PROFESURA KAO MISIJA
Olivera Damjanović je diplomirala i magistirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnost i srpski jezik su njena ljubav i profesija. Ona decenijama sa istim elanom dočekuje i ispraća osnovce, učeći ih šklske i životne lekcije. Zadivljujuća je njena energija s kojom pristupa svim školskim aktivnostima. Predstave koje sprema za Dan škole i Svetog Savu se pamte i prepričavaju. Iz godine u godinu niže uspehe na svim nivoima takmičenja iz gramatike i na Književnim olompijadama. Nesebično prenosi svoja iskustva i kao mentor mlađim kolegama.
Entuzijasta i profesionalac kao što je Olivera Damjanović podseća sve koliko učitelji, nastavnici i profesori cele sebe daje u poslu kojim se bave.
Kada se kod Vas javila ljubav prema knjigama?
Kada mi učenici postave slično pitanje, uvek odgovorim da mi je čitanje zapisano u genima. Moj deda je obožavao da čita. Sećam se da sam mu kao srednjoškolka slala romane Dostojevskog (iz tek kupljenog kompleta). Uvijao je pre čitanja svaku knjigu u novinsku hartiju da ne bi uprljao korice. Odnosio se prema knjizi sa posebnim poštovanjem, kao prema svetinji, što danas ljudi retko čine. Pročitao je više dela ovog pisca od mene i o svakom je imao svoje mišljenje. Nikada nijednu stranicu nije savio. Moja majka je tu ljubav prema pisanoj reči nasledila od njega, ja od nje. Ona i dan-danas ima svesku u kojoj zapisuje rečenice koje su na nju ostavile poseban utisak. Zato i smatram da su najbolji uzori deci roditelji, a tek potom nastavnivice i da se ta ljubav prema čitanju nasleđuje.
Kasnije, tokom školovanja, sigurno je na tu strast prema pisanoj reči uticala učiteljica i profesori srpkog jezika i književnosti. Posebno mi je ostala u sećanju nastavnica u osnovnoj školi. Pamtim je po neobičnoj lepoti, osmehu, eleganciji, crvenom ružu i noktima u koje su sve devojčice gledale širom otovrenih očiju. Mislim da sam tada maštala da ću jednog dana biti kao ona. U srednjoj školi bila sam opčinjena znanjem svoje profesorke, koje nam je nosebično podarila, iako smo bili matematičko odeljenje.
Od nje sam naučila da je ono nešto što nam niko ne može oduzeti, da je osim slobode znanje nešto najvažnije i da samo učenjem idemo napred.
Da li je Filološki fakultet zadovoljio Vaša očekivanja?
Kada se danas, posle toliko godina rada u prosveti, osvrnem unazad, mislim da je ispunio sva moja očekivanja. Doneo mi je mnogo radosti, iako su studije književnosti prilično zahtevne i teške i sigurno se mnogi zapitaju: ,,Šta mi je ovo trebalo?’’ Na bilo kojoj studijskoj grupi ovog fakulteta ima mnogo dela koja treba pročitati, a neka od njih nikada ne biste uzeli u ruke, a kamoli se stručno bavili njima.
Zahvaljujući mom fakultetu, ali i savesnom radu tokom prve dve godine studija, boravila sam u Rusiji dva meseca, usavršavajući znanje ruskog jezika, sa još sedam studenata slavistike. Učili smo jezik, upoznavali kulturu ove zemlje, stekli prijatelje za ceo život i to se ne zaboravlja.
Mnogi profesori ovog fakulteta su mi ostali u sećanju, ali posebno bih izdvojila profesora doktora Radivoja Mikića bez čije podrške nikada ne bih završila magistarske studije. Čini mi se da je on više nego ja verovao da ću to ostvariti i na tome sam mu beskrajno zahvalna.
Da niste profesor, bili biste…
To ne znam, jer kako kaže Andrić ,,budemo i prođemo, a ne znamo šta smo sve mogli biti i postati’’… Odgovarale bi mi sve profesije u kojima je čovek usmeren na decu, mlade ljude. Mislim da bih bila dobar pedijatar, psiholog… Volela bih i da mi je zanimanje vezano za kreativnost, maštu. U tom smislu sve što je vezano za likovnu i primenjenu umetnost, dizajn, sigurno bi mi pričinjavalo zadovoljstvo.
Da li pišete?
Kao srednjoškolka pisala sam za svoju dušu. Te sveske čuvam i rado čitam svoje stihove i beleške. Danas pišem ono što je neophodno u našoj profesiji: tekstove za priredbe, svečanosti, adaptiram romane za scensko izvođenje. Prema utiscima đaka i publike, mislim da sam mogla da studiram i dramaturgiju. Učenici me često podstiču da napišem knjigu za decu i mlade. Ko zna, možda ću ih jednom i poslušati.
Odakle crpite entuzijazam i posle više decenija rada u učionici?
Srećna sam što se bavim ovim poslom, zadovoljna sam svojim radom i postignutim rezultatima i uspesima. Ovo je profesija u kojoj vidim svoju misiju, a to je da odnegujem mlada bića i naučim ih nečemu što će pamtiti. Uvek svojim đacima kažem da je najvažnije da vole to što rade i da se time rukovode kada biraju buduću profesiju. U okruženju viđam mnogo osoba koje se u tom smislu nisu pronašle i zbog toga pate i nezadovoljne su.
Mislim da je ta ljubav prema onom što radite pokretačka snaga koja vas vodi dalje. Deca sve vide, znaju i osete. Onoliko koliko im dajete, toliko i dobijate. Ništa ne može da zameni taj osećaj kada znate da vas učenici vole i poštuju, kada vam se osmehnu, zagle ili u svesci ili na tabli nacrtaju srce ili napišu da su srećni što im baš vi predajete.
Šta za Vas znače takmičenja?
Takmičenja su deo naših profesionalnih obaveza i u tom smislu mnogi ih doživljavaju kao veliko breme. Ona su naporna, zahtevaju puno rada i odricanja, mnogo prekovremenog rada koji nije adekvatno vrednovan. Dok pripremam decu, učim ih da nijedan uspeh ne dolazi preko noći, već zahteva ogroman rad, zalaganje, posvećenost, a pre svega ljubav prema onome što se radi. Posle trideset godina rada i preko dvadeset godina takmičenja, nekako sa lakoćom mogu da ,,osetim’’ buduće takmičare već u 5. razredu. Ti učenici verovatno vide moj polet i energiju i rado prihvate izazov, iako im odmah kažem da neće biti lako i da sam tokom vežbanja poprilično stroga i zahtevna. Zanimljivo je da niko nikada nije odustao sam i oni koji počnu da se takmiče, nastavljaju to tokom celokupnog školovanja, čak i kada odu u srednju školu. Takođe ih savetujem da uživaju u svojim uspesima, da ih se ne stide i ne obraćaju pažnju kada ih zovu štreberima, jer je znanje najjače oružje, koje im niko ne može oduzeti. Nemam potrebu da se njihovim postignutim uspesima dokazujem na poslu, ali mi prija kada i njih i mene neko pohvali i zna da ceni i poštuje naš rad i zalaganje.
Da li savetujete bivše đake da upišu književnost?
Nikada nikoga ne savetujem da nešto upiše, pa ni književnost. Već sam pomenula da ih stalno podsećam da slušaju svoje srce, jer ,,čovek samo srcem dobro vidi’’, kako nam kaže Egziperi. Kada prepoznam da je učenik veoma talentovan za pisanje ili ima smisao za bavljenje jezikom, posebno gramatikom, to negujem, ali nikada ne podstičem da to treba da budu studije književnosti. Imam dosta učenika koji su upisali i završili studije na Filološkom fakultetu, neki od njih i Fakultet dramskih umetnosti i bave se profesionalno glumom. Naravno da mi je drago zbog toga i ponosna sam što je na taj izbor uticao i moj rad (neki đaci su mi to sami otkrili).
Koju ste lektiru Vi voleli kao mali?
U osnovnoj školi obožavala sam knjigu ,,Hajdi’’. Poput današnjih đaka rado sam čitala Nušićeve ,,Hajduke’’, Ćopićeve romane i pripovetke, ,,Dnevnik’’ Ane Frank, ,,Malog Princa’’… Neke knjige su bezvremene…
Naslovi koe biste uvrstili u obaveznuu lektiru su:
Lektira (obavezna i izborna) sve je bolja i raznovrsnija. Neki romani Jasminke Petrović i Anđele Naneti su već deo obavezne lektire. Volela bih da roman Kornelije Funke ,,Srce od mastila’’ bude deo obavezne, a ne samo izborne lektire, takođe i ,,Leto kada sam naučila da letim’’ Jasminke Petrović. Nedavno sam sa đacima obrađivala roman ,,Janičar’’ Aleksandra Maričića, koji je deo edicije ,,Čitalački maraton’’, Izdavačke kuće ,,Klett’’ i volela bih da i on jednog dana bude deo obavezne ili izborne lektire.
Volela bih da oni koji odlučuju o lektiri oslušnu decu i postave im pitanje šta bi voleli da čitaju. Možda bi tada lektira bila rado čitana, a ne pod moranje.
Šta čita Olivera Damjanović?
Završavam knjigu dr Lazara Trifunovića ,,Ja ili ja, ko sam ja?’’ koju bih svima preporučila. Počinjem četvrti roman Elene Ferante iz serijala ,,Napuljske priče’’ – ,,Priča o izgubljenoj devojčici’’. Za letnji raspust pripremam spisak knjiga koje bih volela da pročitam, a neke od njih i da imam. Prva na spisku je ,,Kirka’’ Madlin Miler, i, naravno, novi roman moje drage prijateljice Ljilje Šarac.
Koje knjige biste preporučili odraslima?
Neke sam već pomenula u prethodnim odgovorima. Volim romane Viktorije Hislop (,,Ostrvo’’, ,,Oni koji su voljeni’’), knjige Nikola Amanitija preporučujem svima (,,Poslednja Nova godina’’, ,,Kako bog zapoveda’’, ,,Ne bojim se’’…). Odgovara mi senzibilitet Orhana Pamuka (,,Zovem se Crveno’’).
Idealni romani za leto su ,,,Pismo od zlata’’ i ,,Kafa na užarenom pesku’’’ grčke autorke Lene Mande. Kada me neko pita za savet koju knjigu da uzme iz biblioteke, prvo mi padne na pamet Pištalova knjiga ,,Tesla, portret među maskama’’.
Da li deca i koliko danas čitaju?
Uvek će biti dece koja čitaju zato što moraju, jer im je to domaći zadatak, i one koji to čine sa zadovoljstvom i kod kojih prepoznajem radost čitanja. Trudim se da lošom ocenom opomenem učenika za nečitanje samo kada moram. Uvek im kažem da čitanje uključuje sva čula, da njime stvaramo svet koji je jedinstven i samo naš, i da onima koji to ne čine ostaje samo praznina, a toga da sebi uskraćuje nešto divno nisu ni svesni.
Šta treba preduzeti da bismo smanjili vreme koje se provodi uz telefone i kompjutere, a povećali ono uz knjigu?
U svemu što čovek radi najvažnija je motivacija. Sve se postiže razgovorom, pričom, a pre svega ljubavlju. Ako nastavnik ili roditelj sa oduševljenjem priča o pročitanom tekstu, to je već pola puta do pročitane knjige. Kada decu pridobijete svojim utiscima, zainteresujete ih, a ne otkrijete sve, pred njih ste postavili zagonetku i potrebu da se uključe, da je otkriju. U tom smislu je okruženje u kome odrastaju i roditelji kao uzori nešto najvažnije. Ako dete svakodnevno posmatra mamu i tatu koji provode sate i sate uz mobilni telefon ili kompjuter, a retko ili nikada ne čitaju nešto drugo, i samo će imati isti mdel ponašanja.
Živimo u takvom vremenu u kome je korišćenje moderne tehnologije neophodno i toga smo svi svesni. Dok smo otkrivali misterije onlajn nastave, shvatili smo koliko deca priželjkuju ponovni susret sa drugovima, nastavnicima, razgovor, potrebu da vas dodirnu, zagrle, da pitaju nastavnika za savet šta da čitaju, za njegovo mišljenje. U Gugl učionici sam učenicima postavljala domaće zadatke iz književnosti na taj način. U nekoliko rečenica najpre sam svima opisala svoj doživljaj nekog odlomka knjige, iskazala svoje oduševljenje ili ravnodušnost i tako ih podsticala da čitaju. Iznenadila sam se kada su i neki roditelji čitali dela i pisali o svojim utiscima.
Kada bi na televiziji i You tube kanalu bilo više prigodnih sadržaja u kojima bi se pričalo o čitanju, piscima i knjigama, možda bi se tako deca lakše podstakla na čitanje. Mislim da bi njihovi vršnjaci mogli da budu dobri savetnici, nešto poput modernih blogera i influensera koje često prate i imitiraju ih. Kada im neki vršnjak sa oduševljenjem ispriča o knjizi koju je pročitao, o uživanju i zadovoljstvu koje mu je čitanje pružilo, to bi sigurno uticalo na nečiju odluku da se i sam pokrene i uzme knjigu u ruke.
Šta priželjkujete u danima koji dolaze?
Često kažem da Bog ima plan za svakoga od nas i ma koliko mi nešto želeli, naše želje ostaju nedostižne. Dani koji su iza nas uverlii su nas u to da svako pre svega želi da bude zdrav, kao i njegovi bližnji, a potom sve ostalo. Priželjkujem jedno lepo putovanje u Švajcarsku i volela bih da se ostvari. O odlasku na more za sada samo maštam.
