Potpisan ugovor za novi tinejdž roman
,,NIJE MI OVO TREBALO’’
Potpisala sam ugovor sa Lagunom za novi tinejdž roman pod naslovom ,,Nije mi ovo trebalo’’. Zoran Penevski je urednički mag sa kojim sam radila na tekstu. On je zahtevan, strog, ali konstruktivan i veoma praktičan. Za svako ne ovako, imao je predlog kako treba. Njegov pogled je pogled orla sa visine. On vidi više, on shvata bolje. Zato i postoje urednici. Oni su knjiški štimeri. Počela sam da uživam u našoj saradnji. Više nisam uplašeni đak. Sada sam saradnica koja sluša, upija, predlaže, usvaja, menja, igra se. Tekst koji je otišao na prelom višestruko je bolji, značajno unapređena verzija onog početnog.
Radni naslov romana bio je ,,DKR’’. Niko kome bih spomenula nije znao šta znači. On nije ni postojao zog drugih, nego zbog mene. Iznad svega je bio ironičan, provokativan. Tokom pisanja bio mi je podsticajan, a za moje kolege iz školstva u realnom životu gotovo da je traumatičan.
Zašto, pitate se.
Moram da krenem otpočetka.
Da smo hteli, mi pedagozi, da se bavimo zakonima i procesima, studirali bismo pravo. Da verujemo da se bilo šta može krucijalno promeniti ako dete češće briše tablu – a to je taj DKR, ili da dežura sa nastavnicima, i još se šepuri jer to smatra čašću, a ne podsticajnim radom i ukorom, zdušno bismo taj društveno-koristan rad sprovodili u delo. Sazivali bismo, mučeni, sastanke, slali telegrame roditeljima da dođu i prisustvuju ,,raspravi’’, sprovodili postupke (kao na sudu), pisali zapisnike, određivali mere i sprovodili DKR u delo. Ali to je samo namet na vilajet. Za koga? Za razrednog starešinu, PP službu, direktora. Nekada roditelj i ne da svoju saglasnost, neće da potpiše plan DKR-a… Da samo znate koliko se tu papira (a puna su svima usta ekologije), vremena, truda utroši, a učinak – nula, zirou, zero, nulj… Bude posečena cela šuma, ni za šta. Ups, pardon, nije baš tako, važno je da se sve beleži, jer se to jedino važi i računa…
Znate li u koliko pravilnika mi gledamo da ne propustimo procedure, jer će nam oboriti postupak, kao da se borimo protiv nekog jakog klana… Da znate koliko pravilnika tu određuje korake celog postupka. To je neka para-nauka. Neko se ozbiljno bavio pisanjem i obavezivanjem zaposlenih u prosveti. Smislio je timove, sastančenje, pisanije, a sve to iscrpljuje, troši snagu, remeti duševni mir, obesmišljava ono zbog čega ste studirali, i naravno, sklanja fokus sa nastave. Iscedi vas kao krpu. A posle nas pitaju gde su nam entuzijazam i radni elan, hahahah!
Nisam ja tu mnogo pametna da kažem, juriš, braćo, ovako ćemo. Jer ja za te stvari ne primam platu. Ja za te stvari nisam školovana. Ali vidim gde nam pada borbeni moral i gde mašimo penal. Vide i drugi u školama, ali ćute, a i niko nas pita. Ta pravila i DKR-e ne smišljaju učitelji, nastavnici, profesori, nego neki nevidljivi ljudi poput onih što žive u radiju…
Ko još sluša praksu? Ko nas pita šta nas muči? Ionako prosvetari stalno cvile zbog nekih para – kažu oni koji nas posmatraju sa strane. A mi zapravo vapimo da nas vrate u učionice i da fokus vratimo na nastavu i vrednovanje njenog kvaliteta. Da se setimo da smo tu zbog znanja i vaspitanja, a ne nekih formalnosti…
Možda mislite da je roman ,,Nije mi ovo trebalo’’ ispovest jednog isfrustriranog prosvetnog radnika u zrelim godinama. Grešite. Ili makar delimično, jer to je bilo moje polazište. Ono što me žulja. Pisanje je moj teren za igranje basketa. Moje zakucavanje trojki kada me niko ne vidi i ne čuje. Za šta neće niko doći da me vuče za uši, preti inspekcijom ili me natovari nekim besmislenim obavezama jer sam nepoželjni neposlušnik. Ja sam samo ponavljala beskrajno mnogo puta to: DKR, DKR, DKR, DKR, jer sam osećala taj neobičan ritam i teret izgovorenog, kao onaj konjić u Rakićevom ,,Dolapu’’. I što sam teže vukla teret, to sam lakše koračala! Dogodilo se nešto apsurdno (za mene), što bi psiholozi sigurno smatrali logičnim, kao i još mnogo štošta uz to. Naime, što sam više jadikovala, to sam se osećala bolje, što sam crnje mislila, to sam belje pisala. Što sam bila ogorčenija, to sam kao pisac bila vrcavija, duhovitija, šarmantnija, prijatnija.
Što kaže Dušan Radović – Da li mi verujete?
,,Nije mi ovo trebalo’’ je nicao na gorkom i kiselom zemljištu kao najleša orhideja. Kada sam ga završila, njegov cvet bio je raskošan, estetski privlačan, emocionalno razdragan i raspevan. Kad god sam ga čitala, donosio mi je osmeh na lice. Čista katarza, što bi rekao dobri stari Aristotel. Umetnost, a naročito književnost, valjda tome i služe!!!
Ovaj roman me je osnažio da školsku godinu završim dostojanstveno, motivisano, savesno, opušteno, ljubazno, gotovo ljupko.
Ovaj i prethodni dečji roman su kao jin i jang, jer bez crnog bela ne bi vredela.
,,Anđeo s jednim krilom’’ nosi setu, gubitak, isceljenje, a ,,Nije mi ovo trebalo’’ nosi vrcavu duhovitost, kritiku, obrte, brzinu, vedrinu… U jednom je glavna junakinja devojčica Ružica, u drugom je glavni junak dečak Bojan. U prvom je dominantna porodica, u drugom škola. Priznajem, oba su igra moga duha i proizvod onoga o čemu sam u trenutku njihovog nastajanja promišljala.
Mislim da se generalno mnogo plašimo. Svega i svih. Mislim da pisac, ako se plaši svoje senke, ne treba ni da seda za kompjuter. Mislim da smo loš primer ako odšrafljujemo svoje glave i ostavljamo ih kod kuće, a na poslu šrafimo neke društveno poželjne i s njima bez uključivanja sivih ćelija poput robota odrađujemo ono što nam je rečeno. Profesorski posao je čista kreativnost. Filantropija. Raskoš znanja i talenata. Mi stvaramo misleće ljude. Vajamo umove. Ugrađujemo im životne stavove, vrednosti, znanja, veštine. Mi smo uzori, mi smo etaloni vrednosti. Ili bi bar trebalo to da budemo… Ako nam ne veruju, i naše reči padaju u vodu.
U učionicu ulazim visoko uzdignute glave. I dalje sam ponosna na svoje profesorsko zvanje. Volim decu i to što radim. Zato i pišem. O njima. Za njih. Milsim da ljubav koju osećam treba da provejava iz svake reči i rečenice. Treba da ih pokreće i čini boljim. Sa svakim romanom za njih i promocijom, i ja sam bolja. Kao što sam bolja posle svakog održanog časa.
Pa, opet, ,,Nije mi ovo trebalo’’ nosi snažnu poruku da treba da preuzimamo odgovornost samo za ono što smo pomislii, preduzeli, uradili, ali mi, mi, a ne neko drugi. Svako neka nosi svoj krst, jer ako nije tako neko neće nositi nijedan, a neko će nositi dva…
Radujem se što su moj urednik i Laguna videli potencijal u ovom romanu. Nadam se da će ga i mladi čitaoci otkriti. Radujem se jeseni kada će roman ugledati svetlo dana.
Biće ovo moja berićetna književna godina.
Reizdat mi je ,,Zid tajni’’, biće objavljen sasvim nov ,,Nije mi ovo trebalo’’ i na istu tu jesen ’24. (do koje odbrojavam), predaću mojoj/Lagunonoj urednici Dubravki Dragović Šehović novi roman za odrasle. Malo li je?!
Radujem se, uživam, čekam izalazak dečjeg romana i prve utiske kada bude stigao do vas, do čitalaca. Za jednog pisca nema veće sreće.
Živi i nasmejani mi bili!
