pred čitaocima – spisateljev pokušaj da se probudi iz mamurluka nedosanjanih snova i priseti se: šta je uopšte dovelo do nastan- ka romana „Pankration“ ili drame „Čopor“?
Koliko mi je ipak dato da se u mislima vratim u doba od pre dvadeset godina, mogu samo da dođem do fraktalnih zaključaka među kojima stoji da sam dramu „Čopor“ (koja je dugo nosila radni naslov „Metastaziranje duše“) napisao u svojoj kancelariji u pozorištu Atelje 212 u Beogradu tokom 1997. godine sa prevashodnom potrebom da ga nikako ne ponudim ovom pozorištu, u kome sam u to vreme radio kao dramaturg. To ne bi bilo po bontonu, raditi svoje tekstove tamo gde pomažete u formiranju repertoara. Ili je to makar tada bilo nepisano pravilo. Tranzicija koja će uslediti pokazaće da je „u redu“ biti bezobrazan!?
Naprotiv, „Čopor“ ću objaviti u časopisu Scena, Sterijinog pozorja iz Novog Sada 1998. godine. Na osnovu ovog dramskog teksta koji je, čini mi se sa ove distance, poslužio mladom dramskom piscu više kao neka vrsta egzorcizma nego kao dramski tekst predviđen za scenu – ne mogavši da se oslobodim toksičnog dejstva teksta i nakon njegovog petrifikovanja u dramu – nastao je roman „Pankration“. Drama i neki realni događaji koji su me u jednom trenu približili jednom slepom čoveku koji je u tom stanju bio od rođenja, doveli su do stvaranja „Pankrationa“.
Bio je to moj drugi roman. Objavio ga je Beogradski izdavački i grafički zavod, BIGZ, u jednom od poslednjih proznih kola koji je ta nekada ogromna i uticajna izdavačka kuća, a već te, 1998. godine na izdisaju i početku tranzicije, koja će je potpuno razoriti, uopšte objavila. Roman je bio veoma zapažen kod publike i u medijima. Dospeo je u širi izbor za NIN- ovu nagradu i u najuži (tri romana) izbor za nagradu „Meša Selimović“ za 1998. godinu. (Nagradu je dobio roman Dobrila Nenadića „Despot i žrtva“ a na mestu ispred „Pankrationa“ bio je roman „Druid iz Sindiduna“ Vladislava Bajca, autora koji će dve godine kasnije postati moj izdavač). Sa druge strane, dramu „Čopor“ će na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu staviti direktor drame, Nebojša Romčević, potpisan je i ugovor ali je uskoro došlo do promena u rukovodstvu pozorišta pa je ugovor ostao prvo i poslednje scensko slovo „Čopora“. Ipak, 2002. godine, kada sam radio kao dramaturg Narodnog pozorišta, „Čopor“ je izabran za workshop odeljenja NADA (Nova drama) koji je u ovoj kući vodio dramaturg Miloš Krečković a u radioničkom procesu korežirali su ga reditelji Đorđe Marjanović i Filip Le Moan.
Uf! Kakvi tajni putevi dva teksta koji su se ukrštali. „Pankration“ i „Čopor“ su poput planinske reke nestali u nekoj vrtači, postali su podzemne vode i eto, dvadeset godina kasnije ponovo su pred nama. Jedna drama po kojoj je nasatao jedan roman. Prvi put u istoj knjizi.”
Odlomak ,,Šumski čopor”
,,Nikada do tada glas starca nije bio toliko čist kao kada je, već obasut sutonom čije je svetloružičasto obasjavanje hrupilo kroz prozore, zajedno sa svim odbljescima o bolnička okna, počeo da priča povest tog neznanca o kome je vodio neku čudnu brigu, brigu bez, činilo se, konkretnog upliva ako se nije računalo uvođenje još nekoga, tek glasno je prokliznuo lako, bez staračkog drhtaja, bez nasilne artikulacije u borbi sa vazduhom, onako kako je povremeno i progovarao Kratovac (ali samo u odsutnim trenucima) ali tada zaobljeno, potpuno, kao sa automata, bez nepotrebnog naglašavanja, prosto kao izgovaranje pesme ili duge rečenice, bez tačke, sa mnogobrojnim zarezima. Novaku se učinilo da je tom glasu (kada je prvi put otkako su se upoznali zažmurio puštajući priču da potpuno ovlada njime, ili samo ne opirući se tom zagrljaju, kada je pokušao da priču sagleda na način slepog čoveka, organizujući samo sluh, on koji je oduvek organizovao samo vid, još od prvih fotografija što ih je ugledao u nekoj monografiji grada, kada je pokušao da se izjednači sa pripovedačem), da je tom glasu, dakle, potreban još samo zvuk pucketanja praiskonske vatre oko koje je sedela publika ruku još uvek krvavih od dranja kože neke praiskonske zveri pa da situacija u kojoj se našao bude kompletna, definisana, objašnjena njegovim napregnutim, iziritiranim čulima.
– Znate, i kada je čovek počeo da priča i prvo što nisam uspevao da shvatim bilo je to da li je priču izmišljao preda mnom, podsmevajući se meni, drugom čoveku bez vida u razgovoru, da li ju je izmislio ranije ili se ona stvarno desila… naposletku, da li je on bio jedan od aktera te prve epizode ili ne. A priča je počela otprilike ovako.
Noć se već odavno uselila u kraj, sklopila je svoje somotaste veđe preko proplanka i moglo se učiniti da je čitava poljana, naizgled mirna i opuštena u iščekivanju mraka, zatreperila nekom rosom, odsjajem, pa je u tom prizoru možda probuđenih svitaca ili samo kratkotrajnog odsjaja zvezda uskoro zavladao šum. Isprva je bio nerazaznatljiv i samo je izoštreno uho moglo taj šum da izdvoji iz ostalog podrhtavanja prirode u promeni koja je počela da kola po obližnjim šumarcima i nad površinom potoka urezanog u kotlinu severno od sela, a potom se jasno definisalo pucketanje da bi prizorom zavladao miris. Bio je opor, ali budući da je dolazio u talasima, pod mrenama vetra bilo je nemoguće odrediti poreklo ili pravac prostiranja. Onda se u njegovim čulima javio plamen, možda ukus plamena i čovek nije više oklevao. Pogledavši prema selu u dolini, u prvom trenutku je ostao zapanjen količinom vatre što je lizala sve do poslednje kuće u naselju a potom je do njega lako došao miris upaljenog kerozina. Protrljao je ruke. Na proplanku je postajalo hladnije, kao da su upaljene kuće (koje je tada već počeo da prati huk ne vetra već izdimljavanja prema nebu, sličan noćnom huku ravničarske reke) usisavale sav vazduh među svoje užarene grede. Zatim su prostor proparali rafalni pucnji. Izgledalo je da su u daljini, mada do sela nije bilo više od četiri stotine metara i njemu je sinulo u pameti da sukobi još nisu završeni i da je preostalo još par ljudi što će se međusobno poubijati. Osetio je kako njegove ruke kreću same, oslobađajući se automata što je bio prebačen preko ramena, kako ispituju uniformu ustanovivši da je sav u dronjcima, da je pocepan i blatnjav više nego što je očekivao.”
